Blog :: Jelica Greganović

Studen

Jelica Greganović — Fri, 03 Feb 2012 01:00:20 GMT

Ja znam kako se sada, tamo na brdu, umesto dana svetli sneg. Na njemu leži crnilo noći i mraz ustupa mesto reči koja mnogo bolje od njega opisuje hladnoću od koje zvezde uvređeno trepću – studen. Dobra, stara, skoro zaboravljena reč oko koje se širi još nepravednije zapostavljena stud. E, studen sada tišinom pritiska selo, povremeno krcnuvši, taman toliko da opravda književnu frazu škrgutanja ledenim zubima. U tišini gluve zime ponekad zamiriše dim, ali ga bistra kao staklo hladnoća preseče oštrinom novog noža i u nosu ostavi samo svoj ledeni dah. Na prozore su navučene zavese, roletne, u okvire nagurani krpeni duduci ili prosto sve stare novine pretekle od zamotavanja tegli. Bubnje stare peći i znoje se smederevci, potpomažu im novi radijatori svim rebrima koja imaju, ne bi li studen ostala napolju. A, od spolja će, baš sad negde, u kuću utrupkati stric Andra. Širokih leđa uprkos svoj starosti, težak i temeljit, čuće se još na stepenicama kako kune zimu i ko je izmisli i verbalno siluje sve svece s n

Apelacioni sud produžio život Brisu Tatonu za 17 godina

Jelica Greganović — Thu, 26 Jan 2012 22:00:50 GMT

Apelacioni sud je u obrazloženju presude naveo da je Taton nameravao još dugo da živiBEOGRAD, 26. januar 2012, (Njuz) – Apelacioni sud u Beogradu doneo je ranije danas odluku da se Brisu Tatonu produži život za 17 godina, prenose agencije.Sud je završio razmatranje presude Brisu Tatonu od 17. septembra 2009. godine po kojoj je ovaj francuski navijač imao za umreti odmah, a najkasnije posle dvanaest dana u Urgentnom centru.Portparol Apelacionog suda, Svetolik Miščević, u kratkoj izjavi za medije naznačio je da prvostepeni sud nije uzeo u obzir olakšavajuće okolnosti koje su propisane zakonom.- Prvostepeni sud je pravilno imao u vidu sve okolnosti koje su od značaja za odmeravanje kazne, ali nije istima dao odgovarajući značaj. Recimo prevideli su da je Taton nameravao još dugo da živi i eventualno se vrati kući, svojoj porodici, kao i da je u Srbiju došao kod prijatelja a ne kao pripadnik neke terorističke huliganske organizacije – istakao je Miščević – Ovom presudom mu dajemo priliku da svoje planove i realiz

ŽURKA!!! Moja knjiga - IMAM JE!

Jelica Greganović — Fri, 23 Dec 2011 23:00:52 GMT

E, pa, evo me u knjižari Delfi, SKC. Medenjaci su tu. Kućica medena TakoDŽe. Mikele sedi s desne mi ruke. Ane još uvek nema, al samo što nije. Svi ostali ste u očekivanju, da se tako pesnički izrazim. Moja nova knjiga je konačno napolju, lepa je k'o lutka, miriše k'o duša i sjakti :) I sad su već počeli učesnici da dolaze, tako da...trudićemo se da se javljamo za sve one koji neće doći...Kutija sa medenjacima je već otvorena...

Današnji dan

Jelica Greganović — Fri, 16 Dec 2011 04:00:32 GMT

Ima dana kojih bi bilo bolje da nema. Ovaj današnji će potrajati još samo koji minut, a i to mu je previše. Da se ja pitam, komotno je mogao da bude rupa u kalendaru.Zajedno sa njim će i ovaj blog biti siv i smušen, otužan i neizbežno lako patetičan, jer smrt silno voli da se nakinđuri patetikom. Valjda joj je to jedini način da našminka svoju strašnu i ružnu sliku koju su joj naše oči strahom naslikale. I da proba da njome ublaži to što je nit ko voli, niti očekuje, čak i onda kada već dugo drži koščatu nogu u vratima.Pre godinu dana, na današnji dan je umro Cole. Da, prošlo je već godinu dana, dovoljno da vest o njegovoj smrti izgubi uzaludnu nevericu, a ipak premalo da dobije konačnost. Ma koliko racionalizacijom smrt bila konačna pojava, ipak negde u nama čuči neverovanje i nada da možda ipak...negde postoji nešto...da se tamo nastavlja smrću prekinuta nit...nije valjda da je Majka Priroda toliko materijala, vremena i znanja potrošila na nas, na svaku ćeliju, svaku komplikovanu kap fizik

Naslov, korica i blog-žurka!

Jelica Greganović — Thu, 08 Dec 2011 01:00:26 GMT

Siže: Moja knjiga ima naslov, možete ga videti uzbrdo. Moja knjiga ima i koricu, takođe.Ana i ja pravimo Blog-žurku. Znam da kasnim i da bi to moglo uneti dodatnu sumnju u i inače više no subjektivan tok mog još subjektivnijeg tendera za naslov još mojije knjige, ali tako je to sa demokratskim procesima... Da ne pomenem sva tendenciozna ometanja od strane svakodnevice i mog mikrookruženja, koje tako lepo okato izgleda kad se otkuca. Daklem, stvari stoje (sa sve proširenim venama dobijenim od čekanja) na sledeći način: još jednom mi se pokazalo, dokazalo i javilo da je maltene lakše napisati knjigu, nego dati joj naslov. Jeste da sam u njoj već napisala jednu priču upravo o tome, ali tema je prosto neiscrpna. Svaki put kada bi trebalo ukoričiti rukopis nove knjige da bi jednom nogom već krenuo ka štampariji, mene spopadne muka od naslova. Svi tuđi naslo

Tender za naslov i sve je pod kontrolom

Jelica Greganović — Fri, 25 Nov 2011 22:00:54 GMT

Moja knjiga ima ime. Konačno. Srećni dobitnik sam – ja. Uostalom gde se videli tender u kom se bog prvo ne pobrine za svoju bradu. Ali, da ne bi bilo dibidus nefer, otvaram glasanje za jednu od dve utešne nagrade. Za onu prvu sam se već odlučila, takođe u skladu sa tradicionalnim tenderskim subjektivizmom. Ali, da krenem od sredine, kao što je red. Princeza ima virozu. Kašlje kao romantičarski pesnik i troši već polovinu šumskog bogatstva omanje države, duvajući u papirne maramice suptilnošću prekookeanskog broda koji urlikom najavljuje parkiranje u rikverc. Kako se viroze leče samo uzaludnim posetama lekaru, mirovanjem i jezerskim količinama tečnosti, sa posebnim akcentom na izvoru elektrolita zvanom supa, lift je odlučio da se pokvari. Zahvaljujući njegovom bojkotu, Žmu i ja smo ovih dana glumili magarad koja obara rekord u planinarskoj disciplini tegljenja prepunih kesa. Zato što smo do onomad bili u matici, povodom čega su kućni termiti izjeli sve zalihe hrane i prešli na nameštaj, iako je opšt

Tri banane minus keks plus tender za naslov

Jelica Greganović — Mon, 07 Nov 2011 20:00:30 GMT

Kraljevstvo, dajem kraljevstvo za keksić. Četvrtasti, sa dole čokoladom, gore ništa, ali unutra ukus pomoradže. Leži pored još tri keksa koji nisu četvrtasti. Ali mirišu. Mirišu tako da moj karakter kleca u kolenima. Sreća što ga inat podržava, inače bih odavno pojela i tufne sa čančeta u kom žive četiri keksa. Sa dole čokoladom. Juče je bio Dan tri banane. Desetak minuta pred ponoć počela su da mi se priviđaju goveda. Svih vrsta, uključujući i lila krave. Ja nisam baš izraženi mesožder, uglavnom se držim pernate avijacije, ali u pomenuto gluvo doba su uz škrgut počeli da mi rastu očnjaci. Žmu kaže da sam dobila i agresivni pogled koji je pratilo naglo osvrtanje i hvatanje busije. Iskreno rečeno, bila sam spremna da ujedem sve što iole spada u ljudsku prehranu i liči na meso. Negde iznutra mi se vratilo razumevanje za radost prapredaka kada bi posle dana i dana traganja za ičim jestivim što ne cveta ili lista, uspeli da ukebaju nešto veliko i mesnato. Kada je plehani tanjir koji na našem zidu glumi sat, oć

Pada Prvi sneg :)

Jelica Greganović — Thu, 20 Oct 2011 16:00:42 GMT

Kada jesen izgubi trku sama sa sobom i očešlja drveće na ćelavo, tako da od njega ostanu samo crni prsti, platan u našim prozorima počne da se ljuška u levo. Sa istočnim vetrom koji na njega natrčava s desne strane, stiže i miris za koji još nisu pronađene reči kojim bi se opisao. Hladnjikav, mrvu rezak, svež, ali mirniji od mraza koji već počinje da škrgutanjem ugrožava plombe svojih zuba. Njemu se pridruži miris ugljenog dima iz starih zgrada. Planine koje rube horizont pogleda počnu da se gube u sivim maglama. Tada je skoro izvesno da će vetar sasvim posebnog mirisa sa sobom doneti sneg. Najverovatnije noću. Jer sneg voli tišinu. Pred njim će tanušan led liznuti ulice, a zvezdano lišće inja će procvetati svuda gde mraz bude uspeo da napipa topli vazduh. Naravno to sve u slučaju da se ne poremeti sled godišnjedopskih događaja. Što je ove godine slučaj. Ne samo platan iz prozora, već i njegove manje komšije drvenog karaktera su još uvek čupavo zeleneli lišćem kada se odnekud stvorio severac. Ne da je

Zima, zima, e pa šta je...

Jelica Greganović — Tue, 11 Oct 2011 02:00:11 GMT

Onomad je dan počeo sevanjem golišavih delova tela na račun babljeg leta. Naravno, uprkos najavama metereologa da će pasti sneg. Uostalom, na metereologe se ovde obraća pažnja taman koliko i na poetski raspoloženog vidovnjaka kome je virozna temperatura prerasla razum. Uostalom, ko bi im verovao, poslednji put kad su najavili kišu, moj kaktus je dobio opekotine od sunca, a naivni su po ulici hodali znojeći se i vukući motke kišobrana, kao mentalno senzibilni pušteni na produženi vikend. Upravo zato se narod svukao kao za opkladu, ignorišući najave stizanja izvesne Olivije po prezimenu Ciklon. A, Olivija je očito stizala hodom nervoznog poštara. Gazeći travu koja se bestidno zelenela, onako kao što bolesnik pred smrt po poslednji put živne, a lice mu dobije zdravu boju lažne nade. Baš kao i naivna trava, zelenelo se i lišće kome niko nije javio da Olivija upravo preskače ranu jesen, laktom u pleksus obara njenu poznu rođaku i za okovratnik za sobom vuče iznenađenu zimu. Već oko podne gospođa Ciklon je kro

Devedesete? Ja nisam bog da praštam

Jelica Greganović — Sun, 09 Oct 2011 02:00:39 GMT

Zato mi je muka, kada gledam kako oni, koji nikada nisu imali ni truna sažaljenja, ni mrve ljudskog poštenja, ni traga srama, sada nas pokušavaju da nateraju da prema njima pokažemo osećanja, koja nas čine ljudima drugačijim od njih. Da se sažalimo, da i dalje verujemo da je svaki ljudski život važan, da pomislimo na njihovu decu i njihove porodice. Da nas nateraju da osudimo sebe, sateravši nas u ćošak iz koga ćemo izaći oprostivši im ili priznavši da smo isti kao i oni - bez samilosti. Da zaboravimo sve žrtve njihove politike, koje nisu imale ni toliko slobode odlučivanja o svom telu i životu, koliko oni sada i po zatvorima imaju. Da damo dobro u nama, za zlo u njima.Ja nisam bog da praštam (5. Decembar, 2006 - 00:25) (1. februar, 2008. - 00:07)(17. april, 2011. - 21:05) Priznajem da najviše mrzim nepravdu. Ljudi oko mene to zovu "robihudovskim" i "aktivističkim" nagonom, kažu da se previše palim, da nije nešto baš tako strašno, pa dobro, ma prođi, zaboravi.

Ako nam je ljubav iskrena i prava...

Jelica Greganović — Sun, 02 Oct 2011 02:00:11 GMT

Aleksandar Makedonski. Karavađo. Platon. Čajkovski. Prust. Sergej Ajzenštajn. Vagner. Leonardo da Vinči. Endi Vorhol. Ričard Kromvel. Galijano. Imperator Hadrijan. Almodovar. Oskar Vajld. Đani Versaće. Leonard Bernštajn. Virdžinija Vulf. Tenesi Vilijams. Dejvid Bouvi. Keli Mek Gilis. Martina Navratilova. Elton Džon. Džoan Kraford. Lord Bajron. Goja. Marlon Brando. Sirano de Beržerak. Simon de Bovoar. Rok Hadson. Džordž Majkl. Marlena Ditrih. Kol Porter. Džoan Baez. Dženis Džoplin. Vladimir Horovic, Montgomeri Klif. Fredi Merkjuri. Riki Martin. Volfgang Joop. Semjuel Barber. Bendžamin Briten. Džon Gilgud. Rudolf Nurejev. Džodi Foster. Žan Pol Gotije. Ian Mek Kelen. Kristian Dior. Lorens Olivije. Ginsberg. Džon Šlezinger. Iv Sen Loren. Mikelanđelo...............................................................................................................................................Ovaj svet bi bio siromašniji bez njihovih srca boje duge.

Džabe si cepala mozak

Jelica Greganović — Sat, 27 Aug 2011 22:00:31 GMT

Da se razumemo, ovo je prvi kontra blog koji pišem za skoro pet godina pisanja bloga ovde. Mnogi su mi kratili živce, mnogima sam i ja poradila na cepkanju istih, ali po prvi put ne želim da napišem komentar, već post-odgovor. Pre svega zato što ne mislim da pričam sama sa sobom, a vidim da autorka posta nema nameru da se pojavi i razgovara sa onima koji diskutuju na temu koju je postavila. Naravno, radi se o postu »Džabe si cepala matericu«. Ja sam svoju matericu pocepala četiri puta. Tri puta zbog tri carska reza kojima su spasavali život meni i deci koju sam rađala. Četvrti put zbog posledica pomenutih carskih rezova, kada su spasavali život samo meni. Zbog toga sam spremna u oči da skočim svakome ko mi kaže da sam to džabe uradila. »Najviše što čovek može da uradi u životu je da stvori drugog čoveka«, rekao je jedared moj drug Darko Rundek i ja se sa tim potpuno slažem. Ljudi se dive statuama ljudi, traživši i našavši u njima umetnost koja je to mahom zbog toga što uspe da napravi najpribližniju k

FACEBOOK BONTON, povratak u budućnost

Jelica Greganović — Thu, 18 Aug 2011 15:00:37 GMT

Nikada još nisam okačila video klip bez prateće priče. Pravim presedan filmom o FB bontonu, dodajući mu samo ovo malo reči. Što se mene tiče: ODLIČNO! Zajedno sa ostatkom kampanje koja mi se silno dopala. Povratak u budućnost ili kako tokom samo 60 godina može da se promeni društvo i svet:

Farbaj me nežno

Jelica Greganović — Wed, 17 Aug 2011 18:00:48 GMT

Kada stigne opšte obožavano godišnje doba, od milja zvano leto, i svojim pregrejanim prstima stisne ubogog ljudskog stvora cedeći ga kao sunđer, zajedno sa njim dolazi i vreme kazne božije. Nije bitno kog boga i da li u njega verujete ili ne, jer su sigurno iz svih božijih manifesta i statuta izbrisane reči najveće kazne koju su bogovi smislili za čovekove nestašluke. »I krečićete bar svake druge godine!«, zapovedio je jedan od bogova izbacujući Adama i Evu iz okrečenog raja. Adam je otišao da kupi jarca, a Eva je počela da pokriva stvari najlonima i lepi zaštitne trake po drveću. Tako se sve do dana današnjeg krečenjem muči i zlopati siroti Homo sapiens, pokušavajući da za sobom ostavi što manje nereda i što više živaca. Kako svima, tako i nama je krečenje jedno od prokletstava koje se izbeći ne može, ali se može odlagati u očajničkoj nadi da ćemo jedno jutro otvoriti oči i umesto grebova, sitnih flečica i ostalih vizuelnih uspomena koje ostavljamo po zidovima, ugledati iste kako se sijaju devičansk

Post stresni post

Jelica Greganović — Tue, 02 Aug 2011 18:00:02 GMT

Matej Zvir je stajao oslonjen donjim delom tela na metalnu ogradu pored puta. Seo bi na nju samo da se od struka nadole nije tresao kao vrbov prut na vetru. Jednom rukom je Matej pokušavao da prihvati drugu koja je bila lako savijena i bolela ga je onoliko koliko je on tog trenutka bio prisutan u stvarnosti. A to je bilo tek navlaš. Matejeve oči su, iako široko otvorene, gledale u prazno i jedva primetnim pokretima bez treptaja se odazivale na pitanja ljudi oko njega. Ništa nije odgovarao, samo je povremeno klimnuo glavom, nesvesno pokušavajući da se osloni na ogradu od koje je njegovo telo odskakalo tresući se. Za razliku od ostalih koji su se vrteli oko Mateja strahom zadržani u potrebi da mu priđu i postavljali pitanja bez jasnog početka ili kraja, mladi gorski spasilac je pokušavao da uhvati njegov pogled i da mu nekako opipa onu polusavijenu ruku, koja je visila neprirodno i tuđe. Spasilac se smejao bez prestanka, ne obazirući se na čudne poglede ostalih oko sebe i veselim glasom, koji je još manje o