Blog :: marco_de.manccini

Početak je kad sam se rodio ... a kraja nema.

marco_de.manccini — Sun, 25 Dec 2011 13:00:58 GMT

Постоји јасан моменат кад журка почиње. Неки гости су стигли, неки још нису, светло је још увек прејако, ништа још није просуто или упропашћено, шавови на чарапама још нису пошли, жуљеви од неудобних ципела су тек у почетном и неприметном стадијуму, моја будућа девојка има у плану неког сасвим трећег ... и ту се негде прекидају звучне пробе, светло се пригушује, појачало одврће на праву меру (која је преко сваке мере) и пушта се прва песма, песма која отвара журку. Моменат у ком журке завршавају је много мање препознатљив. Крај се обично развуче, у истом тренутку неки људи скупљају чаше и носе их према кухињи, љубе се у ћошку, љуљају се ван ритма на средини собе, разговарају и пуше уз прозор, повраћају у купатилу, навлаче капуте и полазе на бурек, моја нова девојка размишља да ли је било паметно што ми је дала прави број телефона, ... Делом због ове недефинисаности краја, а делом и због извесних хемијских и биолошких процеса који уз крајеве иду, много се слабије памте песме које су затвориле добре журке.

Tač! Uzmi dve karte, nisi rekao "zamena teza"

marco_de.manccini — Tue, 20 Dec 2011 22:00:58 GMT

На прву реплику типа- Ох, ово што ви радите је чиста замена теза, сам се искључио. Слушати даље би било губљење времена. Налазим лист где сам малочас записао телефонски број и из такмичења у речима без значења бежим у забаву истим тим речима, само на папиру, и са више смисла. * * *На несрећу, растојање од наставничке канцеларије је премало да, кад неко од залудних наставника јурне према школском клозету, тајац који наступи потраје довољно дуго и опомене оне који се тамо крију и занесени уживају у недозвољеном. И тако, повремено, понеком хитријем наставнику успе да улети на време, отвори врата и сав озарен од среће што је ухватио младе преступнике на делу подвикне "аха, ту сте птичице, шта радите, мењате тезе, а!".* * *Доктор је изашао из операционе сале и упутио се према породици. Његова озбиљност и оштар корак јасно у наговештавали лошу вест. И док су деца придржавала мајку, чија су колена клецала, он је увежбаним гласом, умешно комбинујући професионалност и саосећајност, изговорио "жао ми

U potrazi za izgubljenim čarapama

marco_de.manccini — Fri, 02 Dec 2011 21:00:19 GMT

Dečakove čarape su počele da nestaju. Svaki dan po jedan par. Prve nedelje niko nije ni primetio, ali na kraju druge, u subotu, kad je počelo ponestajati čarapa u ladici, a nisu se mogle naći ni u prljavom vešu, stvar je izbila na videlo. Dečak nije umeo da kaže gde su i kako nestaju. Uostalom njega čarape i ne iteresuju previše - rekao je da ne treba brinuti, nije ni siguran da mu uopšte i trebaju. Загонетка је била расветљена тек сутрадан, у недељу, током усисавања и мењања чаршава, кад је хрпа чарапа пронађена у родитељској спаваћој соби, на поду у малом процепу између зида и кревета. Процеп је био премален да би га ико користио и био је остављен само да би кревет био бар мало одмакнут од зида - управо за лакше мењање чаршава, а и да се зид не би прљао.Оцу је све било јасно. Прошло је већ око пола године откако је престао да сину чита књиге пре спавања. Није ту било никакве посебне одлуке, догодило се само, кад је одлазио да чита све чешће је затицао дечака како већ чита сам и неко време му је само

Gone for good

marco_de.manccini — Sun, 17 Oct 2010 10:00:49 GMT

Zaboravi na sve što znaš, opusti se sad, ne traći svoje vrijemePamćenje je ponavljanje. Ko ne pamti osuđen je da ponavlja? Ništa nije besmislenije. I ne samo zbog toga što je nemoguće ponoviti neupamćeno. Zaborav je klica svežine, trenutak stvaranja. Zaborav je temelj novom. A upravo je pamćenje ponavljanje. * * *To je, u kratkm crtama, bio moj esej na temu ``Oni koji ne mogu upamtiti prošlost su osuđeni da je ponove''. Ilustrovao sam moje viđenje konkretnim istorijskim primerima. Da su neki neuspesi, pa i poniženja i nepravde, stvarni i umišljeni, brže zaboravljeni ne bi doživeli tolika ponovljena izdanja, ponekad i svega koju godinu kasnije. Ne bi bilo začaranih krugova u kojima narodi i države neumorno okreću ploču sa sve usranijim varijacijama na već dovoljno usranu muziku. - Tvoj esej nema veze sa temom, kaže. Ono je citat Džordža Santajane i on je filozof a ne istoričar. A? Džordž Santajana? Pokazuje mi svoj esej u kojem objašnjava glavne crte Santajanine moralne filozofije, oslikane u ``Životu

Prekretnice, velike i male

marco_de.manccini — Thu, 16 Sep 2010 23:00:33 GMT

Stvari uvek treba početi malim koracimaPrimetio sam da sam malo otežao. Nije mi jasno kako, pa ja uopšte ne jedem mnogo. Nema veze, odlučim da rešim taj problem još danas. Upisaću se u teretanu da vežbam, samo moram prvo da odem do banke da podignem novac za članarinu. Odem kolima do najbliže banke, tu odmah na uglu, i baš kad sam prilazio setim se da nemaju automat kojem se može prići kolima. Koja gnjavaža! E nema šanse da sad stanem, parkiram i izlazim iz kola da bih ušao u banku. Setim se da se tri kilometra niže nalazi druga banka koja ima automat kojem se može prići kolima. Odvezem tamo, podignem novac lepo iz kola, pa onda nazad do teretane da uplatim članarinu. Rešen i taj problem. Умешност конфигурирањаЧитам нешто и пијем кафу пред час преко пута факултета. Девојци на суседном столу управо пристижу другарице. Знате ли да овде имају бесплатан интернет, каже им, само је мало компликовано за конфигурирање? За тили час свима намешта и подешава везу.Следећег дана се поново задесим с истом девојком у кафеу.

Beograde, lopove, izvukoh ti nerešeno!

marco_de.manccini — Mon, 09 Aug 2010 21:00:17 GMT

So you go, and you stand on your own And you leave on your own And you go home And you smile And you want to read Ha! Beo-grad, kako da ne. Prljav, ružan, u raspadu. I skroz siv, siv, siv. To mi je, kao klincu, uvek padalo na pamet kad bih izlazio iz železničke stanice. Utisku nije pomagao prolazak pored autobuske, izbegavajući šibicare, pa kroz park ispred Ekonomskog, izbegavajući pedofile, pa uz Kameničku, izbegavajući džeparoše i preskačući kore od lubenica, pa na sedamdesetdvojku. Jeste, moglo bi i na 601 odmah ispred železničke, ali su mi sve one bolnice, pošte, magacini i ostale zgrade u raspadu na Savskoj oduvek izgledale kao još gora opcija. Поменуо сам утисак. У суштини, није се радило о утиску. Град који ми је украо драгоцени део живота није имао никакве шансе. Негде од своје девете године сам проводио по два до три месеца годишње у Београду, код оца, који је ту живео. Велики део лета и многе празнике. * * * Аутобус стаје код Блока 21. Ту је, одмах иза шест каплара, отац прво живео под киријом кад с

Bravo klinci!

marco_de.manccini — Wed, 14 Jul 2010 11:00:58 GMT

Na upravo završenoj Međunarodnoj Matematičkoj Olimpijadi (najznačajnijem godišnjem takmičenju iz matematike za srednjoškolce) u Kazakstanu ekipa Srbije je osvojila deseto mesto. Prvih deset ekipa po ukupno osvojenom broju poena su 1 Kina 197 6 0 0 2 Rusija 169 4 2 0 3 USA 168 3 3 04 J. Koreja 156 4 2 05 Kazakstan 148 3 2 06 Tajland 148 1 5 0 7 Japan 141 2 3 08 Turska 139 1 3 29 Nemačka 138 1 3 210 Srbija 135 1 3 2Ona tri broja posle osvojenih bodova su broj individualnih zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja. Sve u svemu, od 517 takmičara iz 96 zemalja, na individualnom planu je 47 osvojilo zlatnu medalju, 104 srebrnu i 114 bronzanu. Poseban uspeh je zabeležio Teodor von Burg osvajanjem trećeg mesta na individualnom takmičenju. Evo i rezultata svih članova ekipe (prva kolona je individualni plasman, druga ime takmičara, treća broj osvojenih poena i poslednja osvojena medalja. 3 Teodor von Burg 37 Zlato64 Luka Milićević 23 Srebro76 Mihajl

Intervju koji je obećavao

marco_de.manccini — Tue, 11 May 2010 02:00:31 GMT

Srećna zvezda ili šta, ali jedini čovek, osim mene i jednog asistenta na fakultetu, koji je znao da upravlja takvom aparaturom je pobegao preko granice čim je ugrabio priliku. U stvari, nisam razumeo, možda je i umro. Državi se to svakako svodi na isto. Onom asistentu nije padalo na pamet da se otkaže od posla koji se uglavnom sastojao od kafe pauze, surfanja na mreži i igranja ping-ponga u podrumu fakulteta, tako da sam bio jedini kandidat. Pokupio sam uverenje o diplomiranju sa studentskih pitanja (diploma će doći kasnije) i rekao onom asistentu da može slobodno da ide dođavola jer više neću morati da ga moljakam za pristup u laboratoriju, dobiću ja sad svoju. Технички Директор ме примио лепо. Одмах ми рече да мисли да су сви разговори само формалност и да је више него јасно да ће ме примити јер је Агенција за Слање Података и основана као тело чија је једина функција да врши мерења том апаратуром и да шаље извештаје Агенцији за Обраду Података, која их онда, после неопходних исправки, шаље даље Агенцији за

What's opera for, doc?

marco_de.manccini — Tue, 04 May 2010 22:00:37 GMT

Ponekad bi, u sedam ujutro, zazvonio telefon. - Možeš li da dođeš da pričuvaš klinca dok sam ja na probi u operi? Izvini što je ovako iznebuha, ali zovem već nekoliko dana, nikako da te dobijem. Ma mogu, kako da ne mogu. Hoću. Nisi ni mogla da me nađeš, nisam svraćao kući par dana. Legao sam tek pre pola sata da konačno otresem noć. U onom drugom, dnevnom, životu sam, kao i ostali moji vršnjaci, nalazio premalo mesta i nade da će ga ikada biti, pa sam ga prepustio odraslim i sposobnim i ćerdao ga na spavanje i čitanje, čekajući noć, izlaske, muziku i devojke. Клинац је био најлакше дете за чување на свету. Све што нам је било потребно су биле две допола пуне чаше за воду и видео касета са цртанима. Вода није била намењена лечењу дехидрације индуковане мојим претходним конзумирањем којечега - вода је била за њега. У стању у каквом сам долазио ја сам свакако био бескористан па је дете морало да само себи нађе забаву. Пресипао је воду, стрпљиво, пажљиво, из једне чаше у другу. Никад му кап није пала на сто. Црта

Poručimo Tadizu - niko ne sme da te bije … hmm … vredja?

marco_de.manccini — Tue, 27 Apr 2010 22:00:37 GMT

Tadiza, odnosno TAkozvanog Direktno IZabranog, su, kažu, neki tamo Šarićevi drugari vređali preko nekakvih novina, sve u šiframa. Evo uvrediše ga sad i preko Fejsbuka, malo manje šifrovano. Na primer, pominje se mečka, nimalo zakukuljeno. Tadiz ne zna kome se toliko zamerio, pa će pitati SAD za pomoć da vidi ko mu to nije prijatelj na Fejsbuku. Oko onih Šarićevih drugara je valjda već pitao Crnu Goru. Мислим да нема разлога питати за помоћ којекуда. Имају САД и Црна Гора преча посла од тражења доказа за приватне тужбе за увреду. Уместо тога, ја мислим да ту народ који га је директно изабрао (за разлику од све остале бораније са некаквих спискова коју је бирао … није јасно ко, али мислим да је и Тадиз био умешан) треба да покаже своју одлучност и храброст и да одмах поручи свом Тадизу да њега нико не сме да бије. Упс, то се сад другачије каже. Извињавам се, дакле, народе, поручи свом Тадизу да нико не сме да га вређа. Видите, исказивање директне подршке Тадизу је неопходно, јер све те војске, полиције, о

Kako razmišljaju pacijenti

marco_de.manccini — Fri, 26 Mar 2010 22:00:38 GMT

Ja sam Napoleon. U to ne može biti nikakve sumnje. Ja sam jedini koji tako misli i upravo to je nepobitna potvrda mog identiteta. Dani slave su iza mene, zatvoren sam ovde na Institutu Sveta Jelena, ali ne žalim se. Šetam, sedim, opet šetam, malo napolju, malo u sobi, i razmišljam. Svoje misli zapisujem na blogu. Čitanost je jako mala, ali to me neobično raduje. Mrzeo bih da je drugačije. Oh, oh, kako bih to mrzeo.* * *Ја сам супериорно биће. Та чињеница се не заснива на томе што сам ја Наполеон. Управо обрнуто. То је само једна од последица. Бити Наполеон је лако кад ми и све друго иде. А све ми иде зато што добро пазим да увек будем у мањини. Јер мањина је увек у праву.* * *Одувек сам био бунтован и свој. Кад су сви отварали кишобране ја сам мој затварао. После, кад су ми сви нудили лекове за упалу плућа ја сам пио рицинус. Онда сам, на шољи, размишљао колико сам поносан што никада не поклекнем под притиском средине.* * *Понекад волим да демонстрирам колико сам далеко одмакао изнад свих. Попнем се на

Konju jedan, isključi žmigavac kad ideš pravo

marco_de.manccini — Thu, 11 Mar 2010 16:00:31 GMT

Sedamnaest vozila na raskrsnici, semafor ne radi, policajac leži mrtav na sred asfalta, jedna ruka mu je izgleda slomljena, drži je pod pravim uglom, a ona druga ukočena, skroz pravo, ambulantna kola i vatrogasna kola idu u suprotnim pravcima, jedan od njih mora da je zalutao, tramvaj, avion i konj čekaju sa jedne strane i daju žmigavac iako su prestrojeni za pravo, a kolona predškolske dece bez pratnje i biciklistička trka sa pratnjom nailaze sa druge strane dok se spušta rampa za voz. * * *Као резултат сплета непредвидљивих околности и непремостивих објективних тешкоћа (како другачије, па ја сам одличан возач) пре неког времена ме зауставио полицајац на мотору и уручио листић са упутством за употребу. На листићу су биле понуђене три опције. - Да признам да сам грешан, па да платим. - Да не признам да сам грешан, па да ми страшни градски суд каже да ипак јесам, па да платим. - Да будем неодлучан о својој грешности, па да узмем курс дефанзивне вожње. Наравно, да не заборавим да поменем, и трећа опција се на к

Marija od Mančini

marco_de.manccini — Wed, 03 Mar 2010 03:00:30 GMT

1934-2010 Čvrsta kao stenameka kao sena * * * Увећана копија фотографије Марије од Манчиних стоји урамљена, као нека врста породичне драгоцености, у кући већ скоро педесет година. Она на фотографији има 25 година, али је већ удовица са двоје деце од првог мужа који је погинуо око годину дана раније. Падају ми у очи три ствари. Лик, руке и ципеле. Веома је лепа. Лепота због које се потпуно занемарује и оставља све и сели на потпуно други крај земље само са четкицом за зубе. Тако је бар деловала на мог оца. Руке су у контрасту са нежном лепотом лика. Снажне. Тим рукама је, раних педесетих, садила и гајила пиринач (добро сте прочитали) да би уштедела новац за мали станчић близу Рузвелтове, скоро преко пута Техничких Факултета. Издавала карте, шездесетих, као кондуктер у Градском Саобраћајном, а затим, поставши благајник, бројала новац из дневног промета (понекад, кад бих отишао на посао код ње, није се видела иза наслаганих гомила). Копала темеље, мешала бетон, вукла воду и гасила креч за две куће, једну у

Nacizam je bezveze, osim kad se toga vi dosetite

marco_de.manccini — Mon, 08 Feb 2010 11:00:05 GMT

Kako će sad taj nemački vojnik, u svrhu odbrane svojih građana od stalne i rastuće pretnje od ponovne, neizbežne, a moguće i trajne srpske okupacije nemačkih sela i gradova, onako gladan, da strelja đake po Kragujevcu?* * * Септембра 2009. је, коначно, немачки парламент поништио и последње пресуде нацистичких војних судова. Многе пресуде ових судова су већ биле поништене, неке 2002., а неке и раније, али су се у овом последњем кругу нашле и осуде за ”издајништво у време рата”. Разлог за осуду за издајништво је могао бити и помагање јеврејима, критика Хитлера, или сувише добар однос према ратним заробљеницима, … Од око 100.000 осуђеника, негде око 30.000 је било осуђено на смрт. Они који нису били осуђени на смрт су, често, били стављани у одреде смрти који су слани у немогуће мисије по источном фронту, да се никада не врате. Коначно, они који су преживели су, све до 2009., били, правно гледано, криминалци, издајице и ништарије и често су тако и били третирани од стране својих комшија и суграђана. Сви

U potrazi za politikom, logikom, ljubavlju

marco_de.manccini — Tue, 19 Jan 2010 16:00:37 GMT

Tri hica u glavu iz neposredne blizine dok je spavao u kući u bogatom kraju u Meksiko Sitiju. Sutradan je, na Uskrs 1986., po novinama pisalo da se radilo o imućnom biznismenu. On je bio mnogo toga, ali ne i imućni biznismen. Oni koji su znali ko je u pitanju su, i nehotice, odmah primetili ironiju. Preživeo je sedam godina, tridesetih, kao lični sekretar, prevodilac i telohranitelj Trockog živeći i radeći s njim tokom izgnanstva u Turskoj, Francuskoj, Norveškoj i konačno Meksiku, ali je na kraju pao kao žrtva ljubavi, mada bi se pre moglo reći zavisnosti, svoje četvrte (ili pete, “u zavisnosti kako se broji” govorio je) žene. Ana-Marija Zamora, ćerka imućnog i uticajnog meksičkog advokata, koji je među svojim poznatim klijetnima imao i Trockog i Diega Riveru (a s tim i Fridu Kalo), je odmah po ubisvtu presudila i sebi. Komemoracije povodom smrti su održane na Harvardu, Stanfordu i Institutu Poankare u Parizu. Svaka od ovih institucija ga je smatrala (želela?) dovoljno svojim da bi ga udostojila ovakvim činom