Blog :: Bojan Budimac

Korekcija ugla?

Bojan Budimac — Fri, 30 Oct 2009 17:00:36 GMT

ili rupa u zidu? "Vidi ovo! Izgleda da su počeli malo da šaraju," napisa mi dragi blogokolega šaljući mi link na tekst na Peščanikovom sajtu. Zaista, , u kome on vrlo iskreno piše o otkrivanju sopstvenih zabluda o istoriji i politici, kako kaže, svoje istorijske domovine – države Izrael, je po mom mišljenju značajan korak (napred) uređivačke politike Peščanikovog sajta. Iz teksta mi je jasno da se može povući paralela između percepcija izraelsko-arapskog sukoba liberalnih i prozapadnih segmenata društva Rusije i Srbije. Rekao bih da obe vuku koren iz jednoumlja. Jednostavno, posledica bezuslovnog i nekritičkog podržavanja Palestinaca naše zvanične politike onomad u doba "socijalizma", posle urušavanja istog, je bila da se napravi 180º zaokret i upadne u slično jednoumlje, samo što je sada predmet bezuslovne i nekritičke podrške politika Izraela. Neka vrsta mentalne inercije k

Pošto azil?

Bojan Budimac — Tue, 20 Oct 2009 20:00:39 GMT

Jedna od najneispričanijih priča sa Bliskog istoka je priča o 4,5 miliona ljudi koji su zbog okupacije Iraka i sektaštkog nasilja koje je usledilo bili primorani da napuste svoje domove. Dva i po miliona unutar Iraka i dva miliona u susednim zemljama, najviše u Jordanu i Siriji. Ove brojke se pojavljuju u svim izveštajima UN-a i humanitarnih organizacija, koje uzmu truda da bace pogled na problem, ali na neki volšeban način sudbina 4,5 miliona ljudi se nimalo ne tiče mejnstrim medija. Ruku na srce ni ti humanitarci nisu odrali glasne žice vrišteći o tome. Hmmm, samo još jedan dokaz o selektivnosti zanimacije koja zahteva potpunu idiJotizaciju, odnosno nepristrasnost. Ta priča ispliva , ali posredno, preko priče o zahtevima za političkim azilom. Iako samo jedan posto (to čini oko 45 hiljada) od pomenutih četiri i po miliona raseljinih Iračana traži politički azil u razvijenim delovima sveta to je dovoljno

Više od igre, mnogo više... [2]

Bojan Budimac — Thu, 15 Oct 2009 15:00:03 GMT

Juče uveče je odigrana istorijska fudbalska utakmica u Bursi, Turska – Jermenija 2:0. Ova revanš utakmica kvalifikacija za svetsko prvenstvo u Južnoj Africi nije imala nikakav, apsolutno nikakav, sportski značaj, s obzirom da su se obe reprezentacije pre ovog meča oprostile od učešća na istom. Međutim, ipak je istorijska, a ovaj tekst baš kao i onaj ovih reprezentacija, pre nešto više od godinu dana, nije tekst o fusbalu. Za razliku od prve utakmice ova se dešavala posle godinu dana intenzivne diplomatije koja je rezultirala potpisivanjem protokola o otvaranju granice, diplomatskih predstavništava i ekonomskih veza između Turske i Jermenije. To potpisivanje uz malo štucanja u poslednjem momentu se desilo u subotu u glavnom gradu Švajcarske i bilo je povod da se podigne temperatura među nacionalistima obe strane ili bolje, četiri strane, s obz

Nobel za mir za retoriku

Bojan Budimac — Fri, 09 Oct 2009 15:00:24 GMT

Svi će sada šiljiti tastature i ispirati usta ovogodišnjim izborom za Nobelovu nagradu za mir. Ja ću biti izuzetno kratak. Ta nagrada je postala cirkus odavno, a osim časnih izuzetaka (Martin Luter King mi jedino onako spontano pada na pamet) i onima kojima se desila, a da su luk jeli i mirisali na lokalnom nivou (recimo Širin Ebadi), spisak laureata iste je "ko je ko" među belosvetskim bitangama. Do sada je bilo da postoji percepcija da su te osobe uradile makar nešto za svetski mir (recimo, rukovale se). Ovogodišnja nagrada nagrađuje isključivo retoriku, koja jeste lepa, ali za sada nije proizvela ama nijedan konkretan rezultat. Iskrene čestitke Baraku Obami za Nobelovu nagradu, uz još iskreniju nadu da će je možda i zaslužiti [nada umire poslednja, a narečeni je najveći diler tim artiklom u ovom našem globotomiranom svetu]. ******************** Beleška na margini Ako se Nobel okretao u grobu onomad kada je onomad Al Gor dobio nagradu

Pismo iz Bodruma

Bojan Budimac — Fri, 02 Oct 2009 21:00:50 GMT

Dragi …, Bili u Bodrumu. Šta da ti kažem? Atmosfera na ovaj dan nenasilja krajnje napeta. Horde turista, najčešće u trojkama, često u većim grupama, a nikad manje od dvoje, naoružane devizama, najnovijim modelima digitalnih foto-aparata i kamerama su potpuno preuzele ulice. Domaći se povlače u lokalne čajdžinice, a oni hrabriji ostaju u svojim dućanima. Jednostavno strašno! Atmosferu straha ćeš svakako osetiti i na fotografijama. Fu i ja smo, prerušeni u turiste, uspeli da preživimo dva sata na ulici bez posledica, ali sam svojim očima video grupu beskrupuloznih stranaca kako je pod pretnjom ne-kupovine iscenjkala lokalni ćilim na manje od polovine naznačene cene, ostavivši trgovca da se previja od bolova na podu radnje. Bili su to Nemci i jedna od njih je osim već pomenutog naoružanja imala i štap koji joj je omogućio da se brže udalji sa mesta zločina. No, ti nemački penzioneri su, ruku na srce, mila majka naspram sredovečnih Engleza koji sa sve konzervama

Ah, taj neposlušni Iran...

Bojan Budimac — Sat, 26 Sep 2009 17:00:56 GMT

Uskoro će biti 5 godina od obelodanjivanja Dulferovog izveštaja. Ne znate šta je Dulferov izveštaj? Pa... Dulferov izveštaj je verovatno najskuplji dokument u novijoj istoriji čovečanstva (ako ne i svih vremena). Cijena? Prava sitnica, neodređen broj iračkih života (kontroverzna tema u koju ne ulazim – procene se kreću od nekoliko desetina hiljada do milion i kusur), oko 5 hiljada američkih života, 2,5 miliona izbeglica, 2 miliona interno raseljenih, o količini jada, bede i naravno love da ne pričamo. Sve to da bi Mr Čarls Dulfer, koji je nasledio dr Keja na čelu tima koji je posle invazije tražio iračko oružje za masovno uništavanje, izvestio poslodavce da nema, nada, ninzs, yok. (I) naravno, sve ovo je uslovno ako verujemo da je Irak napadnut i okupiran iz razloga što je sa sve tim nepostojećim oružjem predstavljao pretnju "miru u svetu" (i svemu što vole mladi). Jastrebovi poput Holbruka su tada išli dotle sa natezanjem, ma šta natezanjem okretanjem naglavce, međunarodnog prava tvrdeći da bi

Zapadne vrednosti, anyone?

Bojan Budimac — Tue, 15 Sep 2009 15:00:00 GMT

U stvari naslov je pogrešan, barem iz ugla mog pogleda na svet. Međutim, s obzirom da ta podela, Istok – Zapad, postoji nezavisno od mene, te da jedan segment društva uzdiže te vrednosti na pijedastal poželjnosti, jednostavnu vrednost odgovaranja na e-poštu nazivam "zapadnom". Možda se sve ovo nekom može učiniti trivijalnim i nevažnim, ali nekako mislim da mnogo promena počinje upravo nevažnim i trivijalnim stvarima, baš kao što put od 1000 kilometara počinje prvim korakom. Prošle nedelje iz velke želje da postanem plaćenik – da neko i plati nešto što napišem – poslao sam mejl jednom od onoga što se računa ozbiljnim političkim magazinom (onom prozapadnijem) u kome im nudim članak o istanbulskim poplavama koji bi istovremeno pokrio i današnju tursku političku stvarnost. Naime, kroz priču o poplavama i političkom prepucavanju koje je počelo koliko odmah ta se priča može lepo upakovati u jedan tekst. Izričita molba je bila da mi se pošalje odgovor bez obzira da li i

Poplave u Istanbulu

Bojan Budimac — Wed, 09 Sep 2009 15:00:39 GMT

Zvaničan broj poginulih u sinoćnoj poplavi u Istanbulu je trenutno "više od 20", a deset lica se vodi kao nestalo. Nezvanično je cifra oko osamdeset. U toku noći na Istanbul je palo u proseku 90 kilograma kiše po kvadratnom metru. Najteže su pogođena predgrađa na evropskoj strani Ikiteli, Čataldža (370 kg po m² kiše za 48 sati), Silivri (150 kg kiše po m² za 48 sata), Bakirkoj i Jenibosna. Vode dva potoka su nabujale takvom brzinom, kažu očevici, da nije bilo vremena za evakuaciju. Za sada je štetu nemoguće proceniti, mnogo je oštećenih građevina, a automobila ne zna se (mnogi su pljusnuti u Mramorno more). Na najnižim delovima voda je preko visoka preko metra. Glavni put za aerodrom je zatvoren, ali se do njega sada može doći putem koji vodi uz Mramorno more. Istanbulske vlasti su proglasile vanredno stanje. Svi raspoloživi resursi uključujući i vojsku su uključeni u akcije spasavanja i čišćenja. Trenutno u Istanbulu ne pada kiša, ali se očekuje u toku dana. ***Beleške

Zejna 1995. – 2009.

Bojan Budimac — Tue, 08 Sep 2009 15:00:02 GMT

Od danas u podne naša porodica ima jednog člana manje.Zejna je izdahnula u našem prisustvu oko podne. S obzirom da je to posle duge, teške, ali po svemu sudeći ne i bolne bolesti na neki način je olakšanje. Naime, tumor na grudima, koji je dijagnostikovan kao "bolje ništa ne pokušavati" pre tri godine je verovatno metastazirao i od pre mesec-dva brojne rane su počele da se pojavljuju na drugim bradavicama i ispod pazuha. Fu je tretirala te rane beskrajnim strpljenjem, ali kako bi se jedna zatvorila druga bi se otvorilaZejna je povremeno je gubila snagu, ali bi je vraćala i danas ujutro je napravila prilično dugačku šetnju. Fu mi je oko 11 napravila treću kafu i donevši mi je rekla mi da Zejna odlazi danas ili sutra najkasnije. Ostavio sam kafu i sišao da je vidim, već je bila nesvesna i poslednji trzaji života su joj potresali telo. Ohrabrivali smo je da da se opusti i posle 20 minuta i poslednji znaci života su je napustili. – Da li sam joj dovoljno puta rekla da je volim? – Jesi Fu, umrla je znaju

Devojčica u Kabulu

Bojan Budimac — Sat, 05 Sep 2009 22:00:08 GMT

Kao što često kažem ono što nazivamo ličnom pričom mnogo lakše dopire do naše ljudskosti. Prosto je jezivo koliko je mali taj broj ličnih priča iz rata koji do nas dopire mahom u obliku izveštaja o broju mrtvih (o "klasifikaciji" tih žrtava da ne govorim). Novinar, autor knjiga i dokumentarista Norman Solomon se ove nedelje vratio iz Avganistana. Uz njegovu dozvolu objavljujem prevod jedne lične priče. Devojčica u Kabulu Norman Solomon Juče sam sreo devojčicu po imenu Džulđama. Ona ima sedam godina i živi u Kabulu na mestu koje se zove Helmand izbeglički logor 5. kvart. Džulđama je pričala o tome šta se desilo jednog jutra prošle godine kada je spavala u kući u dolini Helmand u južom Avganistanu. Oko pet ujutru eksplodirala he bomba. Neki članovi njene porodice su poginuli. Ona je izgubila ruku.Mekim glasom koji samo konstatuje činjenice Džulđama je opisala te događaje. Njen otac, Vekil Tavos Kan, je sedeo pored nje. Pokazao nam je kopije formulara koje je poslao avganistanskoj vladi. Kao i drugi

Dobri i loši teroristi

Bojan Budimac — Fri, 21 Aug 2009 16:00:53 GMT

Ovaj tekst je nastao pre dve godine kada je Abdelu Basetu Ali Mohamedu al-Megrahiju odobrena molba/žalba za ponovni pretres. S obzirom da je narečeni juče pušten iz zatvora u Škotskoj da umre u krugu porodice mislim da je dobio na aktuelnosti. Kada sam na BBC-ijevom sajtu video vest da je Abdel Baset Ali Mohamed al-Megrahiju pomislio sam “Ups!” [kako se pomisli “Ups!” nemojte me pitati]. Međutim, kada sam video ostale naslove [takođe na BBC-iju] u vezi tog slučaja setio sam se Pol Futa... Ma o čemu ja to? Priča koja sledi je izuzetno složena, ali kao i svaka priča od koje se prave špijunski romani/filmovi/serije može se zdudati u sinopsis na jednu šlajfnu. Već vidim i podnaslove: Zločin, Istraga, Zavera, Suđenje; struktura toliko [zlo]upotrebljavana da je postala “klasika”. Ja ću probati da ispričam tu priču u glav

Yes Men

Bojan Budimac — Thu, 20 Aug 2009 02:00:36 GMT

Crtani filmovi se često završavaju stupidnom frazom, "Kad ne možeš da ih pobediš ti im se pridruži". Da sam teoretičar zavera rekao bih da je to programiranje "od malih nogu". Dvojica anti-korporacijskih/anti-globalističkih aktivista poznati kao Yes Men, primenjuju tu frazu na jedan fantastično uvrnut, kreativan i nadasve zabavan način već godinama. Naime, "pridružuju" se raznoraznim sastancima, seminarima, prezentacijama i sličnim skupovima korporacijskih i/ili političkih elita, lažno se predstavljajući kao predstvnici korporacija, organizacija ili čak vlada. Na njima izvode često skandalozne prezentacije sa uvek (najblaže rečeno) skandaloznim tezama. Poznatiji pod svojim alijasima, Andy Bichlbaum & Mike Bonanno (prava imena Žak Servin i Igor Vamos) su se upoznali i počeli zajednički aktivizam na predlog zajedničkih prijatelja koji su uočili sličnosti u njihovom dotadašnjem aktivizmu. Bonanno, odnosno Igor Vamos, je prvi put

17. 08. 1999. 3:02

Bojan Budimac — Mon, 17 Aug 2009 19:00:32 GMT

Kako su kasnija seizmološka i geološka ispitivanja pokazala severna anadolijska ploča se pomerila u trenutku koji je naslov ovog teksta za 2,6 metra. Drugim rečima zemljotres jačine 7,4 Rihterove skale sa epicentrom (41,81° N; 30,08° E, na dubini od 17 km) u mestu Goldžuk, nekih 80-tak km od Istanbula, je pobio (zvaničan broj) 17510 ljudi, povredio 24286 i uništio 16649 građevina. Gledajući breaking news tog dana na BBC&CNN nisam ni sanjao da ću koliko sledeće godine u to doba živeti u toj zemlji, niti da ću proći tim krajem Turske skoro tačno na godišnjicu tragedije. "Život...", što kaže moja Fu. Hladni jezik statistike nam nimalo ne može predstaviti razmeru tragedije. Listajući današnje novine čitam o ljudima koji se i posle deset godina nadaju da će naći dete izgubljeno u haosu pre deset godina, a jeza se penje niz kičmu. Mlada žena Šukran Salas (37) je preživela gledajući sestru kako umire pod ruševinama. Nju su izvukli živu, ali je pa

Vruće tursko leto [1]

Bojan Budimac — Tue, 04 Aug 2009 02:00:00 GMT

Naslov se odnosi na političku stvarnost, ne na stvarne +40 i kusur teperature, a ono "vruće" je sada već konstanta od proleća 2007, bez obzira na godišnje doba. S obzirom na moju lenjost multipliciranu gorepomenutim temperaturama gradivo se nagomilalo, o kompleksnosti istog da ne govorim, tako da će ovo biti serija od tri dela. Posle ovog, koji će vam (možda) malo približiti istragu i suđenje nečemu što je najlakše definisati kao para-državni kartel zvani Ergenekon, sledi deo čiji podnaslov bi bio ono Marksovo – Vojno pravosuđe je za pravdu isto što je vojna muzika za muziku, naravno, radi se o Gruču, ne Karlu. Treći o vladinoj inicijativi (tzv. Kurdska inicijativa) za mir sa Kurdima, trenutno tema koja je u stanju belog usijanja. Ergenekon Najkraća rekapitulacija bi otprilike izgledala ovako: Juna 2007. u jednoj kući u Istanbulu (blizu mog kraja) je pronađena stanovita količina ručnih bombi, eksploziva i slične galanterije. Početkom 2008. se deš

The buck stops... where?

Bojan Budimac — Mon, 27 Jul 2009 17:00:20 GMT

The buck stops here je fraza čije značenje je: odgovornost se ne prenosi dalje od ovog mesta. Za nju verovatno ne bi nikad saznali da se nije dopala predsedniku SAD Hariju Trumanu, te je držao pločicu sa tim natpisom na pisaćem stolu u ovalnoj sobi. Hmmm, dosta kurčevita izjava (rekao bih PR stunt) za tipa koji je bacio dve atomske bombe na civilne mete. Međutim, kao što nedavno preminuli Maknamara reče, šta čini nešto moralnim ako pobedite, a nemoralnim ako izgubite (njegovo mišljenje po tom pitanju je relevantno s obzirom da je bio ratni zločinac par excellence). No, nije to tema. Od prvih saznanja/skandala o torturi zarobljenika takozvanog "rata protiv terorizma" potrošene su tone štamparske boje, terabajti i sati TV programa u pokušajima da se odredi gde je taj poslovični buck. Naravno, tadašnja američka administracija je gledala da zaustavi buck na najnižem mogućem nivou, pa smo, kad je izbio skandal oko bagdadskog zatvora Abu Grejb, imali klasičnu priču o "o nekoliko trulih jabuka&quo