Jelica Greganović blog

Loša strana proleća

Jelica Greganović — Thu, 08 May 2008 18:00:37 GMT

Proleće u Sloveniji je kič uživo i ja ga volim, uprkos tome da pogubno utiče na moje voljeno agregatno stanje vode, zvano sneg. Ovde proleće otera sneg na vrhove planina, tako visoko da se teško razlikuje od oblaka, koji se cepaju i u formaciji raštrkanih ovaca tumaraju naokolo. Tim povodom nebo postane plavo kao nebo i da visok sjaj tek razmotanom, skoro providnom, ovogodišnjem lišću. Isto doprinese komičnom izgledu planina, koje zahvaljujući pomenutom mladom lišću očupave i izgledaju potpuno neozbiljno, gubeći svoje preteće, zimsko dostojanstvo. Celim posterom dominira sunce, škakljajući svežu, svilenu travu, koja samo što ne počne da se kikoće pod zrakastim, konačno toplim, sunčevim prstima. Aj' što sunce golica travu i što ptice padaju u decibelni trans od sreće što mogu da ponovo organizuju horska takmičenja na otvorenom, nego što navedena zvezda grakne i bez ikakve najave provali svu zimsku prašinu u našem z

Ola!

Jelica Greganović — Tue, 06 May 2008 03:00:14 GMT

Turisti su nacija za sebe. Svet koji tumara svetom, zavlači se u sve ćoškove i iste ovekovečava svim raspoloživim sredstvima. Turisti pišu razglednice koje počinju i završavaju se sa »Puno pozdrava iz...«, a onda danima traže gde da kupe markice. Turisti se prepoznaju po šarenom oblačenju, lako hramajućem hodu, razvijenoj karti u rukama i očima po kojima se vrti kaleidoskop viđenih znamenitosti. Turisti jedni drugima klimaju pozdravno glavama i povremeno pomažu svojim sapatnicima da nepovratno zalutaju, duboko verujući da su im pravilno zaboli prst u gore pomenutu mapu. Mi smo se, prošle nedelje, pridružili turističkoj sorti, tako što nam je Žmu organizovao naučno-poučno-relaksirajuću posetu Barseloni. Da bi bilo što relaksiraksičnije Pater familias nas je probudio k'o vampire u cik zore i saterao u hodnik. Tu smo se sudarali, razvodili i dolazili u iskušenje da potomstvo uvalimo socijalnom ili crkvi, brojali sabrana

Rođendanska žurka kod Jelice i Dilan Doga! Dobrodošli!

Jelica Greganović — Sun, 27 Apr 2008 00:00:14 GMT

Obzirom da mi je rođendan, a da sa vama provodim sve ono vreme kada me traže po kući, sa zaključkom »mama je na blogu«, kao i da čestitke od virtuelnog društva već od sinoć kaplju k'o cevka na tušu, red bi bio da vam zauzvrat poklonim žurku i priču.Dakle, rođendani pripadaju deci. Kada porasteš, iako te niko ne obavesti o prenosu vlasništva, rođendani ti se izmigolje između prstiju. Počnu da traju kraće i gube onu jutarnju tremu tog jednog, jedinog dana u godini. Svojih detinjih rođendana se baš nešto ne sećam upečatljivo. Obzirom da ceo život primećujem i pamtim i svaku dlaku na osmoj nožici harmonika-gusenice u crnoj, štraftastoj pidžami, psiholozi bi sigurno mogli da bar magistriraju na ovom mom nesećanju. Sećam se samo moje tetke Goce, koja me je uzimala u krilo, svakog rođendana i otvarala zlatni, nežno elipsasti medaljon na dugom, tankom lančiću. U njemu, uokvirena intarzijom, bila je moja sličica. Crno-be

Prolećna mrza i...gusari

Jelica Greganović — Wed, 23 Apr 2008 23:00:24 GMT

Već danima u Sloveniji vlada prolećna mrza. April se sliva niz listiće, koji se nepoverljivo odmotavaju iz pupoljaka, jer planine su još uvek bele. Iza njih nebo varljivo menja boje i za samo pola sata, nebo plavo kao plavo nebo prevuče se indigo ljutnjom, spusti se nisko i promeni boju vazduha u oštru olovnu. Na takvoj pozadini sveži, još uvek providni listovi mlade boje postaju još divljije zeleni. Danima se april cedi niz granate prste i tera ptice, koje su se taman razgalamile u prolećnom natpevavanju, da se sklone i naprave mesta tišni kišne zavese. Tu negde se vučem i ja. Pokušavam da radim, a umesto toga lepim nos na prozore i gledam kako tek obojeni, otrovno zeleni tepih trave pokušava da raste dok od njega otskaču golubije kapljice. Iza Alpa tutnji nova pošiljka vode i sve sivlji oblaci skraćuju popodneva. Od sve te mrze i vesti su se uspavale. Sem ovdašnje Pčelarske asocijacije, koja me redovno obavešta

Čokolada bez jagoda

Jelica Greganović — Wed, 16 Apr 2008 00:00:37 GMT

I ja bih ako smem o čokoladi. Jer, pada noć. A noć je kao čokolada, rastopi se po prstima drveća i zgrada, zvezde sjakte kao parčići staniola, dok se mesec troši poput ogromnog lešnika. Jesam li vam već pisala koliko volim i obožavam čokoladu? Bez svega mogu, spremna sam da istrpim sve dijete, mogu da izjedem i onaj gorko-kiseli grejp bez dodataka, sve mogu, samo bez čokolade ne mogu. Čak i ako preko dana izdržim, uspem da pobegnem od nagona da napadnem kućno skladište u kome su deponovani čokoladni proizvodi, kada padne noć s' leđa počne da mi se prišunjava miris čokolade i šušanj otpakivanja iste. Ako i to izdržim, sve u ime leta koje polako ali sporo stiže, ne bih li se nekako uturila u kupaći bez da izgledam kao nilska konjica, dakle ako i to izdržim, prava napast stiže posle ponoći. U sred noći, kada cela kuća mirno spava i samo ulični manijaci turiranjem automobila prekidaju gradsku

Ubrzanje

Jelica Greganović — Wed, 09 Apr 2008 23:00:53 GMT

U slučaju da se nađete na nekoj sedeljci, na kojoj se, uz sitno meze i lako piće, sinhronizovano raspravlja o bar pet tema, od politike do pravilnog vaspitavanja pandi, e...ako se nađete na takvoj žurci i začujete razdragani glas, koji nabacuje temu: »Ma nije to, nego moja žena traži ubrzanje...«, to je moj Žmu. Bolje da vam priču o ubrzanju ispričam ja, nego da opet slušam reprizu interpretacije moje neoprezne izjave, koja se završava rečima:«A da mi je to neko rekao pre četiri godine...« Daklem, ja sam vozački položila dockan. Pre jače od tri godine. Do tada možda jesam ponekad imala potrebu, ali ne i želju da učim vožnju. U stvari bilo mi svejedno, sasvim sam uspešno stizala kud' sam krenula i bez auta. Što je izazivalo potpuno zgražavanje ekipe oko mene, koja se rodila sa karburatorom u naručju i prva slova naučila u automotooto revijama. Elem, moja drugarica Aleksandra, isto kao i ja zaostala u automo

Anče

Jelica Greganović — Mon, 07 Apr 2008 02:00:12 GMT

Priča o Ani srednjeg roda. Prošlog leta, u zadnjoj avliji mog strica Andre, često sam sretala čoveka sa belim kanistrom. »Božidar Babić, penzionisani učitelj«, rekao mi je pomenuti ljubazno, pružajući mi drugu, slobodnu ruku. Posle razmene samo srdačnih osmeha, jer nikako nisam mogla da se setim tog komšijskog lica, Božidar Babić, penzionisani učitelj je polako odlazio do česme i točio vodu, pažljivo bez prosipanja, u beli kanistar. Moji rođaci, shvativši da ne znam ko je nosilac kanistra, a računajući na moju slabost prema knjigama, rekli su mi da je »taj komšija, Babić« napisao knjigu. Čime se retko koji Badnjevčanin može pohvaliti. Pa još istorijsku. Hronologiju sela, u koje se vratio, posle službovanja, tek sredinom devedesetih. Idući put, Božidar Babić, penzionisani učitelj, u jednoj ruci je nosio kanistar, a u drugoj svoju knjigu. Kanistar je pažljivo spustio na zemlju, knjigu pogladio oslobođenom rukom i kao da se teško od nje odvaja srdačno mi je dao na poklon. Tako sam dobila badnjevačku hrono

Ko je za kafu?

Jelica Greganović — Thu, 03 Apr 2008 02:00:58 GMT

Za mene je svako vreme, vreme za kafu. Jer, ja sam stara pričalica, volim da tandrljam, čudo jedno. Kafa je prosto sastavni deo priče, jer ako neko misli da mi ponudi kafu tek onako, bez titla, to me ne zanima. Najbolje obožavam neopaženo ispijanje kafe, jer pravo da vam kažem, od kafe najviše volim njen miris. Miris pržene kafe vija se svakog jutra u mojoj ulici. Neki od kafića u prizemlju, kanda još uvek prže kafu i topli, golicavi miris kafe mota se oko nogu i u letnje doba uvlači se kroz otvorene prozore, kao najava vrelog dana. Zimi miriše manje, ali toplije. Zaplovi ledenim jutrom, primami par prolaznika i ohladi se, brzo nestajući od mraza. Kada se uvuče mirisni prst kafe kroz moje prozore, mene sve mami, ko kobru ona frulica, da se smandrljam niz stepenice i uvučem u prvi kafić. Ali, ako nema sagovornika, sve ostaje na čarobnom mirisu. »Od kafe deci rastu repovi« bio je moj prvi kontakt sa kafom. Od tada mi se

Novinarenje - svet između

Jelica Greganović — Mon, 31 Mar 2008 21:00:56 GMT

Ponekad se stvarno pitam šta mi je trebalo u životu da se navučem na novinarstvo. Lepo sam mogla da sedim, k'o pravnica, pored nekog fikusa i bogdamevidi. Ili da budem možda advokatica i nastupam u američkim serijama. U stajliš kostimu, sa ekipom mladih pravnika koji rade kao robovi, a ja obaram s' nogu porotu. Što retorikom, što nogama koje vire iz pomenutog kostima. A i frizura bi mi bila kontrolisana i samo malo stvaralački uznemirena, na čemu bi radila reprezentacija najboljih frizera. Međutim ja se budim paleći kompjuter, kuckam kao mravac, čitam vesti bez prestanka, gledam po tri dnevnika sinhronizovano i vijam se sa piarovskom svojtom. Usput čitam tone saopštenja, pisanih najsuvoparnijim jezikom vladinih organa, ganjam političare, koji izgledaju mnogo življe i ubedljivije na televiziji no uživo...pristajem da mi po torbi i jakni kopaju bezbednjaci, sjajnih glava koje svi po pravilu

Mac-mac ili Oko boga Ra

Jelica Greganović — Wed, 26 Mar 2008 03:00:19 GMT

Danas je Dan majki i pravi dan da ispunim obećanje. Dakle, o zaštitnici majki, žena, ljubavi i sreće, sunčevoj svetlosti, kćeri boga Ra i njegovom oku – Bastet. Boginji mačaka i žena. Otkad znam za sebe proganjala sam mačke. Svih boja i veličina. Preferirala sam mačiće i čeznula da mi neko pokloni tigra, ako može amurskog. Da bude moj, da mi prede k'o helikopter i da se igra klupčetom. Većim, naravno. Što se još nije desilo. Od detinje ljubavi prema mačkama i nagona da ih spasavam, usvajam i brinem o njima, ostala je gomila ceduljica, potresnog sadržaja :«Molim vas nemojte izbaciti macu. Bila je u šahtu. Nema mamu. Jako je dobra i mirna. Molim vas.« Poruke je, ispisane grafitnom olovkom, na cepnutom komadičku papira iz sveske, široke linije, sačuvao moj otac. Povod za srceparateljni tekst je već poznavao kao staru priču. Nakon što se tokom noći, sa ulice, čulo očajničko, neumoljivo tanušno mjau

Izvestilac za Srbiju o Srbiji

Jelica Greganović — Thu, 20 Mar 2008 18:00:31 GMT

Danas mi je stigao mejl iz ovdašnjeg, ljubljanskog inistituta Ifimes, koji se bavi bliskoistočnim i balkanskim studijama. U mejlu je priložen članak, koji je na temu "Novi izazovi za Srbiju i EU u Srbiji", napisao izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju i slovenački poslanik u pomenutom parlamentu, Jelko Kacin. Članak sam prevela (možda ima poneka kucaća greška, izvinjavam se unapred, žurila sam), dakle izvolite:NOVI IZAZOVI ZA SRBIJU I EU U SRBIJI Srbija je ponovo na raspuću. Za odlučan korak napred i odlazak u budućnost ne može nikako da se odluči. Umesto da bi njeni državljani bili suočeni sa jasnom vizijom istorijskih političkih ličnosti, koje bi svojim jasnim ličnim pogledom u budućnost i primerom, sa verom i odlučnošću, svoj narod i sve druge stanovnike države, poveli u budućnost, svedoci smo svega drugog. Posle ubistva harizmatičnog i energičnog predsednika vlade Srbije, dr. Zorana Đinđića, na političkoj sceni Srbije više nema, odnosno više nije moguće prepoznati vođe sa pogledom u bud

Knjige

Jelica Greganović — Fri, 14 Mar 2008 02:00:14 GMT

U mom svetu najviše mesta zauzimaju knjige. Stare, nove, dobre i loše. Zaboravljene, požutelih strana i nove koje mirišu na štampu i nedotaknuti papir. Motaju se i žive svuda po kući. Od hodnika, preko kuhinje gde žive pre svega »kuvari«, preko ostavljenih u trpezariji i dnevnoj sobi, dečijih u sobama mladunaca koje ravnopravno delim sa njima, do spavaće sobe, u kojoj se pridržavaju međusobno u rizičnoj ravnoteži. Jeste da vole prašinu i prašina voli njih, ali nema boljeg osećaja od onog kada dahom, sa knjige, podigneš oblačić prašine, malo pogladiš knjigu po koricama i otvoriš je. Svaka knjiga ima svoj miris. I svaka drugačije leži u ruci. Već oblik slova, pročitanih knjiga, me podseti na svet u njoj. Uvek sam volela pogled na orman, na složene knjige, na svetove sasvim strane i podeljene samo koricama. Prve knjige koje sam dobila stigle su sa tavana, stari bukvari, preostali od učiteljevanja bake i dede. Braon strana, velikih slova i starih, prastarih crteža. Uši nisu imale. Uši na knjigama su u

Ženeee! Srećan nam 8. mart!

Jelica Greganović — Sat, 08 Mar 2008 17:00:52 GMT

Moja Mamica! Moja mamica je zelo lepa in tudi zelo prijazna prijazna je. Zelo je imam rad. Ampak nima službe. Ima jo v Beogradu. Dela na radiju B92. Moja mamica lepo riše in rada ima živali. Moja mamica dobro kuha in dela pite, kolače in špagete. Moja mamica rada gleda nanizanko Dosijei X. Moja mamica ima rjave lase in lepo pričesko. to je vse omoji mamici. Vid je isti kod mamica in jo ima rad. Vid 1.b (Moja Mamica! Moja mamica je jako lepa i takođe jako ljubazna ljubazna je. Jako je volim. Ali nema posao. Ima ga u Beogradu. Radi na radiju B92. Moja mamica lepo crta i voli životinje. Moja mamica dobro kuva i pravi pite, kolače i špagete. Moja mamica voli da gleda seriju Dosijei X. Moja mamica ima braon kosu i lepu frizuru. to je sve omojoj mamici. Vid je isti ko mamica i voli je. Vid 1.b)Sve to na ženskoj bista-silueti, crvenoj, iseckanoj od fascikle. Mogla bih da otvorim muzej »Moja mama«. Sve zahvaljujući 8. martu, kome se kasnije pridružio i 25. mart, koga su se ovde opsetili kao

O golemim pišama i romantičnim tekućim računima

Jelica Greganović — Tue, 26 Feb 2008 02:00:40 GMT

Krenem ja, jutros, uobičajenom putanjom izoranog parketa. Zaobićem, histeričnog od gladi mačka, spotaknem se o Maricu, kojoj se nakrivila karirana mašna u želji za briketima, bunovno napipam dugme na kompjuteru, upalim isti, zveknem glavu o sto i nastavim bauljajući, ka kupatilu. Tamo se kao vodom probudim, recimo očešljam, to kao očešljano savladam rajfom i šireći za sobom mentolski miris paste za zube, kobajagi budna se sručim pred ekran kompjutera. Pokretima vremenom dresiranog pavijana kliknem poštu, da vidim ko će me od visokih gostiju obradovati, ovo dana, posetom bar Brdu kod Kranja, ako ne i nekoj daljoj nedođiji...i ugledam dve piše. Jedna ovoolika, a druga ovooooolika, do ispod ekrana. Tu se probudim u trenutku momenta. Jes' da razni ovde svraćaju, ali ne predstavljaju se baš tako direktno. Dobro jutro! Shvatim da sam kliknula spem iz kolekcije »Povećajte pišu i usrećite sebe

Đinđićev zahtev za rešenje statusa Kosova

Jelica Greganović — Wed, 20 Feb 2008 02:00:57 GMT

Premijer Đinđić je još 2003. godine insistirao na tome da je krajnje vreme za sasvim otvorenu raspravu o statusu Kosova, da Srbija treba da zahteva ono što joj je garantovano Rezolucijom 1244, kao i vraćanje dela bezbednosnih snaga Srbije i pravo vraćanja prognanih i proteranih, piše nekadašnji slovenački ambasador u Beogradu Borut Šuklje u svojoj analizi za slovenački list Finance. U analizi se podseća da je tada Đinđić tražio internacionalizaciju problema Kosova, ali i podelu teritorije, u slučaju jednostranog proglašenja, kao i međunarodne garancije za Srbe koji žive u albanskom deluDanas sam poslala izveštaj o analizi, koju je, u slovenačkom listu »Finance«, objavio prvi ambasador Slovenije u Beogradu, Borut Šuklje. Sažetak analize je na info-sajtu B92. Verujem da bi trebalo i vama da omogućim da tu analizu celu pročitate, zato sam je, za vas, prevela:PRVI ZADATAK HAŠIMA TAČIJASkupština Kosova je, u nedelju, usvojila deklaraciju o nezavisnosti. »Za« je glasalo 109 poslanika. Predstavnici Srba nisu prisust