Blog :: miloradkakmar

Štrafta

miloradkakmar — Sat, 28 Jan 2012 05:00:09 GMT

Posle devet vladala je pustoš uzavrelim krugom iz koga je izbačena budućnost u Zmaj Jovinu i Dunavsku. Štangla koju sam grejao bila je bliže parku gde su završavali oni kojima se zavrti u glavi ponavljajući beskonačan krug. On se izobličavao pogledima, slučajnim dodirima, pardonima, konjino prati se, izvini, potkuj me petakom il’ me nerviraj do kafea. Bio je fazon doći, ali i ne doći prvi, otići pa se vratiti vidi on/ona nešto muvaju, imaju važna posla, gde su bili, šta su radili….? Leka je časkom skočio do Stevana Branovačkog da pogleda reklame. Matura: geografija, crna metalurgija, drvna industrija, proizvođači voća i povrća, hidrocentrale.. naučio je više nego u knjigama. Marini je pobegao bus, naganjala se sa mamom oko belog pamučnog džempera koji je zapamtio travke sa Bećarca i znao da poleti sa Đave.. Pičkaža kod apoteke! Salajčani napali Belog zato što je pisao pesme i voleo matematiku. Jedan na jedan, pesnicama. Dobili po pički. Umešali smo se kad su izvukli lance. Beli je dobio cveće i

Nikad više neću pisati Predsedniku !

miloradkakmar — Sun, 15 Jan 2012 18:00:38 GMT

Pisao sam predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, da mi odgovori na jednostavno, ali za mene vrlo bitno pitanje: da li je meni kao mirnodopskom vojnom invalidu šeste grupe država Srbija bila dužna da uplaćuje doprinos za beneficirani staž i ako nije, zašto nije? Naime, na osnovu 32 godine radnog staža u penzijski staž mi je priznato i upisano 8 ( osam ) godina beneficiranog staža tako da sam u punu starosnu penziju otišao sa 40 godina staža, dok mi je visina penzije, na koju se ne žalim, obračunata na osnovu 31 godine staža, jer nikome nije u obzir uzimana ’93-a. Za osam godina beneficiranog staža nije uplaćen ni dinar doprinosa. Tim povodom obraćao sam se Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, pismeno i usmeno, al’ bolje da nisam jer su mi protumačili izdato rešenje na koje ja nemam primedbi, dok ni slova nema o doprinosu za beneficirani staž. Usmeno mi je rečeno „ država ti je omogućila da ranije odeš u penziju pa sad još hoćeš da ti za to plati“. Ne tražim ja da mi država

C- vitamin i žulj

miloradkakmar — Mon, 24 Oct 2011 03:00:05 GMT

Kupi mi žena za rođendan, bio skoro, lepe duboke sive jesenje-zimske cipele, na šnjiranje, ne propuštaju vodu, tople i udobne, bar dok sam probao levu na kojoj imam visok ris, posledice iz mladosti i bavljenje sportom.. Stajale su par dana u kutiji i onda rešim da ih probam, ranije sam nove cipele razgažavao kod kuće, al’ davno nisam kupovao obuću, pa se zaboravilo, a i đavo ne da mira, obujem ih i krenem u šetnju 6-7 kilometara. Posle prvog kilometra, osetim nešto me na peti bolucka i pecka, kažem, nije žulj, baš su mi udobne i lepe. Na drugom, od pete probija na temenu. Stvarno žulj, mora da je već pukao, e to ne valja. Srećom, u blizini kafić, sednem, pitam, imate li flaster? To je neko novo piće!? Ne, za žulj, samo dok ne stignem do apoteke. Imate to u prvoj pomoći. Nemamo, kad se nešto desi, mi zovemo hitnu pomoć. Dobro, daj onda jedno crno vino. Srećom, imali su salvete, dobre, kvalitetne, presavijem jednu, stavim je u čarapu da pokrije i stiša napasnika, nemilog majušnog gosta i nastavim dalje.

Neverstvo il'...

miloradkakmar — Mon, 17 Oct 2011 17:00:07 GMT

Nemojte se uzbudjivati gospođo, sve je to normalno, pa, niste Vi od gvožđa i kamena. I oni popuste i povilene. I oni imaju dušu, pitajte one koji ih obrađuju. Znate, skulptor kad uzme kamen ili gvožeđe, prvo ga gleda, merka, sa koje strane da priđe, gde će viši, a gde manje da odlomi, pazi da ne povredi, da ne udje duboko, prati liniju...To što se Vama dogodilo, slično je ovome o čemu Vam pričam. Vi samo hoćete da me tešite! Razlika je, što skulpturu vekovima gledaju, a mene sada neće niko da pogleda, čak i „moj skulptor“, ni da nazove, razglednicu da pošalje...bio je to trenutak inspiracije, nemoći, potpunog predavanja...bilo je nestvarno, kad vam kažem...bajkovito, te dve nedelje bila sam u oblacima. Ej, ja u oblacima u ovim godinama, znate o čemu pričam!? Znam, gospodjo, a i ne znam. Sad me dovodite u nezavidnu situaciju. Želim da vam pomognem da prevaziđete stanje u kojem se nalazite, a opet mi se čini, da vi ne želite da se toga oslobodite, jednostavno da zaboravite?! Prihvatite skulpto

Ja, magarac!

miloradkakmar — Fri, 12 Aug 2011 15:00:46 GMT

Počesto znam i volim da kažem „ja sam odrastao s’ magarcima“ pri čemu se prijatelji, vršnjaci, stariji sagovornici malo štrecnu negodujući da oni nisu to i to, a na moje „nisam ni mislio na vas„ se brecnu i okome na mene „kako to nisi mislio na nas“!? Onda shvatim da me oni ne poznaju, moje detinjstvo, moj izvor...su im strani, daleki, nedodirljivi. A, ja sam stvarno odrastao s’ magarcima, tim ćutljivim, strapljivim, inteligentnim, trpeljivim...i plemenitim životinjama koje su shvatale potrebe i zahteve čoveka dok se on malo zanimao za njihovu bit. Zašto je ljudima stalo da budu ono što nisu, što ne osećaju da jesu!? Baka Šimica je imala jednu staru magaricu Lipu, koščatu i mršavu, velikih ušiju, sa ogromnim drvenim samarom čiji je trag vidljiv na koži; znala je u ćošku dvorišta, izmedju dva kamena zidića, po ceo dan da jede travu i pije vodu i da ne proreve ni jednu. Tek kasnije, kada je na svet donela pule, čuo sam njen glas, a baka bi govorila da se to ona hvali drugim magaricama i ma

Grešna duša

miloradkakmar — Sat, 23 Jul 2011 15:00:59 GMT

Kako čovek može lako da se ogreši ne gledajući dalje od dometa očnog vida , ne gledajući drugim čulima, uzimajući zdravo za gotovo, osudjujući ispravno i normalno, ne ulazeći u opravdanost, u dubinu, verujući da je ono što vidi to i ništa drugo, verujući samo sebi ili delu sebe, ne proveravajući sliku, pojačavajući ton u glavi i pored šumova, upozoravajućih. Nezdravo je dugo biti u grešnom stanju. A, ja sam skoro petnaest godina, grešio dušu, bio u zabludi, osudjivao…iako mi je isprva bilo nežno, skoro ganutljivo videti kako otac svakodnevno drži sinčića za ruku u šetnjim dugim ulicama, govori mu, uči ga, upućuje u tajne života, ljudi, okruženja… Sin je rastao, a oni su se i dalje držali za ruke, ponekad i ispod ruke, smetala mi je ta preterana nežnost, iako sam se ja sa svojim sinom ljubio u obraz kad god se sretnemo i bilo gde, poljubimo se i danas. Eto, to nisam smatrao, i ne smatram, za preteranu nežnost!? Jebeš, mene dvoličnoga! Al’, smetalo mi je što dečaku ne da slobode, što ga vuče sa

Romantika uz pasulj

miloradkakmar — Tue, 31 May 2011 17:00:46 GMT

Ne volite pasulj!? Ni čorbast, ni gust, zapečen...sa rebarcima, slaninicom, kobasicom... ni klot... beli, žuti, šareni..? Ne možete ga jesti tri dana?! Ne treba voleti pasulj, on voli nas, svojim mirisom i ukusom, bogatsvom koje sadrži nudi nam priliku da se poboljšamo, izaziva osmeh, daje snagu...navodi nas na još...Prosto k’o pasulj. Znam, nećete doći ni na Pasuljijadu (subota, 4.jun, temerinsko Vašarište)!? Ko će da proba 350 kotlića i još onaj od 1000 litara!? Ne želite da se izvalite na temerinskom Vašaru, ma, tuda su gacali razni konji, prosipalo vino, ljubile snaše, produžavao rod, „ isukivale“ brice, zaboravljali šeširi i deca, sevali korbači...Još vam to treba, je l’ da !? Zamislite, posle dva-tri tanjira legnete na meku zelenu travu, stomak vam zaklanja vidokrug, a u san vam slete tri bela konja i crnooka(i) sa dugom raspuštenom kosom u cvetnoj haljini (košulji) i neće da ode. Prava romantika. Ja ću to da osetim po sedmi put. Znam ko će još da uživa, a znate ih i vi. Nema tu vel

Plata Japanu ili kako se postaje čovek

miloradkakmar — Fri, 22 Apr 2011 14:00:16 GMT

Znam kad se rodio (koliko smo popili piva !), znam mu majku i oca, dedu i babu, on je moj srednji kumić, član Kumovskog klana, poznat lik u svojoj sredini i šire, kako i ne bi bio kad je svakom fudbalskom timu dao bar po jedan gol. Već ga pamte generacije iako je tek u tridesetoj. Profesor fizičke kulture, nenametljiv, skroman, voli da sasluša, ali ne da na istinu, široke je ruke, srca i duše, ličko-lalinsko-bačko-banijske. To je moj kumić Danilo Dado Bobić. Šta je to moja kumčina uradila!? Poklonio je martovsku platu stradalom Japanu. Prošlog avgusta ispred prodavnice u Sirigu ugledao je mladog čoveka sa biciklom, nije se uklapao u seosku idilu ili baš jeste, ali Dado ga je uklopio. Bio je to Maruse Kazanori, dvadesetpetogodišnji Japanac koji se zaputio na put oko sveta i na deonici od Kaira do Beča, gde radi, put ga je naneo kroz Sirig. U ovom malom bačkom selu želeo je da razapne šator i prenoći, naleteo je na Danila koji mu je odmah ponudio svoje dvorište i kuću. Slučajan susret i dvodneno druž

Go-Go i Žu-Žu

miloradkakmar — Thu, 14 Apr 2011 16:00:25 GMT

Kako nekoga obradovati, usrećiti, dati mu do znanja da misliš na njega, da mu želiš dobro, da ti je do njega stalo, da si se setio da mu kupiš nešto za čim ima želju baš tog trenutka kada si odlučio da to kupiš!? Kako to uraditi da izgleda spontano, ne na silu, moranje, da mu se okrene ceo svet oko glave i čitav život u jednoj sekundi!? Ponekad su dovoljne sintice, npr. dodješ na vreme kući, na TV-u gledaš što voljena osoba želi, za 1. jul pokloniš cvet... U potrazi za iznenadjenjem,a povodom 40-og rodjendana svoga muža, mlada žena je obijala pragove kafića, restorana, agencija, zivkala prijatelje i prijateljice, pitala slučajne prolaznike, ne bi li našla Go-go igračice koje bi trebale da razvesele njenu ružniju polovinu i da mu se urežu u pamćenje podsećajući ga na ženinu širokogrudost i originalnost. Bolje da za njih dam par stotina evra, nego da mu kupujem ručni sat, kožni novčanik, metar knjiga, farmerke i slično, što mu kupujem i ovako i onako, a ovaj poklon neće nikada zaboraviti, po

TRAG SPUŽA

miloradkakmar — Thu, 17 Mar 2011 17:00:05 GMT

Od sinoć ponavljam, ženi treba da kupim 15 komada trgovačke hartije, samo što sam seo počeo da mi kipi slatki kupus, trknem do šporeta ostavljajući cigaretu u pepeljari i vrativši se nadjem je kako se puši na stolu, srećom ostao je samo trag nikotina koga sam sa lakoćom obrisao. Pre neki dan zaboravim kapu u kafani. Tek kad je studen udarila po čelu, osvežila pamćenje, podsetila na godine...vratio sam se. Manje vina, manje vina čuo sam iz očiju raspojasanih mladunaca. Ima tragova koji ne mogu da se obrišu, urezali se, neko stalno tumara po njima, neko napravi iskorak ili se slučajno zanese, spozna drugačiji oblik stopala, nešto ga zagolica, prostruji krv, jednostavno progleda i ne obazirući se započne da ostavlja drugačije tragove. Zavaravanje, sebe ili drugih!? Pamtim trag kamena, odozdo hladan, odozgo vreo od užarenog sunca, tako se vuče kroz vene, radoznale prste, deli me na pola, onoga što sam bio i onoga što jesam ili nisam u ovom umišljenom svetu i životu u kojem je nemoguće upam

/Ne/sposobnost ili poniženje!?

miloradkakmar — Tue, 08 Feb 2011 18:00:16 GMT

Nije ništa novo, ali za mene jeste, jer me je pogodilo. Nije mnogo, kasnije kada sam se smirio i ukapirao sa kim imam posla, rekoh sebi što se uzbudjuješ to je tako nornmalno u državi koju voliš iako tu ljubav drugi kvare. Nije meni do ljubavi, poštovanje tražim, što manje poniženja, izopštavanja iz stvarnosti, hoću da plutam kuda i drugi, bar u onom, većem, delu gde sam nemoćan da se suprotstavim. I, pokazalo se da sam nemoćan. U poslednjih godinu dana, sticajem raznolikih okolnosti, ostao sam bez tri broja mobilne telefonije. Ovaj, treći, poslednji put rekoh sad ćeš uzeti broj i nećeš ga menjati dok je tebe i mobilnih telefona, ali...Odem ti ja u Telenorovu radnju, zatražim najmanji paket, ne treba meni mnogo, niti volim da telefoniram, medjutim.. Lična karta, u redu, broj tekućeg u redu, ali prodavcu se na računaru pojavilo crveno iz Kreditnog biroa i momak pomalo zbunjeno kaže ne može. Kako to ne može, brecnuh se. Ne dozvoljavaju, prezaduženi ste, izgleda. Kako prezadužen, u mojoj banci re

vs.

miloradkakmar — Wed, 26 Jan 2011 04:00:36 GMT

Gost autor: docsumann - Nikad nisam razumio tu dokonu filiozofsku zanimaciju kao što je gledanje u plafon tokom opuštenog ležanja na krevetu. Naročito ako je plafon neoštećen i sviježe okrečen. Ono, kad po njemu ima kojekakvih mrlja od vlage ili otpalog maltera - e, tu se već uz određenu dozu mašte i asocijativno-vizuelne nadogradnje može svašta uvidjeti. Ali to je opet više umjetnička nego filozofska akcija. Jedino , možda, sam taj čin ležanja u situaciji kada bi trebalo nešto preduzeti u vezi sa sanacijom plafona i krečenja sobe, to bi se još i moglo pojmiti kao vid aktivnog nečinjenja, svjesno prenebregavnje nužnosti djelovanja u smislu supremacije voluntarističke deobjektivizacije svijeta nad sirovim apsurdom svake akcije koja iz nje proizilazi. Al', opet je takvo tumačenje izvedeno nakako na silu, bez one nužne lakoće koja karakteriše pravu misaonost. - Dragi kolega, zaboravljate da savršeno bijeli plafon predstavlja idealno platno za projekciju naših misaonih koncepata. On ih prosto vabi na ekspres

Dvogodišnjica svežine

miloradkakmar — Mon, 10 Jan 2011 21:00:24 GMT

Otoplilo je. Ne prija, ali šta da radim.Valja se prilagodjavati. Ceo život se prilagodjavam i od tog silnog pristizanja čini mi se da nisam ništa dostigao. Nešto se kao samo predalo, nije htelo da beži, ostalo još jurcam po okolini glave i grudi, spolja i iznutra, pokušavam da se pronadjem i spojim ako ikako može u nedovršenu sliku, mozaik sa napuklim delovima, u reč, i sa više reči da namamim smisao, da mu ja kažem šta mislim o tome i tome. Sve se razularilo, raštimovalo, počelo da peva svoju pesmu i nikad se nisam toga uplašio kao do pre koju godinu shvativši da me nema nigde, da ne znam kazati ono što mislim i osećam, da nemam kome reći nepoznato o lepoti, ljubavi, nadanju, sreći...propasti, ličnoj i sveopštoj, o blagoj prednosti nad tugom, o svetskom bolu zakopanom negde u svemiru, o izobilju koje se divi pesmi siromaha...glupostima svesti i nesavesti....I, mogao bih tako da redjam da mi nije žao reči, ne želim da se rasplinim, da joj uzmem srž, predstavim je u drugom svetlu... I, nisam do skor

Život iz jendeka

miloradkakmar — Fri, 10 Dec 2010 05:00:11 GMT

Mene je ćaća napravio u jendeku, u sred bela dana, vraćajući se sa vršidbe da svi vide kako se pravi muško s’ pola snage. Onako s’ nogu zajapuren pevao je nešto o sinjim galebovima, barkama, Americi…uvek se seti te pesme kad nešto važno radi menjajući joj reči u zavisnosti od vrste posla i mesta gde se nalazi. Kažu da je mene pravio više puta i da me ima svgude po srezu i šire. On se, baš, ne seća toga jer sve radi u zanosu, nenamenski, od srca, da ima s’ skim da pije i lumpuje, ide na pecanje i u miru površine bare vidi ceo svet i sinje galebove. Svi ovi nisu mi po volji, misle da sve znaju, a ne znaju ni gde su, ni kada su, ni ko ih je napravio. Marta, dajde dve prehladjene i jednu utopljenu pivu. Ćaća mi je rek’o da moram piti i za njega, ne može na noge, a ne voli upakovano. Imao sam tri godine kad me slao u birtiju po litru belog i sifon sode. Celo popodne sam donosio te dve stvari, niko nije smeo da mi pomogne, a on je strpljivo čekao i na kraju životinjski riknuo, da se selom

Otvoreno pismo đavolu

miloradkakmar — Wed, 17 Nov 2010 17:00:50 GMT

Djavole mali, neobuzdani, šta ti radiš u ljudskom kostimu?! Nasladjuješ se pohotno čovekovim slabostima, zamenjuješ ga tamo gde on ne stigne ili od umora ne može da obavi svoje dužnosti. Ti se nadješ da uskočiš, ne odajući svoje lice i ime, toliko si se saživeo sa ulogom da niko ni ne primećuje da to ti vršljaš po ljudskom umu, lepoti, strasti; ti održavaš krevet toplim, tanjir punim, put čistim; ti donosiš jutarnje novine i mirisnu kafu, razvlačiš osmeh na licu davno propalih sudbina. Djavolčiću, nijedan, zar ti nije dosadilo da kopaš po smeću, odabiraš zaboravljene gadosti, propasti, neuspela ostvaranje čoveka, krivnje, griže savesti...? Pa, ih recikliraš, oživljavaš i puštaš u promet neznajući kome šta pripada, od koga je koje poteklo i zašto se zakopalo duboko u deponiju svesti. Šta misliš, da li i kome činiš dobro!?Samo misliš na sebe, svoje izvitoperene ideje, kako je i pad uspon ptice posečenih krila, kako je voda ista i kada teče u suprotnom smeru, ili, ta tvoja večna dilema ostati ono što