Blog :: Ivana Knežević

Delirijum

Ivana Knežević — Sun, 05 Feb 2012 02:00:12 GMT

U kupatilu jutrosbilo je gusto i mračnovoda je udarala u zidove i kožukao skulptor u delirijumu stvaranjai ne znam da li sam opralatebe ili sebeU ormanu si skinuo sa vešalicekošulju i pantalonezakopčao mezategaoi zavrnuo mi rukave i nogaviceRekla sam sinoć kako bih da skinemsve i budem nevidljivaOvako te niko neće videtirekao sikad hodaš ulicama golaSamosamo ja te vidimKakva besmislicasmešim senikada mi ništa nije lepše stajaloIzgledam kao George Sand dobrim danomI Salome i Joan of ArcOpskurnoNa ulici niko ne obraća pažnjui ja vidim u staklu parkiranih automobilada nosim izgužvanu majicuizgužvanu kosui lice anđela koji hoda u suprotnom smeruod satova, vode i apostola, apsolutamožda još nekogSednem na kamenodlučna da izračunamkonstantu savršenstva:Ako sama postanem kamenostaće mi zauvek ovaj nedovršeni trenutaku kome me čekaš kod kućedok ja putujem bezbolno izmeđuprirodnih elemenata gladi i euforijeU prodavnici pružam ruku da sa policeuzmem veknu hlebai uhvatim u pleksiglasu tvoj odrazNasmešena žena nudidegust

Nedelja, jutro

Ivana Knežević — Sun, 15 Jan 2012 02:00:33 GMT

Izađeš ranije i uhvatiš najtiši deo dana. Tokom nedelje izlazim još ranije, ali to je druga priča. Nedeljom su jutra posebna. Oni koji su navikli da se bude rano su budni, ali sede u svojim kućama, i propuštaju puno.Ništa se ne dešava, a nikad puniji svet. Meko je napolju, k'o među jastucima. I sve može sporo.Slow is a good word.Ja i dalje žurim, i među jastucima. Probijam se kao kroz sneg, samo ne boli, nije ni hladno. Navike organizma ne slede rasporede. Svaki raspored koji je postigao da istrenira životinju u ljudima i povinuje je svom ritmu je uspešan. Budim se pre vremena, brzo radim, još brže razmišljam, i često me boli glava. Kome su potrebne mašine kad su ljudi tako jeftini.Kao da su nas sve pravili u Kini. Ne trajemo dugo, i raspadamo se na materije sumnjivog kvaliteta.(Hahaha)Da, bilo je to divno nedeljno jutro. Takvim sam ga zapamtila. Ono prošle nedelje. Samo nisam stigla da ga opišem. I do sada sam dobar deo zaboravila.Jučerašnje nedeljno jutro nije puno ličilo na ono prethodno. Nije puno lič

Kontinuitet u malo prostora

Ivana Knežević — Tue, 27 Dec 2011 20:00:35 GMT

Kod početaka, čestih ili manje čestih, osećaj u stomaku zavisi od puno faktora (a zavisi i od stomaka), ali nema početka koji je lak. To ume da obeshrabri i najhrabrije, ili najumerenije jednako, i sa godinama i nakupljenim počecima iza sebe (na leđima), svako će oklevati pred još jednim. Ljudski je. Ljudi uglavnom ne prepoznaju kontinuitet.Evo jedne priče o početku koju će svako čuti na svoj način, što je sudbina svih priča, i koja nosi jedan neoružičasti ton koji će svakome izmamiti osmeh, ali muzika je blues. Nepogrešivi, proživljeni blues. Ko ne zna kako to dobro ide jedno sa drugim, verovatno ne zna puno. I blago njemu i njoj, jer kad prvi put budu uhvatili na svojoj koži tu kombinaciju... Uh.Bojd Li Danlop je stanar staračkog doma u Bafalu, gradu u državi Njujork na granici sa Kanadom koji je imao svoj procvat u nekom vremenu pre ovog a danas čuva primerke koje su dizajnirali Frenk Lojd Rajt i druga velika imena američke arhitekture uporedo sa masom jeftine robe po koju dolaze Kanađani obično vikendom,

Gladstone

Ivana Knežević — Sat, 17 Dec 2011 20:00:24 GMT

Kad sam izašla iz tramvaja na Dufferin-u bila sam ubeđena da je mesto odmah tu negde. Nakon dobrih deset minuta hoda nije ga bilo. Prolazili su kraj mene i ja kraj njih šareni ljudi koji žive u Parkdale-u. Nekada davno ovo je bio dobrostojeći kraj, ili bar neki njegovi delovi. Zatim je propao, ali baš propao, kao da mu je izmaklo tlo pod gradnjom, iako su temelji kuća izdržali. Droge i prostitucija, par koji često dobija spotlight, ali niko ne želi da gleda, sigurno ne svakog dana i po svakom svetlu, se drže kao onaj nezaboravni par u nezaboravnoj sceni iz ‘Noćnog portira' koja proganja do kraja svih dana i nakon samo jednog gledanja. Mnogo se toga desilo što je dovelo do te scene, kao što se mnogo toga dešava.Posle decenija sve dubljeg poniranja, počeli su da duvaju vetrovi profita ovim ulicama, dobro obučeni biznismeni su se prihvatili i metli, bar za snimanje, i krenulo je raščišćavanje. Odmah su počeli da se bune oni koji podržavaju i daju tanjir supe bednicima nastanjenim u kućama koje ni dobri temel

Čuda na spratu

Ivana Knežević — Sat, 10 Dec 2011 19:00:11 GMT

Kad su se Suzen (naglasak na 'zen') i Džo uselili u stan preko puta nas, kroz njega su već prošli bili brojni ljudi u tih 7-8 godina koliko smo tu živele, svi od reda zaboravljivi. Ništa o njima nismo znale osim redovnih pozdrava kad smo nailazili jedni na druge u hodniku i liftu, i kad ih dugo nismo videle to je značilo da su otišli i obično smo pre ili kasnije naišle na nove stanare, ili bi ih opet srele posle nekog vremena i pozdravile kao i pre toga - bezlično i beznačajno. Da je novo vreme došlo za 14. sprat u našoj zgradi je postalo jasno kad su se ubrzo po dolasku oni predstavili. Zaista su lep par: ona vrlo lepa, on muževan i zgodan; ona bela, on crn; slične visine, istih godina, oboje lepo obučeni. Klinka je bila impresionirana samo kad ih je videla, i odmah su postali njeni omiljeni komšije preko puta.Da nisu samo na nas ostavili jak utisak potvrdilo se kad nam je i sama nastojnica zgrade rekla o njima, a oni su za nekoliko dana upoznali ne samo nas, već i sve ostale stanare na našem spratu.

Balkanski putopis

Ivana Knežević — Sun, 13 Nov 2011 20:00:00 GMT

U Beogradu i kroz Beograd klinka i ja najčešće putujemo taksijem. Do toga je došlo jednom običnom kombinacijom potrebe i izbora: našim dragim ljudima tamo ništa ne izgleda teško, ali vreme je sada na zvaničnoj svetskoj listi ugroženih sa naftom, svežom vodom i čistim vazuhom, i tarifa mu je jako visoka. Kako smo mi jedine u tim uslovima koje ga imaju, spadamo u jako bogate, zaključimo uvek sa smeškom već prvog jutra, mamurne od dugog putovanja. Taksi daje dodatno i jedan mali ne beznačajan osećaj nezavisnosti, što neizmerno prija, jer mi takve stvari umemo da cenimo (svaka na svoj način). Iz tih i drugih razloga, nas dve naročito volimo beogradske taksije.Posete Srbiji su usko vezane za dva uslova: ne dolazimo često, i ostajemo kratko. To je važno i za nas i za one koje posećujemo. Dovoljno smo egzotične, ne postanemo ozbiljna smetnja, tretiraju nas kao važne i drage goste, i kad se rastajemo svi smo tužni jer je bilo prekratko. Retko kada se u uslovima savremenog života naiđe na tako idealnu kombinaciju.Nara

Razumemo se

Ivana Knežević — Sat, 22 Oct 2011 18:00:01 GMT

Ujedinjena crkva na uglu Šerburn i Karlton ulica balansira zahvaljujući solidnoj gradnji iz 19-og vekaizmeđu raznovrsnih kongregacija - crnih adventista, korejanskih prezbiterijanaca, opskurnih misionara, homoseksualaca iz kraja, beskućnika i volontera, meditacionih Budista, rekreacionih mačevalaca, plesača i gimnastičara... Kao klikeri pod staklenim stopalima žagor i kotrljanje malo poguraju na ovu stranu, malo na onu drugu, ali široki gospodski kukovi i visoki zidovi sa rozetama samo namignu i ne daju privilegiju tako poželjne lokacije pljunute usred euforije i bede metropolisa.Simfonijski orkestar dobrovoljaca nastupa par puta godišnje, uvek u dobrotvorne svrhe, i ujedno održava tradiciju staru više od četvrt veka. Dirigent, solisti, duvačka sekcija, violine... svi su tu besplatno, i o svom trošku. Danju rade svoje poslove, inženjerske, doktorske, učiteljske, transakcije održavaju pozicije i status, ali nakon što se dugački radni sati završe, oni se okupe, i posvećeno vežbaju. Ima žutih, belih, crnih, mlad

Ljubavna priča, plural

Ivana Knežević — Sat, 01 Oct 2011 17:00:07 GMT

Nakon prvih godinu-dve života u ovom gradu, desilo se bilo nešto neočekivano.Zvala se Hélène. Bila je iz Kvebeka, glumica sa naglašenim francuskim naglaskom. To je značilo limitirane izbore u ovom naglašeno anglo-saksonskom gradu gde bilingvalnost nikada nije uhvatila korena, ali su zvanične politike licemerja držale svima otvorena vrata. Nije izgledalo da se dobro snalazi u novom ambijentu - šta je ona uopšte ovde tražila, je bilo realno pitanje - međutim nikada nijedna reč ni hvale ni žaljenja nije izašla iz nje. Hélène je bila delikatna, srednje visine, vitka, velikih izrazito plavih očiju, smeđe kose, lepih crta. Ona nije privlačila pažnju lako jer nije emitovala ništa iz sebe. Da bi se Hélène videla, trebalo joj je prići blizu. I tada se pred njenom lepotom gubio dah. Bila je apsolutno prekrasna. Od njene tihe suzdržanosti i elegancije koja je ljubazno zatvarala vrata pred radoznalima, do svesti da je lepa, i besprekorne kompozicije lica i figure, ona je svuda bila na pogrešnom mestu. U francuskim filmov

Frenk u mojoj tašni

Ivana Knežević — Sun, 11 Sep 2011 00:00:58 GMT

U tašni sam dugo nosila Frenka o'Haru. Knjižica je mala, i moja tašna je mala, i oni su se lepo našli. Vremenom, moram da priznam, Frenk mi je malo dosadio.To mu nije najbolja knjiga, i osim nekoliko pesama koje su mnogo dobre, kod ostalih sam izvlačila fragmente - otvorim nasumice i pročitam nekoliko redova, ili se zalepim za jedan pa ga ponavljam, ponavljam, ponavljam... - i to mi je uspešno ulepšalo dan, ne jednom.Rešila sam zatim da potražim neku drugu knjižicu te veličine, da zameni Frenka u mojoj tašni. Pesnici su promenjivi ali tašna nije - ova je apsolutno savršena za moje potrebe i estetiku. Već se malo iskrzala, ali nosiću je dok sasvim ne propadne.U knjižari sam morala da pitam gde su im pesnici, jer znam da ih ne mešaju sa drugima. Knjižara je velika ali polica za pesnike nije, i onu su tu nagurani tesno. Većinom su velike knjige u pitanju - po merilima moje tašne - od pesnika koji su živeli davno, ili su bar mrtvi do sada, i izdavači su sve sabrali na jednom mestu.Ima i tankih knjižica, i ugl

Završetak. Početak...

Ivana Knežević — Mon, 29 Aug 2011 06:00:56 GMT

Kada je 2007. John Maloof, u potrazi za materijalom za knjigu o svom kraju u Čikagu na kojoj je sarađivao, obilazio antikvarnice i kuće licitacija, naišao je u jednoj na gomilu negativa - na hiljade u kutiji, kako se kasnije ispostavilo - i kupio ih za $400. Nakon što je kutiju doneo kući, prošao je još dobar broj meseci dok nije počeo malo da razgleda sadržaj, skenira ponešto u kompjuter u nadi da će naći nešto pogodno za svoj projekat. Ubrzo je shvatio da su delo jednog fotografa, da sežu unazad do '50-ih, i da su izuzetne. Njemu je bilo 26, fotograf - Vivian Maier - je imala 83, i umrla je bila skoro pre toga. Jedna opsesivna priča se završila, druga je započela.Vivian je provela dug, tih život, radeći kao dadilja. Nikada nije bila bliska nikome, iako je deca koju je čuvala, sada već dobro zašla u godine, pamte kao divnu dadilju. Ali ne pamte da je ikada neko pozvao telefonom. Jeste uvek nosila sa sobom aparat, međutim nije o tome pričala, niti je išta privuklo na njega pažnju. Nikada nijedna od tih hi

Pola priče o kažiprstu, mravu i koprivi

Ivana Knežević — Sat, 27 Aug 2011 17:00:32 GMT

Karakteru iz ove priče se čarape uvek pocepaju na istom mestu. Dva kažiprsta na njenim stopalima su duža od palčeva i obično za par meseci -sa onim made in China - ili malo duže kad se radi o pamuku drugačijeg porekla, iz čarapa izvire pobednički kažiprsti. Još davno su jedna Ciganka, pa još jedna baba i dve-tri ujne ukazale na problem sa dužim kažiprstom kod devojčica. Naime, takvi pokazatelji potvrđuju još jedno od onih pravila o kojima svi sve znaju i zbog kojih se ljudi zatiru od početka vremena. Ovde se radi o tome da Ona-koja-hoda-sa-dugačkim-kažiprstima je gazda u svojoj kući. Genetska stvar, kao i sve nepopravljivo. Ni čarape nisu dizajnirane za takve izuzetke. Iz rupe viri kažiprst, i verno ilustruje kako bi i ona ponekad iz svoje kože. Ni njih više ne prave kako treba. Kroz takvu rupu bi moglo svašta da uđe, koji pauk, bubamara, legija mrava... Susret sa mravima u prošlosti naše junakinje nije bio naročito friendly. Bilo je to jednog davnog junskog dana, na lepoj balkanskoj planini našla se mala gru

Mini putopis

Ivana Knežević — Sun, 07 Aug 2011 19:00:02 GMT

Pre velikog putovanja ovog leta, desilo se jedno mini putovanje.Ovako je to bilo.U petak uveče u 9, klinka je dobila napad avanturizma. Iza svakog napada se obično krije niz padova, i ovo nije bio izuzetak: ona je imala puno problema sa drugaricama nedeljama unazad, od vrste za koju ja ne samo da nisam čula u njenim godinama nego nisam znala da je moguća sve do nedavno. Dok još nisam bila mama, nisam mogla da zamislim - a ne bih verovala ni da mi je neko rekao, činjenica je - da ću najveći deo vremena provesti u mentalnom stanju koje prolazi sa vrlo naivnim imenom nemoć. Nešto tako katastrofalno bi trebalo da nosi odgovarajuće ime, i potvrđeno svi jezici zakazuju na tom polju. Ne-moć? Please. Negacijainihilizamsvegaljudskogivoljenogidobroguljudimapačemuiskustvoiznanjeiljubavtrebamijedanodgovorhitnoničemuetotiodgovora, je moj predlog za srpski jezik.Dakle, u petak uveče je klinka prošla bila jednu metamorfozu, gde je odjednom u njoj eksplodirala ideja: hajdemo negde! Predlog se nije odnosio na restoran, pozori

Kratki film o letu

Ivana Knežević — Sat, 30 Jul 2011 18:00:29 GMT

Upetljala sam se u dugačke dane kao debela gusenica koja je propustila lekciju o samo-umotavanju Hajdemo, brže to smrt čeka! Rodiće se ponovo anoreksična i ružna sa glomaznim krilima o kojima eonima sastavljaju stihove upregnute u ritam i slogove Kocke leda u čaši kondenzuju vlagu na spoljnim zidovima i kapi sporo putuju naniže dok ne prsnu u sitne sfere pod oprugom preplanulih prstiju (Da li će se prevrnuti) Samodovoljna dosada letnjih večeri Na TV-u pričaju o životinjama O predatorima s poštovanjem Biljojedima tepaju Svi razvijaju materinske instinkte ovih dana možda zbog hormona u hrani Mačizmu preti ekstinkcija Vreme je za vesti Ipak je sve u redu - ratova i sukoba na pretek Vraćamo se korenima Neofarbanim Kakav dosadan dan Trebala bih da budem negde drugo i posmatram sladoled kako se topi Kad zažmuriš najlepši pejsaž pod prstima je tuđa koža Život je kratak i ja čekam da prođe

Utočište

Ivana Knežević — Sat, 25 Jun 2011 20:00:46 GMT

Taksista rezigniranim glasom komentariše stanje na ulicama od poslednje snežne oluje - jučerašnje - i da je to sigurno zbog toga što su ugovori sa čistačima leda i snega istekli pa je sada sve odrađeno loše i neadekvatno. I autoputevi i ulice imaju leda, saobraćaj je spor, ima puno udesa, u sporedne ulice niko i ne zalazi od strane gradskih službi... nisam znala da to tako posluje, ali sada dok ga slušam, ne iznenađuje me. Mi svi živimo pod pretnjom bankrotstva u ovom gradu. Da je sneg pao u martu nije iznenađenje, pašće i u aprilu. Neko u menadžmentu grada veruje da će dovoljno vešto odglumiti šok pred ovakvim elementarnim nepogodama za koje grad nema elementarne uslove tj. pare. Zar niko tamo na nebu ne zna koliko to košta? Bolje sam se osećala pre nego što sam saznala tu malu novost o načinu poslovanja gradskih službi. A nisam se osećala dobro već od ranog jutra, i razlog što uopšte sedim u taksiju je da idem kući s posla. Nije ništa strašno, ali prosto je nešto off. Sa mnom mnogo manje nego sa ulicama, gr

Tri filma = Tri junakinje - 2

Ivana Knežević — Sat, 04 Jun 2011 18:00:46 GMT

Imaginarni portret umetnikaIako sam naslov filma 'Fur: An Imaginary Portrait of Diane Arbus' kaže da se u njemu koristi puno interpretacije, autori su na početku ubacili tekst kojim objašnjavaju da su sebi dali dosta slobode i da je njihov pokušaj samo jedan mogući pogled u umetnika i procese i ljude koji je motivišu i oblikuju. Meni je to zvučalo najviše kao izjava ljubavi. Moguće je da bi neko snimio film i o nekome koga ne voli, prezire ili čak mrzi, ali tu su druge motivacije na delu. Kada se oko predmeta obožavanja stvara jedno delo, onda očekujem nadahnutost autora svojim subjektom. I film je veran tom principu. Što nije mali izazov kada je istorijska ličnost u pitanju. Verovatno bi bilo lakše, i manje hrabro, da je lik malo zamazan, sa drugačijim imenom i par promenjenih okolnosti. Stvoriti fiktivnu priču oko stvarnog lika je nezahvalan posao, i film je uglavnom dobio loše kritike. Meni se jako dopao. Liričan, vizuelno primamljiv za voajerisanje (ipak je umetnost fotografije u pitanju), taktila