Jelena Milić

mada vam je ono sa honorarnim borcima do jaja

gera92

Stvarno nisam mogo da nadjem bezazleniju odrednicu... a, i volim kad ste prosti.

Jelena Milić

Jebe mi se i za kiselu iz Rica

Mozda je bolje da se ne cackas.

Lose sam citirao Miku Antica?

zanatlija i marketing ekspert, makar bili i vrhunski, nisu drustvo Pesniku.

Jelena Milić

mada vam je ono sa honorarnim borcima do jaja

potpalublje je loš izgovor

ja rekoh odavno, ako vam to nije dovoljno, moj blog vam je tu kad god

Šta radi taj Haški tribunal, šta je sa Niš ekspresom?“ Meni se čini da je jedna od najvećih propusta u koncipiranju samog Tribunala bilo to što je nekako nedorečeno ostalo, do kad mu je mandat, u smislu do kog momenta u ratovima na Balkanu oni zločine iz njih procesuiraju.

A porodice i prijatelji su pomen održali pod sloganom “Sejmo žito, žanjimo slobodu”. Ne znam šta tačno podrazumevaju pod slobodom. Naslućujem. Pred njima je teško reći Kosovo će verovatno biti nezavisno. Opet, šta reći onima čiji su bližnji u Batajnici.

Ne znam šta tačno podrazumevaju pod slobodom. Naslućujem.

1. Писмо

Помаже Бог драги моји, ја сам Јована Радовановић,ученица сам петог разреда и одлична сам ученица. Имам 10 година још мало па ћу 11.
Живим на Косову са родитељима и са још две сестре које су млађе од мене.
Место у коме ја живим зове се Ораховац , то је једина енклава у Метохијском делу. 
Ораховац је подељени град, у већем делу града живе Албанци и имају свеуслове за нормалан живот, а док ми Срби живимо у једном делићу којиизноси свега 300 метара слободне територије . Да добро сте прочиталисамо 300 метара слободне територије. То је тај српски део и ми туживимо. Често нестаје струја па се дешава да ја и моје сестре пишемо домаће задатке уз свећу. Када нема струје ја често измислим неку нову игру или причу и тако нам прође брже време. На улицу не смемо да излазимо јер прети опасност од злих људи који се шетају српским делом. У центру српског дела налази се црква УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ. Ја се ту са мојим сестрама и радитељима молим да ГОСПОД спаси сав српски народ на Косову и Метохији и широм света. Литургију служи отац Веља Стојковић. После службе отац Веља увек сврати људе на кафу и на по чашицу домаће ракије, тако се сви скупе, причају и поделесвоје бриге. Црква је ограђена бодљикавом жицом тако је то поставио Кфор због безбедности. Испред цркве је постављен велики тенк, ту даноноћно стоји Кфор и тако чува цркву. Живот на Косову је много тежак,али ипак живи се уз Божију помоћ. Најтеже је што немамо слободу кретања, ми деца то највише осећамо. Моје је детињство покошено и ускраћено.Тако је код сваког детета на Косову, ми не мислимо оно о чему треба деца да мисле , да се играмо и да се бавимо детињим бригама. То деца са Косова а нарочито из Ораховца одавно не чине. Ми мислимо о другим стварима. Свако дете размишља као одрасла особа, тако нас је живот учио. Често када нам дођу гости из Србије, причају са нама о свему и свачему и сами примете наше понашање и диве нам се. Ја се тада много лепо осећам јер на тренутак уз причу и песму заборавим ко сам ја и где живим, и тада сам много срећна, али то кратко траје јер нам гости брзо оду. Онда сам ја много тужна и кад крене аутобус ја подигнем обе руке ииз свег срца и снаге им машем и тако аутобус оде а ми останемо са истом тугом и истим болом и са истом жељом за слободу. И тако свих ових година... 
За сада толико о мени писаћу неком другом приликом о нечему другоме пуно поздрава од ЈованеРадовановић из Ораховца. Остајте ми смиром Божијим, З ' Богом .




2. писмо

MOJA MAШТА
Када завршим са вечером ја одем да спавам. Пре спавања упалим кандило и прочитам молитву.У истој соби спавају моје две сестре које су млађе од мене. 
Њима обично прочитам по неку бајку или им испричам неку причу и тако се оне успавају. Када се моје сестре успавају, тада останем сама и онда почињем да мислим о свему. Страх ме је, немам са киме да причам, па се бојим мрака иако је кандило упаљено, јер не знам шта ће ми ова дуга ноћ донети, а шта однети?
-Хоћу ли дочекати јутро и ново сунце?
И тако сама са собом и са мислима ћутим у кревету док моје сестре спавају. Мале су и незнају за страх. Мислим о свему!
- Где ја живим? 
- Какав живот живим? 
- Да ли је мало душманима што су нам урадили и да ли жале због наше патње? 
- Да ли они разумеју моје мало невино срце, које се узбуди када чује пуцњаву у даљини?
- Да ли они знају да је живот у кавезу другачији од живота на слободи?
Све дубље тонем у свет маште и када већ на јави не могу у мислима постанем срећна, јер знам да у моме свету маште нема злих људи. На крилима маште обиђем Свет, али мисли се зауставе на Косово свето. 
Обиђем све порушене цркве и манастире. Размишљам о остављеним светињама. Маштам да целивам иконе, палим свећу и молим се. Преврћем камење по згаришту и проналазим старе иконе у рушевинама па их све лепо слажем на згаришту порушене светиње. Запалим кандила и очистим иконе од прашине...а ореол обасјава око главе сваког светитеља и лик њихов је тако чедан, погледи нам се спајају, као да су радосни што сам на згаришту дошла и пронашла их у гомили камења.
Маштам како слажем иконе... Прво је Господ Исус Христос, до њега мајка Му Пречиста Богородица, ту су Бесребреници Козма и Дамјан, па Свети Јован, Света Петка и још многи свеци, све их слажем и Дечанским тамјаном кадим. Тамјан шири неописиви мирис којим мирише Метохија. 
На крају се поклоним светитељима, све их редом целивам, а оне су помало тужне јер их остављам опет да саме на згаришту чувају камење њиховог дома-манастира. 
Моја машта наставља даље...
Пролазим кроз разна места, обилазим пољане, пашњаке и ливаде пуне цвећа, од којег се један највише види, стоји тако гордо и поносно а то је Косовски Божур...
Направила сам венчић од цвећа па сам косу окитила и тако лебдим над мојим Косовом и Метохијом.
Даље...али...већ се ближи крај, на ивици сам провалије немогу даље, чак ни моја машта не може прећи преко...ако се дрзнем да на други крај пређем, бојим се упашћу у јаму где ме чекају неописиви гадови...окрећем се натраг и гледам моју Метохију...
Видим манастир Високи Дечани како поносно стоји и Грачаницу што као златна јабука сија. 
Моју машту прекиде пуцањ недалеко од бодљикаве жице са друге стране мога града . 
Тада се дрзнем и вратим се у реалност. 
Хвата ме паника и страх је још јачи од онога пре него што сам упловила у свет маште.. 
О Господе...да ли ће некада доћи време када неће бити злих људи, пуцњаве, ратова и свега што ми ускраћује здраво детињство. 
Замишљам Ораховац као један велики град где има пуно Срба као што је раније било, желим да има више деце, да нас је више у школи, да имам још више другова и другарица. Моји другови који су се одселили са Косова можда су далеко од мене и од мог краја, али од мога срца нису.
У мојој глави је само једна слика, а та слика представља живот без жица и ограда које ме чувају од смрти, живот са пуно добрих и племенитих људи и са пуно другара и другарица.
Волела бих да живим као и остала деца у свету, без терета на мојим нејаким леђима.
Откако знам за себе живим изолована и лишена од свега што краси живот нормалног човека . Понекад пожелим да са неким попричам и поделим оно што ме мучи и боли, али мало је људи који ће разумети и саслушати једно дете.
Прерано сам одрасла, иако је на мени још увек лик детета.
Желим да завлада мир у целом свету. Кад порастем бићу правник и бранићу нејаке а моја земља је нејака, бранићу је од оних који желе да нас униште. А данас је браним молитвама.
Једнога дана ће моја машта постати стварност, сви ћемо бити као браћа и сестре волећемо се и поштоваћемо се, јер ми смо РОД У ХРИСТУ!

Јована Радовановић, Косово и Метохија