Blog :: Milan M. Ćirković

Turizam vs. nauka na balkanski način

Milan M. Ćirković — Thu, 25 Sep 2008 08:00:03 GMT

ko je ovaj čovek?

Ovog leta sam izvršio jedan mali eksperiment. U jednom uglednom turističkom mestu (Dubrovnik) i jednom koje, kažu, ima velike aspiracije u tom smislu (Beograd), otišao sam u turističke biroe/organizacije i lažno se predstavio kao strani turista iz veoma dalekih krajeva. Najpre sam, naravno, tobože pohvalio lepotu i gostoljublje dotičnih krajeva i njihove usluge, sve držeči prekršene prste u džepu, a zatim sam prešao na stvar. Nevešto se trudeći da na "domaći" način izgovorim teška imena, pokušao da utvrdim kakve mi informacije ljubazni domaćini mogu ponuditi o najznačajnijem naučniku koji se vezuje za njihov grad. U Dubrovniku sam, naravno, pitao za Ruđera Boškovića, a u Beogradu, naravno, za Milutina Milankovića.Rezultati su, predvidljivo, bili katastrofalni.

Osoba A: ja sam...

U hrva

Bez Kralja ne valja – ili malo dobre esejistike

Milan M. Ćirković — Thu, 14 Aug 2008 08:00:23 GMT

Nikada nisam bio veliki fan proze Stivena Kinga - čoveka koji je, ne samo po prezimenu, već iznad svega po produktivnosti, tiražima i broju izdanja svakako "kralj" pop-književnosti. I to ne zbog samog horor žanra (neki od meni najdražih pisaca, poput Gogolja i Lavkrafta, vrlo su uspešno plivali u tim vodama), već pre svega zbog nečega što bih nazvao "naivnom superambicijom" velikog dela proznog univerzuma koji je stvorio, koja me, iz razloga koje ne mogu sasvim da ekspliciram, ostavlja prilično ravnodušnim - i to baš u onim momentima zapleta kada je očigledna autorova namera da čitalac ne sme biti ravnodušan. To, naravno, ne znači da u tom moru nema bisera: više od proseka su me impresionirali The Tommyknockers, The Green Mile, omnibus Hearts in Atlantis i poneki - ali samo poneki! - delovi epskog The Stand-a (naravno, onog docnijeg, celokupnog izdanja, a ne originalno iskasapljene knjige)

Savremenici budućnosti IV: Olaf Stejpldon

Milan M. Ćirković — Mon, 28 Jul 2008 01:00:55 GMT

Slučaj mirnog građanina Stejpldona, O., prilično je čudan. Dok smo kod Fjodorova videli elemente kult-mentaliteta, te dok su i Vels i Šarden otvoreno izražavali svoje želje i nade za promenu sveta (mada su potonjeg u istupanjima onemogućavali pretpostavljeni), dotle je Stejpldon gotovo u potpunosti bio hombre invisible, nevidljivi čovek. I to stanje traje i danas. Tu nedavno je jedan od najistaknutijih naučnika današnjice, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku i sjajan popularizator nauke Frenk Vilcek, u intervjuu izjavio da je na čelu liste najznačajnijih knjiga u njegovom životu Stejpldonov The Star Maker (ispred naslova ser Bertranda Rasela, Hermana Vejla i Ričarda Fajnmena!), što je izazvalo pravu poplavu čuđenja i preslišavanja među naučnim blogovima, gde većina prisutnih za Stejpldona nikad nije čula. Izuzetak od ovog opšteg zaborava su donekle fanovi naučnofantastične književnosti koji često

dr Dabić, ili kako sam prestao da se brinem...

Milan M. Ćirković — Thu, 24 Jul 2008 01:00:57 GMT

...i naučio da volim kvantnu bioenergiju.

Kad vam Englezi čestitaju na ekscentričnosti i uvrnutosti, onda to zbilja nešto znači. Meni se to desilo sinoć ovde u Oksfordu, gde boravim kao jedan od organizatora međunarodne konferencije o globalnim katastrofičkim rizicima (koju smo uspešno okončali 17-20. jula) i ko-urednik prvog "sintetičkog" zbornika tekstova na ove teme koji je pre koju nedelju izašao iz štampe. Naravno, povod je bio dr Dabić, poznati duhovni istraživač kvantne energije, nešto na čemu nam, kao što reče jedan kolega, pakosno zavide Terry Gilliam i ostatak Monti Pajton ekipe, jer nešto tako bizarno ne bi ni njima palo na pamet. Poput Pitera Selersa koji je istovremeno mogao da bude i kapetan Mandrak i predsednik Mafli i suludi nacista dr Strejndžlav, tako je i naš "heroj" istovremeno mogao da bude i pesnik Karadžić, i krvavi ratni zločinac Karadžić, i duhovni istraž

Bravo za Španiju!

Milan M. Ćirković — Fri, 27 Jun 2008 03:00:14 GMT

Ne, ovaj tekst se ne odnosi na sinoćnju fudbalsku utakmicu - mada svaka čast španskom timu na tome! sjajan rezultat - i plasman u finale Evropskog prvenstva. Još manje se odnosi na "dosledan stav Španije u nepriznavanju lažnesamoproklamovaneblablatrućtruć države Kosovo" što bi rekli neki naši politikanti. Ova kratka beleška (koja zaslužuje detaljniju elaboraciju za koju će biti vremena i prilike) odnosi se na vest od prekjuče, 25. juna 2008, da je Kortes pred donošenjem istorijske odluke o davanju prava životinjskim vrstama evoluciono bliskim čoveku, što je prvi slučaj u istoriji da se u primeni univerzalnih etičkih načela otišlo dalje od tradicionalnog antropocentrizma. Za sad su skupštinski odbori podržali nacrt takvog zakona, a očekuje se da će vrlo uskoro biti usvojen i proglašen u oba doma španskog parlamenta. Evo početka te lepe vesti (nadam se da prevod nije neophodan, ako zatreba prevešću; naši su je mediji elegantno ignorisali): MADRID (Reuters) - Spain's parliament voice

Savremenici budućnosti III: otac Pjer Tejar de Šarden

Milan M. Ćirković — Mon, 23 Jun 2008 23:00:15 GMT

Kadgod se povede - a nedovoljno se često vodi u našim krajevima - diskusija o odnosu nauke i religije, posebno u kontekstu tobožnjeg sukoba oko teorije biološke evolucije, padnu mi na pamet dve stvari, namenjene ostrašćenim zagovornicima konfliktnosti na obe strane. Onima "na strani nauke" uvek preporučujem izjavu jednog od najumnijih ljudi svih vremena, Džona fon Nojmana, koji je u sličnoj debatnoj situaciji izjavio (otprilike): "Pa ja svakog dana zahvaljujem Bogu što mi je omogućio da se bavim naukom." One na suprotnoj strani valja podsetiti na čitav život, delo i viziju protagoniste ovog teksta, Tejara de Šardena, mudrog čoveka koji ne samo što je smatrao da je evolucija spojiva sa hrišćanskom religioznošću, što je demonstrirao svojim briljantnim karijerama paleoantropologa na jednoj, i jezuitskog sveštenika na drugoj strani, već je učio da je evolucija zapravo jedino oruđe koje vodi do ostvar

Igrajmo se, ljudi!

Milan M. Ćirković — Fri, 13 Jun 2008 06:00:30 GMT

U ovo doba raznih lista, uglavnom jako depresivnih, od poslaničkih do crnih, evo nečega znatno veselijeg u pauzi između dva "ozbiljnija" (a navodnici nisu tu sasvim slučajno!) teksta - obećao sam prilično davno nekim cyber-prijateljima da ću nabrojati omiljene računarske igrice, pa evo da ispunim i to obećanje, a pošto sam duboko ubeđen da se radi o novom i često itekako vrednom umetničkom žanru. Dakle, 10 ličnih favorita sledi, uz kratke i vrlo subjektivne primedbe, a neka ovo bude i poziv svim komentatorima da daju svoje omiljene naslove. Koliko je moguće, trudiću se da izbegnem spoiler-e. Pošto su igrice često predmet žestokih strasti braće gejmera, unapred napominjem da je ovo sasvim lični izbor i svako obrazloženje valja shvatiti kao sasvim subjektivno. Neki odlični naslovi su ispali jednostavno zato što bez obzira na to što sam ih igrao jako mnogo, ipak ne poseduju onu vrstu izuzetne individualnosti i kreativne snage po kojoj ih smesta prepoznajem ili se prisećam trenutaka provedenih uz njih

Savremenici budućnosti II: Herbert Dž. Vels

Milan M. Ćirković — Mon, 26 May 2008 20:00:27 GMT

Herbert Džordž Vels rodio se 1866, deset godina nakon Nikole Tesle, a umro je tri godine docnije (1946). Ova dva čoveka nisu bila samo gotovo potpuni savremenici, već su delili i nešto daleko više od toga: sklonost ka racionalnoj spekulaciji i nešto što bi se moglo nazvati kosmičkom vizijom budućnosti čovečanstva. Zajedno sa njima, u istom periodu, kao možda nikada pre ni kasnije, delovali su drugi veliki vizionari, poput Nikolaja Fjodorova, Džona B. S. Holdejna, Džulijana Hakslija, Konstantina Ciolkovskog, Olafa Stejpldona i drugih. Velsov primer je naročito instruktivan jer pokazuje da, nasuprot naivnim očekivanjima, vizionar ne mora nužno imati optimističnu viziju. Ono što je ključno jeste okrenutost ka budućnosti, ispitivanje svih dugoročnih posledica ljudskih akcija, odsustvo straha pred velikim prostranstvima kosmosa i budućeg vremena. Legendarni početak Rata svetova (setimo se zastrašujuće upečatljive nara

Savremenici budućnosti I: Nikolaj Fjodorov i ruski kosmizam

Milan M. Ćirković — Tue, 20 May 2008 07:00:09 GMT

U ovom i narednim tekstovima iz nečega što će možda, ako vreme i okolnosti dozvole, postati serija od desetak tekstova, želeo bih da se osvrnem na neke velike mislioce koji su neopravdano zapostavljeni i nepoznati (često i u svetu, a na našim prostorima naročito), a koje povezuje zajednička tematska nit - okrenutost budućnosti i promišljanje velikih pitanja futurološkog, pa i eshatološkog karaktera. (Naravno, naslov sam "pozajmio" od dr Zorana Živkovića i njegove sjajne knjige o SF autorima iz 1980-tih; kao što Borhes reče, broj metafora je konačan, tako da i kad kradete u književnosti, nek to bude od majstora!) To je donekle povezano sa mojim interesovanjem za transhumanizam, koji nasuprot mnogim kritikama uopšte nije pokret "od juče" i ima itekako ozbiljan intelektualni pedigre. Ovaj prvi tekst ima i dodatnu svrhu razbijanja predrasuda, posebno aktuelnih u novije vreme na različitim delovima domaćeg društvenog spektra; pre svega da pokaže da Rusiju ne predstavljaju samo, pa ni primarno

Književnost kao sudbina: o ponekim Bleksmitima (kovačima)

Milan M. Ćirković — Fri, 09 May 2008 04:00:23 GMT

Tišina je nekakva, kažu, pa zato hajde malo o ozbiljnijim stvarima, recimo o književnosti. Pre tačno 20 godina, 1988. objavljeno je poslednje prozno delo mog najdražeg domaćeg pisca, Borislava Pekića, zbirka pripovedaka - mada bi se u skladu sa fleksibilnijim postmodernim definicijama mogla smatrati i romanom, prema vrlo specifičnom tematskom jedinstvu - Novi Jerusalim. (Iste godine pojavila se i dvotomna Atlantida, ali je po Pekićevim dnevničkim zapisima, ona uglavnom nastala ranije.) Pekić ga je napisao još uvek u Londonu, ali spremajući se da se u Srbiju i vrati, i ne sluteći da će, četrdesetak godina kasnije, ponovo dobiti (u Takovskoj, ispred TV Bastilje) batine od srpske "narodne" milicije, niti kakvo mu se još mračnije i ogavnije poniženje sprema na zloglasnim dopunskim izborima u Rakovici. Nepravda prema Pekiću se nastavlja, između ostalog, i po kratkoći i relativnoj neinformativnosti odrednice pos

Vera i nauka na ozbiljan način

Milan M. Ćirković — Sun, 06 Apr 2008 21:00:30 GMT

Paul C. W. Davies

Krajem prošle godine (tačnije 24. novembra 2007) pojavio se u Njujork Tajmsu veoma interesantan kratak op-ed članak istaknutog fizičara, astronoma, filozofa i popularizatora nauke Pola Dejvisa pod donekle neprevodivim naslovom Taking Science on Faith, koji predstavlja suptilnu igru reči: može se približno prevesti i kao "prihvatanje nauke na poverenje (veru)" ili "prihvatanje stava nauke o veri". Pol Dejvis je, inače, rodom Britanac, radio je u UK, Australiji i u SAD, napisao je više stotina radova, desetak popularno-naučnih knjiga, a meni lično najdraža je njegova monografija sa kraja 1970-tih, "Fizika vremenske asimetrije", verovatno i do danas najbolji opšti tretman problema strele vremena. Takođe se bavio isparavanjem crnih rupa, kosmologijom, a u poslednje vreme i astrofizičkim preduslovima za nastanak života u svemiru. S obzirom da se u članku u NYT radi o temi

"Ako vas uništimo, ništa ne gubimo..."

Milan M. Ćirković — Wed, 02 Apr 2008 08:00:10 GMT

Dith Pran

Pre par dana (30. III 2008) svetske - ali ne i srpske, naravno - medije obišla je vest da je od raka gušterače umro Dith Pran, u 66. godini godini života. Pran je bio kambodžanski novinar koji je na osnovu sopstvenog jezivog iskustva skovao izraz "polja smrti" i čija je priča - sa znatnoumanjenom dramatizacijom - postala poznata kroz istoimeni slavni film Rolanda Džofa iz 1984. Nakon tri godine u konc-logorima Crvenih Kmera, Pran je 1979. godine pobegao, prešavši pešice više od stotinu kilometara kroz nepristupačan teren usred ratnog haosa do tajlandske granice. Od tada pa do svog fizičkog odlaska pre par dana, Pran je bio neumorni borac za prava žrtava, glas protiv konformizma i zaborava o jednom od najvećih i najužasnijih masovnih zločina u istoriji čovečanstva. Bio je skroman čovek i istinski borac za ljudska prava kakvih je malo u svetu. Osećam potrebu da makar ovom improvizovanom beleškom nado

Zemlja kao snežna grudva i opstanak života

Milan M. Ćirković — Mon, 31 Mar 2008 06:00:51 GMT

Često je zbilja teško držati korak sa literaturom - pre koji dan sam bio impresioniran jednim rezultatom objavljenim u leto 2006, na temu kontroverzne, ali ekstremno zanimljive hipoteze Zemlje kao snežne grudve (engl. Snowball Earth), što je dovelo do ovog teksta. Ali, da bi se razumelo u čemu je stvar, neophodno je dati "dublju pozadinu" (da parafraziram Marka Felta, bivšeg vicedirektora FBI, u narodu poznatog kao "Duboko grlo" koji je zahvaljujući "dubokoj pozadini" koju je 1972-74. objašnjavao svom prijatelju, novinaru Bobu Vudvordu, odigrao ključnu ulogu u padu predsednika Niksona i njegove zlikovačke klike) cele stvari. Istorija naše tako gostoljubive planete Zemlje, dugačka već više od 4,5 milijardi godina, nije – uprkos velikim naporima i postignućima brojnih geologa, geofizičara, hemičara, paleontologa i drugih naučnika koji sarađuju na ovom izrazito multidisciplinarnom polju – ni izdaleka lišena iznenađenja i dramatičnih obrta. Jedan takav preokret izgleda da je na pomol

Pravac - EVROPA!

Milan M. Ćirković — Sat, 02 Feb 2008 05:00:11 GMT

Bez obzira što, kako reče Jusuf-vezir, nezaboravni protagonista Andrićeve pripovetke Most na Žepi, "u [izbornom] ćutanju je sigurnost", osećam potrebu da vas baš sada gnjavim upravo sa nekim evropskim činjenicama i (hipotetičnim) evropskim načinom života. Evropa je, naravno, šesti satelit Jupitera, najveće planete u Sunčevom sistemu, i sam po sebi izvanredno zanimljiv svet. Otkrio ga je u januaru 1610. Galileo Galilej i skupa sa preostala tri velika Jupiterova satelita (Iom, Ganimedom i Kalistom) u čast svog pokrovitelja Kozima II nazvao "Medičejskim zvezdama" - ove čudesne svetove svako može videti već sa običnim dvogledom (a među astronomima amaterima se ispredaju legende o nekolicini nadljuski dobrih posmatrača, poput američkog astronoma Edvarda Emersona Barnarda koji su, bar po priči, videli bar neke od Galilejevih satelita i golim okom!). Uprkos njihovom velikom - u astronomskom kontekstu - sjaju, gotovo ništa nije bilo poznato o detaljima njihovih površina sve do proleta Vojadž

U poseti Svetu krasuljaka

Milan M. Ćirković — Sat, 19 Jan 2008 07:00:39 GMT

Putovati na druge planete, lepo se provesti i odatle doneti dragocene naučne podatke može se i bez napuštanja udobne i tople sobe. U savremenoj računarskoj eri to je moguće čak i nadmašujući metaforičko i oniričko tumačenje jednog de Mestra ili onog fascinantnog de Kirikovog Odiseja. Jedan od ključnih misaonih eksperimenata u savremenoj ekologiji, evolucionoj biologiji i astrobiologiji je tzv. Svet krasuljaka (engl. daisyworld). Ovu "parabolu" smislio je 1982. godine Džejms Lavlok, savremeni britanski biolog (rođen 1919) i autor kontroverzne "Gaja hipoteze". U najprihvaćenijoj savremenoj formi, Gaja hipoteza sugeriše da se Zemljina biosfera efektivno ponaša kao samo-organizujući sistem koji deluje tako da održava svoje podsisteme u nekoj vrsti ravnoteže pogodnoj za opstanak i evoluciju života. Ovo je tzv. "slaba verzija" Gaja hipoteze; postoje i jače, kontroverznije verzije koje su popu