Blog :: antonacci

Protiv fizičkog kažnjavanja dece

antonacci — Mon, 09 Jan 2012 15:00:16 GMT

Smeta mi to što se smatra da je nasilje prema bilo kome dozvoljeno zato što je "deo naše kulture", umesto da se trudmo da taj deo uklonimo iz naše kulture. Smeta mi to što razni stručnjaci (možda nedostaju znaci navoda?) u javnosti govore da roditelji imaju pravo da fizički kažnjavaju svoju decu samo zato što naša tradicija to prihvata, umesto da se postavi pitanje: kakva je to tradicija i kakva je to kultura koja propagira nasilje kao vaspitni metod? I kakvi su to ljudi koji smatraju da je sasvim primereno da roditelji tuku svoju decu, a posle se zgražavaju kad ta ista deca psima seku šape, mačke nabijaju na kolac, nastavnike tuku na časovima, a svoje međusone nesuglasice rešavaju noževima i pištoljima? Prenosim u celini zvanično saopštenje DEAPS-a (Društva za dečju i adolescentnu psihijatriju i srodne struke Srbije) povodom sve češćih (neosnovanih) napada na predstojeću zakonsku zabranu fizičkog kažnjavanja dece. SAOPŠTENJE U poslednjih nekoliko meseci sve češće pojedini stručnjaci u med

Mržnja bez kontrole

antonacci — Tue, 15 Nov 2011 03:00:35 GMT

Tražeći nešto drugo, kako to obično ide, večeras sam našao ovaj interesantan tekst Umberta Galimbertija iz 2007. godine; tekst je originalno objavljen u listu La Repubblica. Govori o nečemu što mislim da je relevantno za naše društvo, te osetih potrebu da ga podelim sa vama. Uživajte. Druge njegove tekstove oni zainteresovani mogu naći na Peščanikovom sajtu.* Zašto nas plaši masakr na Erbi, gde je par suseda ubio jednu majku, njeno dete, baku i gospođu iz susednog dvorišta? Taj spektakl je varvarski, mada ono što nas najviše muči možda i nije divljaštvo, koliko pitanje da li smo mi u potpunosti otporni na duševna previranja koja su dovela do ove tragedije. U potpunosti otporni nismo. I naš jezik to otkriva kada se upotrebljavaju izrazi koji, bez oklevanja, otkrivaju naše stavove pune mržnje. Međutim, obično od jezika ne prelazimo na akciju. Ono što nas zaustavlja nije toliko upotreba razuma, već samom mržnjom stavljenog van upotrebe, koliko je to ona „sentimentalna dimenzija" koja prepoznaje razliku iz

Einmal ist keinmal - mnogobrojne čari neodgovornosti

antonacci — Sun, 16 Oct 2011 15:00:12 GMT

Skoro sam se ponovo vratio Kunderi, možda jer mi je preko potrebno malo nepodnošljive lakoće. Odmah na prvim stranama knjige, Kundera piše nešto što je, čini mi se, strahovito važno. Citiram ga ovde za one koji će tek da pročitaju Nepodnošljivu lakoću postojanja:Ako se svaka sekunda našeg života bude bezbroj puta ponavljala, bićemo prikovani za vječnost kao Isus za križ. Takva pomisao je užasna. U svijetu vječnog vraćanja svaki gest je optrećen težinom nepodnošljive odgovornosti. Zbog toga je Nietzsche misao o vječnom vraćanju nazvao najtežim teretom (das schwerste Gewicht).A ako je vječno vraćanje najteži teret, naši životi mogu se na njegovoj pozadini ocrtavati u svoj svojoj predivnoj lakoći.Malo pre ovoga, Kundera govori još nešto veoma važno, oprostićete još jedan citat:Možemo, prema tome, reći da misao o vječnom vraćanju predstavlja izvjesnu perspektivu u kojoj stvari postaju drukčije nego što su dosad za nas bile - pojavljuju se lišene olakšavajuće okolnosti svoje prolaznosti. Ta olakšavajuća okol

Moje beogradsko popodne

antonacci — Sat, 20 Aug 2011 14:00:05 GMT

Petak je ovde kod nas najteži dan u nedelji, međutim, ja spadam u onu grupu ljudi koji krajnje nekritično vole svoj posao, pa mi čak ni sređivanje dosadne papirologije ne pada osobito teško. Ovog petka, sa još više elana sam završio ono što je trebalo, zato što me već sutradan čekaju Campo de' Fiori i druge barokne radosti mog voljenog Rima. Plan je bio jednostavan: banka, optičar, teretana i veče uz knjigu i tenis na TV-u.Ulazim u autobus koji je krcat, ali se isprazni istog sekunda kada se pred vratima pojave fluorescentni kontrolori, te se ja zavalim u sedište i otvorim knjigu makar na petnaestak minuta (a guilty pleasure) koliko sam mislio da će trajati vožnja. Odmah se ispostavilo da sam pogrešio, jer se autobus prvo ugasio, a onda kada je krenuo naleteo je na svako moguće crveno svetlo, a ruku na srce, ni ulice nisu baš bile prazne i prohodne, te se vožnja odužila na čak tri poglavlja knjige. Odmah posle Brankovog mosta izađem na odvratnu vrućinu i zaputim se ka banci, a usput kupim flašu vode

Budimpešta, utisci na pauzi za ručak

antonacci — Mon, 21 Mar 2011 16:00:35 GMT

Obično putujem po noći, jer ne želim sebi da uskratim ni jedan trenutak proveden u tom gradu, tako da u Budimpeštu stignem neispavan, negde pred svitanje. Prva stvar koju vidim kada stignem u moj voljeni, mračni grad je elegantni stakleni krov Istočne železničke stanice, ili Budapest Keleti pályaudvar (kako jedino prikladno zvuči); pust peron sa nekim žutim osvetljenjem koje užasno zamara oči, pust peron koji se za tren prošara tromim, pospanim putnicima i ubrzo ponovo ostane prazan. Onda se preda mnom otvara prevelik i potpuno razrovaren Baross tér, gde stojim uvek predugo i uživam u tišini koju prekida jedino cvokotanje vilica, jer je tamo uvek hladno i u decembru i u junu i čekam autobus da me vozi kod J. Ima nečeg u tome što me razbesni, u tome što u moj omiljeni grad dolazim uvek kao gost, mada sasvim suludo smatram da ga zaslužujem više od onih koji u njemu žive i premda se kao gost u njemu ne mogu nikako osećati dobro, jer to je moj grad, to su moje ulice, i ne samo one lepe kao san, već i one zapušte

Nepristajanje je pitanje dostojanstva

antonacci — Mon, 03 Jan 2011 22:00:47 GMT

Nenaspavanog i prilično nesrećnog zbog povratka u tmurni Beograd, vest koja me je najviše zainteresovala je, bez sumnje, pismo koje je Sreten Ugričić uputio svom izdavaču i glavnom uredniku NIN-a. Ovo me pismo nije iznenadilo zato što sam osobito navijao da Ugričić dobije NIN-ovu nagradu. O NIN-ovoj nagradi, moram priznati, odista nisam razmišljao prethodnih nedelja, pomalo i zato što sam za to bio suviše zauzet, a ponajviše jer me ono što sam pročitao od ovogodišnje domaće književne produkcije, računajući tu i Ugričićev roman, ostavlja potpuno ravnodušnim. Ugričićevo pismo me je iznenadilo, s jedne strane zato što je trebalo da bude poslato mnogo ranije (i pre Ugričića, mora ga je poslati neko drugi), imajući u vidu da se o ideološkoj pozadini NIN-ove nagrade govori sasvim sigurno otkako ja pratim književnost, i sa druge strane, iznenadilo me je to što je uopšte poslato, budući da se malo ko od laureata bunio što ju je dobio, čak i kada mi se činilo da je očigledno da bi oni morali imati jak otklo

Veče u Gradu sa Dubravkom Stojanović

antonacci — Thu, 14 Oct 2010 03:00:50 GMT

Zato što je Hilari rešila da svrati na kafu, krenuo sam mnogo ranije nego što bih to inače učinio, već unapred iznerviran mogućnošću da zakasnim na književno-istorijsko veče sa Dubravkom Stojanović. Ispostavilo se, međutim, da je Hilari na saobraćaj delovala neočekivano blagotvorno, te sam most prešao veoma brzo, i to u polupraznom autobusu, pre svega zahvaljujući kontrolorima GSP-a koji okupirali sve ulaze, pa su njihove fluorescentne uniforme na vreme poslale signal ljudima da ne ulaze bez karte, a reče baš skoro jedan moj poznanik "tako je malograđanski plaćati loš gradski prevoz"; malograđanin ja se tako, sa svojom malograđanskom mesečnom kartom, veoma udobno odvezao do svog odredišta i tamo stigao pola sata pre dogovora sa JV-om, što mu je omogućilo da provede vreme u antikvarnici u Brankovoj ulici i dovede sebe u iskušenje da potroši previše para na dve knjige Karen Hornaj. Uz pivo, jeger, za moj ukus previše duvanskog dima i melanholičnu muziku gospodina Hegartija i

Ponos, ni manje ni više

antonacci — Mon, 11 Oct 2010 22:00:12 GMT

Kada je povorka ponosa stigla do SKC-a, učesnici su počeli da uzvikuju "uspeli smo! uspeli smo!", kao da ni sami nisu verovali da će povorka proći svojom trasom bez ometanja. Deset godina se čekalo na ovu šetnju. Taj prizor je u meni probudio čitavo jedno more osećanja, sreću, nevericu, pa opet sreću, pa anksioznost, pa neku vrstu ushićenosti, skoro kao da sam i ja sa njima šetao, a onda i ono osećanje koje ljudi često izdvajaju kao neshvatljivo - bio sam ponosan, na učesnike povorke, te hrabre ljude koji su došli da se bore za svoja prava i na one koji su došli da podrže tu borbu za ravnopravnost, znajući valjda da je društvo onoliko demokratično koliko su njegove manjine slobodne, bio sam ponosan i na organizatore, trebalo se usuditi i pokušati organizaciju gej parade u Srbiji, verovatno u jednom kratkom trenu da sam bio ponosan i na ovu zemlju, jer se konačno dogodio i taj gej prajd, država je konačno stala na pravu stranu, zatim, ponosan i na policiju koja se svojski trudila da zaštit

Naša mala dobra deca

antonacci — Sun, 29 Aug 2010 03:00:49 GMT

Bobo je lutka koja dobila batine mnogo puta, jer ima jednu nezgodnu osobinu; naime, kada ga gurnete na zemlju, on se iznova uspravi i prosto vas poziva da ga opet udarite. Prve batine dobio je kada je snimana simulacija u kojoj ga odrasla osoba gura, baca i čak udara čekićem. A onda je dobio još gore batine kada je taj snimak prikazan deci kojoj je, zatim, Bobo dat da se s njim igraju. 1961. godine američki psiholog Albert Bandura napravio je eksperiment u kom je pokušao da pokaže da se agreisvno ponašanje uči posmatranjem i imitiranjem: monkey see - monkey do. Prilično mi je upečatljiv bio video snimak devojčice koja strahovito agresivno udara, šuta, gura i baca lutku, i koja, zatim, uzima čekić i iz sve snage mlati lutku, zatim uzima pištolj u drugu ruku - iako u snimku koji je prikazan nije upotrebljen pištolj - seda na lutku i mlati je što jače može. Devojčica je imala pletenice i nosila je crnu haljinu; moram priznati, delovala je gotovo smešno dok se iživljavala na nesretnoj l

Na deponiji

antonacci — Wed, 11 Aug 2010 15:00:26 GMT

Na deponiji smeća svačega ima, tu su ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi, ruže koje počinju da zaudaraju kao ljudi, ruže na koje sleću muve, ruže koje su držane u kristalnim vazama, ali i ruže vezane žicom kao zločinci. U zapisu zapisu , Mirko Đorđević citira novopromovisanog sveca-antisemitu Nikolaja Velimirovića: „Zašto ne bi imali molitvu protiv kulture kao zbira svih zala? Mislimo da bi trebalo odrediti jedan državni molitveni dan u godini kada će sav narod sa svojim starešinama moliti se Bogu i Gospodu da ga spase od kulture." Želja pokojnog vladike se (još uvek!) nije ostvarila, ali to uopšte nije povod za radovanje, kako se isprva može učiniti. I ono malo kulture što imamo, naime, bacamo polako na đubrište ukoliko nema taj neki komad kulture pravoslavnu konotaciju, pa nam tako svaki dan postaje dan bez kulture. Mogu da zamisli

U Srbiji nema pamuka (slobodne asocijacije)

antonacci — Fri, 04 Jun 2010 22:00:40 GMT

Prve moje spontane asocijacije na Ameriku su već godinama polja pamuka koja se protežu, kao sneg u ravnici, do besvesti i još dalje, i toliko su bela da čovek oslepi ako ih gleda predugo. Zatim poneka benzinska pumpa pored puta i obavezna crkva, jer se valja pomoliti svugde i u svakoj prilici, raspeća na bregovima, bilbordi sa biblijskim citatima i neonski Isusi u tamnim noćima. Kada sklopim oči i zamislim te scene, polja pamuka neodoljivo dominiraju. Čak i po najtamnijim noćima, mesec osvetljava pamuk kao da je podne i to je jedna posve veličanstvena scena, taj prostor under the cotton pickin' moon. Preko dana, međutim, iz tog pamuka izlaze razna čudovišta i ako u blizini šetam psa i on uleti u polje, nestaće unutra i ja ću morati satima da trčim za njim, kao slepac, orijentišući se samo njegovim lajanjem, dok on bezuspešno juri čudovišta. Uvek su mi govorili da zatvaram vrata za sobom, inače će nam kuća biti preplavljena miševima i pacovima koji se skrivaju u poljima pamuka, jer to je tako na a

O pisanju, nesigurnosti, odustajanju i neodustajanju

antonacci — Sun, 02 May 2010 19:00:12 GMT

Često mu se dogodi da nešto napiše, a onda shvati da je sve to jedno veliko, bezvredno sranje. On misli da zbog toga, za sve ove godine spisateljstkog staža, nije napisao više, a i to što je napisao, neretko je bacao u smeće; on poznaje ljude koji pišu, a koji za godinu dana napišu više nego što je on napisao za sve svoje godine zajedno. Oni imaju mnogo ideja i mnogo reči, a kod njega je sve to mučno i sporo. Kada ga neko pita kada je rođen, on odgovori da je rođen onda kada je naučio da čita, jer kada je naučio da čita, počeo je i da piše. Nažalost, to mu pitanje gotovo niko ne postavlja, zato što je taj podatak uglavnom od interesa pri izradi nekakvog identifikacionog dokumenta ili pri prijavljivanju za neki konkurs, a u tim situacijama, dovoljno je priložiti ličnu kartu, pa šalterska radnica naprosto prepiše te četiri brojke i bez reči mu ličnu kartu gurne natrag ispod stakla koje ih razdvaja, a on ćuti i ne kaže ništa. Zbog toga, rekao mi je, malo ko zna da on uopšte piše, a on se već pomalo o

Nehumana priroda

antonacci — Sat, 20 Mar 2010 15:00:25 GMT

Jutros sam, surfujući po internetu, pokušavajući da se razbudim i otarasim mamurluka, pronašao ovaj tekst. Autor je italijanski antropolog, filozof i psihoanalitičar, Umberto Galimberti. Neke njegove tekstove mogli ste već čitati na sajtu . Prirodu smo nazvali „majkom" u pokušaju da je umilostivimo, a zaboravili smo da je priroda jednostavno indiferentna prema ljudskim težnjama. Kako kaže Tao Te Čing u petom poglavlju: „Nebo i zemlja nisu ljudski: tretiraju desetina hiljada bića kao pse od slame." Ali šta ćemo da radimo sa antičkim znanjem mi, ljudi tehnike, koji mislimo da sa našim mogućnostima vladamo svetom? Ovaj sveznajući delirijum nas čini zaboravnima, čini da zaboravimo da ljudske sudbine nisu u ljudskim rukama niti su zaštićene benevolentnim pogledom nekog Boga, već su pohranjene u nepristupačnu tajnu jedne prirode koju Gete, u svom eseju o prirodi iz 1783. opisuje kao ludu plesačicu koja u svom neobuzdanom plesu

Priča o putovanju na kraj sveta

antonacci — Sun, 14 Mar 2010 00:00:40 GMT

Mislim da sam u jednoj raspaloj sveščici onog čuvenog italijanskog pisca prvi put pročitao priču o sedmorici glasnika jednog princa čiji je otac vladao kraljevstvom toliko velikim da se o njegovim granicama samo pričalo. Želeći da precizno ucrta te granice i želeći da istraži podrobno mračne dubine zemlje koju će naslediti, mladi princ, tada tridesetogodišnjak kog možete zamisliti kako želite (ja ga zamišljam obučenog u nešto skromno i braonkasto), polazi na put sa nevelikom pratnjom i sedam konjanika koji će mu u narednim godinama služiti kao veza sa glavnim gradom, ocem, prijateljima i porodicom. Nakon osam godina, šest meseci i petnaest dana, izgubljen negde u nepreglednoj, nenastanjenoj divljini, njegovoj divljini i divljini njegovog oca, još uvek daleko od krajnjih granica kraljevstva, ovaj princ zapisuje svoju priču; taj zapis dolazi u ruke pomenutog italijanskog pisca, i ja ga ovde ukratko prenosim. Uveren u početku da će do ivice kraljevstva stići za svega nekoliko

Susret na autobuskoj stanici

antonacci — Sun, 31 Jan 2010 06:00:17 GMT

Sreo sam ga na autobuskoj stanici, čekajući prevoz za Zrenjanin. Razgovor sam započeo iz jednog jedinog razloga - bilo mi je beskrajno dosadno, a on je bio jedina osoba u mojoj neposrednoj blizini. Bojan (nazovimo ga tako) je sedeo na drugom kraju moje klupe i gledao autobuse kako dolaze i odlaze i ljude, parove i porodice kako se dočekuju i ispraćaju, ljube, mašu, pozdravljaju, plaču i odlaze spokojni. Delovao je glupo i isprazno, iskren da budem, ali je i to bilo zanimljivije od ponovnog iščitavanja jučerašnjih novina koje sam greškom poneo sa sobom izlazeći iz stana, trčeći praktično, ne znajući da će autobus kasniti skoro sat vremena. „Da li je slobodno", pitao sam ga, premda je bilo očigledno da je mesto slobodno. Bojan je klimnuo glavom, ne pogledavši me. Savio sam novine na pola, stavio ih na vlažnu klupu i seo na njih. Razgovor je bio bolan, dosadan, isprekidan, često neugodan; počeo sam sa vremenom, sa snegom, promenama temperature, hladnoćom, prljavom autobuskom stani