Blog :: Ivana Knežević

Sentimentalno putovanje

Ivana Knežević — Tue, 17 Nov 2009 20:00:16 GMT

Ne znam tačno kako sentimentalna putovanja počinju. Možda već izlaskom iz kuće. Kao neko ko je jednog dana izašao i nije se nikada vratio, poznajem ih - nema u njima puno sentimentalnosti. Iako putujem sa uvek overenom polisom osiguranja protiv sentimentalnosti, došla sam na Rodos sa njegovom istorijom debelih zidova u potrazi za nečim novim. Drugog dana po sletanju, polisa je postala bezvredni komad papira, što, bilo mi je objašnjeno kasnije, nije retka pojava kod osiguranja. Valjda tako biva kad se kupuje budućnost za sitne pare. Bilo je to sentimentalno putovanje. Ali ne moje - nije moglo da bude, na Rodosu nisam nikad bila - sentimentalni putnik je bila kolosalna Grkinja. I ona to nije znala. Možda joj je to bilo prvo putovanje takve vrste, ne znam, nisam mogla da pitam. Bila je izgubljena, omamljena i opčarana njegovim efektima i trebao joj je neko ko će slušati, neko ko će zapamtiti i jos neko da primi sve to kao dar. I tako sam, ne znajući i bez prethodnog dogovora, postala svedok tuđem sentimentaln

Jedan most i deset kilometara

Ivana Knežević — Tue, 10 Nov 2009 18:00:06 GMT

Hodajuci na zapad duz Danforth avenije oko pola sest popodne zatekla me je jedna misao: ne znam da sam u Torontu ikada presla jedan most, svojim nogama, peske. Bila sam ne malo iznenadjena tim otkricem, jer most kojim se avenija zavrsava nije daleko odatle, a ja sam u tom delu grada provela godine. Od mozda pet-sest mostova u gradu koji nisu jako daleko od mog kraja, jedan jedini da nisam presla za tolike godine? Ocito mi prelazenje mostova nije nikada bilo vazno ranije, ali ipak - cudna stvar. Mostovi su divni, prekrasni, i ja volim da ih gledam - ma, cudna stvar. Ucinilo mi se to kao veliki propust dok sam koracala prema suncu u ponedeljak popodne i tako se desilo da sam po prvi put stala na Bloor Street Viaduct, koji zvanicno nosi ime Prince Edward Viaduct. Princ o kome se radi je 1918. bio Prince of Wales a kasnije Edward VIII, onaj koji je abdicirao u ime ljubavi. Iako se pricalo za njega da je bio nezreo za bilo kakvu odraslu duznost a svakako za vladara Britanske Imperije (nisu ga zanimale princevske

Ekspresionizam

Ivana Knežević — Tue, 03 Nov 2009 21:00:36 GMT

Bolnica se zove St.Joseph'sIrski svetac, mozda poljskiPod zastitom Svetog Josifa sklopite vedjeili rukei prigrlite sebesvi nesvetiVozac u tramvaju daje upustva gde da izadjemU masivnom lavirintu povezanih zgradadominira braon cigla iz 50-tihHuk vetra orkestrira ambijent drugog vremenaJeza se hvata za prste, lice i ulazi ispod kaputaImam instrukcije u notesuali svejedno u hodu trazim upustva od prolaznikaStara navikaVolim da gledam u lica stranaca kad podare malu ljubaznostdomacice, ubice, prezaposleni trudbenici svacijih zivotaVrata na ulazu se otvore automatskii nalegnu slucajno na moja plucaMartin je danas imao operacijuMinorna stvar, objasnio mi je sinoci znaci da posle par satineko - odrasla osoba - jatreba da ga odvede kuciuz uputstva za negu i par recepata za analgetike i laksativKako ce se tamo snaci sa sveze isecenim organizmomstepenicama, krevetom, odlaskom u kupatilo..Snaci ce seNiko ne pretpostavlja da zivi samNi-koga ne zanimaUlazim u prostor veliki kao sportska halaU istoriji sportskih hala o

Zaborav, please

Ivana Knežević — Tue, 27 Oct 2009 23:00:00 GMT

U petak 20. decembra 2002. godine oko 3 popodne stigao je bio email na ekran vec tada starog kompjutera koji je obavljao poslove vodjenja jedne radnjice na Yonge Street-u opisane drugom prilikom, a sluzio je i za druge stvari. Mail je izgledao neobicno, ali nisam stigla da razlucim sta je konkretno bilo neobicno na njemu jer sam ga odmah otvorila. Ni to sto sam otvorila nisam uspela da registrujem dok ga nisam procitala nekoliko puta. Bilo je puno zvanicnih reci ali medju njima tako vaznim izdigla su se dva izraza, zgrabila me za grlo tog zimskog popodneva i ne verujem da je ista drugo u tom pismu bilo uopste i vazno - oni su sve rekli: 'without prejudice' i 'cease and desist' porucili su mi bili u tom pismu. Za one koji ne znaju engleski ili ga znaju ali se nisu sa ovakvim stvarima susretali, oba izraza su standardni cak kanonizirani obrasci legalnog izrazavanja, s tim sto je prvi naklon legalnom humoru - jer stvarima se treba smejati bez obzira na boju ili ukus suza - a drugi je klasicna go

Grcki fragmenti - nastavak

Ivana Knežević — Wed, 21 Oct 2009 21:00:24 GMT

Na Rodosu smo nasih desetak dana zivele u mirnoj ulici. Ulica je pre osam godina promenila ime i od tada niko ne moze da je pronadje. Par minuta hoda ce dovesti do mora i plaze Zefiros. Odmah iza ugla je jedan hotel, duz ulice kraj mora restorani se nizu jedan za drugim, ali kraj je neobicno tih. Na plazi nikad nema guzve. Isto vazi i za novu magistralu tik uz ivicu mora koja u blagom usponu sledi krivinu obale i izgleda kao da vodi u nebo, cista, bela i prazna. Mozda je sa njom isti slucaj kao i sa nasom ulicom - proci ce decenije ili koji vek pre nego sto se Rodijanci naviknu da je tu. Bio je to neobican ambijent za jedan turisticki grad. Na malom rastojanju jedna od druge niz ulicu stoje dve radnje suvenira, jedna od njih jedva sobicak, pod nadstresnicom spolja na vetru micu se peskiri za plazu.Na drugoj strani, prema luci, je ribarnica cistog poda i zatrpanih morskih plodova naslagama leda i do nje pekara. Tu smo kupovale hleb koji se mogao naci samo rano izjutra. S medom i susamom, okrugla teska veknica

Ispovesti pod uticajem

Ivana Knežević — Sat, 17 Oct 2009 18:00:37 GMT

Los dan dolazi kao glasnik zla koje orgija na nekom drugom mestu. Odjeci sto dopiru do mene donose teskobu i bes, frustraciju i opstu mizeriju. Od loseg dana se ne moze pobeci - njega treba preziveti. I on to zna. Losim danom ljudi me podsete zasto se golotinja prikriva odecom bez stila i zasto ih niko nece, pa stoje usamljeni, goluzdravi a dlakavi, odvojeni od smisla. Dok mi onaj ruzni glasnik cuci iznad ramena ja pisem pisma tek da bih nesto radila, i opteretim druge ljude svojom bedom. Na los dan i moje reci me mrze jer sam ih izvlacila za jedan tako bednicki posao. Cesto me boli stomak. Fizicki oblici teze da ispadnu iz ruku, ulje u tiganju prsti euforicno kao da je u Paklu, i uvek se nadje neko da me podseti da nisam tako dobra kako bih volela da mislim. Losem danu bih nanela zlo i zavrsila celu stvar ubistvom.Ono sto se mora priznati jednom takvom danu je da bi bez njega ceo jedan svet opskurnih likova ostao neprimecen. On u stvari na samom pocetku, pre nego sto zapocne svoju tiraniju od nebrojeno sati,

Grcki fragmenti

Ivana Knežević — Tue, 13 Oct 2009 19:00:33 GMT

Putovanje prstom po atlasu od Toronta do Rodosa se prekida na ivici desne strane, usred Atlantika, saceka okret lista, prelazi na sledecu stranu i nastavlja ka donjem desnom uglu Evrope. Prst je nesrazmerno veliki prema svetu zbijenom na stranice jedne knjige. I sam kao da je izasao iz neke knjige, i pokazuje velicinu poduhvata. Ni komercijalni letovi ni nebo izukrstano avio linijama ne umanjuju velicinu, prst istice. Vazne su takve perspektive. Velicina sveta i velicina pojedinih poduhvata zahtevaju malo tisine i refleksije s vremena na vreme. Na Rodos smo isle na poziv jedne kolosalne Grkinje. Mozda bi Rodos bio predaleko i mi ne bi prihvatile poziv da se na hiljadu kilometara od njega ne nalazi Srbija, sto nije dugo putovanje prstom, a ni avionom, ali pozivi takve vrste otvaraju vrata koja su najcesce zatvorena, i propustiti priliku je nalik praznim rukama koje grade kule u vazduhu i one im stalno padaju. Nisam vise sigurna, nije ni vazno sada, ali mislim da smo na Rodos stigle umorne - ja jesam. A nism

Idilicno profeticno i profano u jednoj strofi

Ivana Knežević — Sat, 03 Oct 2009 22:00:37 GMT

Slusati gradske ptice u bilo koje doba godine je prisustvovati pobedi tisine i mira nad bukom. U urbanim uslovima to nije nemoguce ali ne moze se uvek verovati sopstvenim usima - one, kao i mi, se naviknu na svakakvo djubre. I ptice isto tako.Slusati ptice u zimskom periodu je posebno lepo. Zato sto zacvrkucu cim popusti najgori mraz, ili utihne vetar. Zacvrkucu takvom silinom da je nemoguce ne nasmesiti se i shvatiti kakvim je simpaticnim budalama ispunjen svet. Ptice se nadaju da ce uskoro prolece, ljudi se nadaju da se uskoro prolece, drvece se nada i lukovice u zamrznutom tlu se nadaju, ribe u zamrznutom jezeru... - i tako od novembra do aprila. U aprilu toliko cvrkucu kao da su ga one licno dozvale. Iako prolece znaci i povratak kukavickih izbeglica s juga, ali nema veze, bice svega, i bice bucno.Na nasu terasu dolaze golubovi i finches, koji su slicni vrapcima. Sa golubovima sam trenutno u ratu sa desetom generacijom otkad imamo ovu terasu. Desetogidisnji rat koji je presao vec u drugu deceniju je bar

Business as Usual

Ivana Knežević — Sat, 26 Sep 2009 22:00:32 GMT

Osvrt na Vladimirovu temu od pre neki dan.Prvo cu morati da iskopam jednu rupu pa na pitanje da li treba da zulja ili meko ljulja vrisnem unutra - who cares! Sad mogu dalje. Ali ne pre nego sto pomenem jednog svog prijatelja koji vec godinama pokusava (ne vrlo aktivno nakon jednog incidenta) da mi zavuce ruku gde ne pustam pa me zato s vremena na vreme opipa tamo gde sam izlozena - da proveri da se nisam udebljala. On voli mrsave. Racuna da cu se ja kad-tad predomisliti - vrstan je poznavalac zenske prirode - i ne bi voleo da zatekne neka neprijatna iznenadjenja kad trenutak dodje. Posto ja imam svoj kakav-takav primerak zenske prirode a on nekih 54 bolesti ravnomerno rasporedjenih od mozga nanize, zao mi ga je, razumem, nije mu lako, empatija me redovno oboji u plavo, i povremeno iskopam rupu pa vrisnem. Dobra sam s rupama. Kao mamu 12-godisnje devojcice presrecu me price koje ona donosi iz skole vec nekoliko godina i zbog kojih vristim i van rupa. Recimo, vec u prvom razredu (sto je ovde jedva 6 godina)

Budimo stranci

Ivana Knežević — Sat, 19 Sep 2009 22:00:12 GMT

U mojoj zgradi na devetom spratuzivi jedan muskarac koji mi se dopadaZgoljav je, i iz meni neznanog razloga zagubljenogpo detinjstvu, podsvesnom i slicnim mestima desavami se povremeno seksepil u zgoljavim muskarcimaMozda je to pitanje feminizma -krupni muskarci izgledaju ponekad kao da bizapoceli dan tako sto bi prvo mene pojeli i daih u tome sprecava samo fino vaspitanje ili zakonIako mogu da zamislim da bi to moglo bitiuzbudljivo prvih par puta, ja u sustini ne volimni impliciranu ni alegorijsku pretnju momintegritetu - a mozda i nije nikakvo pitanjevec slucajna raspodela seksepila medju ljudimaNi seksepil nije neki narociti cak je verovatnou pitanju misnomerNi premlad ni prestar deluje kao da je ziveodovoljno da ne zuri sa ostatkomNi to nije nesto narocito atraktivno - mozda jedepresivan, ili lenj, naporan, mrgudan...U stvari, cinjenica je da o ovom muskarcune razmisljam ni puno ni cestoali kad ga sretnem u liftu ili na ulazu u zgradumi se nasmesimo jedno drugom i to bude lepona trenutak - dvaSto predstav

Kratki film o ljubavi

Ivana Knežević — Sun, 13 Sep 2009 20:00:46 GMT

Pre neko vece pogledala sam film Kieslowskog „A Short Film About Love". Film je tih. Ne vidjaju se cesto tihi filmovi ovih dana. Jasna su mesta gde bi mogao da postane glasniji, ili da urlice, ali i kad placu, likovi u njemu su tihi. Takva jedna gospodska vrsta filma izaziva i slicnu reakciju. Bila sam ucutkana.Odjednom mi se po zavrsetku pojavila bila neka radoznalost, i otisla sam na google dok se DVD vratio na pocetnu stranu i muzicka spica rotirala svoj melanholicni lament; zanimale su me kritike filma.Prva na koju sam naisla je bila ona kod koje sam trebala i da stanem. Neki engleski sajt - dvd times - kompletno nepoznat, kome u zaglavlju pise ‘A Poisonous Monkey Site', i njegov kriticar Noel Megahey, isto tako meni kompletno nepoznat, daje detaljnu kritiku. U jednom delu gde govori o kraju filma, Noel postize pravu poetiku, bez pretenzija, samo iskrenim impresijama . Evo isecka:In the end the film is quite clear about what it sees love as, and it has nothing to do with traditional thoughts on r

Blessed Madonna

Ivana Knežević — Sat, 05 Sep 2009 18:00:52 GMT

Jednom, izasla sam bila sa jednim vrlo govorljivim muskarcem koji je citirao Madonu. Ona je naime smislila pravilo koje kaze 'no sex before the fifth date'. To je bio nas prvi susret. Da bi dodala malo dramatike, moja haljina je spala u toku veceri sama od sebe. Bila je to lepa crvena haljina na bretele, malo siroka sa strane, pa kad su mi bretele slucajno skliznule sa ramena ode i cela haljina na pod , kao skidanje carsava sa skulptura u muzeju. Ja nisam bila sasvim gola ispod mog leprsavog carsava kao anticke skulpture ako zanemarimo smokvin list, ali je to ipak bilo to. Bilo je vrlo smesno, sto je mnogo bolje od propadanja u zemlju od stida. Ja sam potom iskoracila iz crvenog oblaka i sela na kauc.Kao sto sam vec rekla, on je bio vrlo pricljiv. Kad se konverzacija ispetljala iz moje zguzvane haljine, izvukao je upitnik. On je imao osecaj o meni. Postavio mi je bio seriju pitanja koja su trebala da odrede da li sam dominatrix. Da je mene pitao lepo bih mu rekla, ali ne, on je naslutio prirodni talen

Prica o Lauri

Ivana Knežević — Sat, 01 Aug 2009 18:00:46 GMT

Na otvaranju izlozbe bilo je sireva. Znala sam da ce ih biti. Bilo je i cokolade. Nje se nisam setila, a trebala sam. Belo i crno vino, naravno. Voce kao garnir, ali ne samo jagode i grozdje - niko vise ne moze da zamisli sir bez jagoda i grozdja. Krekeri leze izvaljeni na ledjima i guraju se sa tanjira uz sir, jagode i grozdje. Ovo im je ko zna koji po redu gig. Kad izadju iz skladista gde sabiraju sir, jagode i grozdje, te krekere, ako i izgube adresu nikad nece stici na pogresno mesto - svi na njih cekaju. Sa cackalicama. Da ne verujes, jos su u upotrebi cackalice. Volim kad me stvari iznenade.Kao recimo Laura. Cim se malo rascistilo, prisla mi je i zapocela hrabro: sta mislis da je umetnik hteo da kaze? Slika je bila apstraktna, na sta je Laura sigurno racunala, jer je to znacilo da cemo moci da pricamo i pricamo. Naizmenicno smo pricale Laura i ja, obisle sve slike, popile po casu vina, i njoj je pripalo da govori o tehnici i bojama a ja sam svakoj slici zakacila pricu, posto ne umem da crtam. Ne znam gd

Moji svedoci

Ivana Knežević — Sat, 25 Jul 2009 19:00:27 GMT

Naucila sam ovo u jednom losem filmu. Dvoje sporednih karaktera imaju kratak susret u jednom baru. Na pitanje zasto joj je stalo do najvaznijeg karaktera u filmu, ona odgovori da su njih dvoje obecali jedno drugom da ce biti svedoci njihovih zivota. Trajno prisustvo i dokument postojanja onom drugom. Preduzimljiva kakva jesam, ili iz nekog drugog nedostatka, ja belezim svoj zivot sama. NepristojnaKao lepljiva ljuska zelenog oraha tmurni dani su se uvukli pod nokte nezreo sok je curio niz kosu i jauk se zaglavio ispod najnizeg levog rebra Danas su me napunili glasovi koje volim Slusala sam ih kako pricaju smeju se, brinu i opet se smeju Dajte mi jos, trazila sam, napunite me dok me ne zaboli ova potreba za ljubavlju i smehom tako nepristojna Dali su mi sve sto su imali Lepi glasovi koji prosipaju price kao da ih mrve Tople ruke su ih utrljale u obraze Uz ruzicaste jagodice stigle su i obojene misli Sada su mi i usne jarko crvene i ako zagrizem u voce iz cinije ostavicu tragove po platnu Ozivece mrtva priroda,

Memento

Ivana Knežević — Sun, 19 Jul 2009 18:00:13 GMT

Imala sam pre nekoliko godina jednu radnjicu u Torontu, na glavnoj ulici. Dovoljno je vremena proslo da mogu da posetim te uspomene kao sto bih putovala na bilo koje lepo mesto - u Italiju, recimo. Bila je to jedna vrlo lepa radnjica, i posebna, po svedocenju ljudi koji su u nju svracali. Desila se uprkos mnogim razlozima, a narocito uprkos razumu, i danas mi izgleda neverovatno da sam tako sta stvarno i pomislila a kamoli izvela, ali ona je bila prosto odraz zarke zelje da se izdignem iznad pro & con lista i uradim nemoguce. Cini mi se da je to pravi pridev za nju: ona je po svim merilima prosto bila neizvodiva - nemoguca - a desila se.Cinjenica je da je to bio jedan poveci promasaj, ali sjajna je osobina uspomena da sacuvaju lepe slike kao razglednice, i ovu vredi posetiti.Inspirisane Mediteranom, boje zidova su bile duboko narandzasta i neodoljivo topla zuta, na stucco teksturi. Verujem da je bilo nemoguce uci unutra i ne osetiti toplinu tog prostora. Police od drveta i gvozdja, izlozbeni orman koji ni