Kako obecah tako i ispunih (XVI deo)

Kako je prolazilo vreme, sve je vise ljudi zelelo da sedne kraj Vlade i postavi svoju " Konstalaciju". Kao da se javio natprevar, izmedju ucesnika. Vodila se trka oko toga, ko da sedne prvi, na onu " usijanu" stolicu , sa njegove desne strane.

Onaj koji je uspeo da bude najbrzi postavio bi svoju" Konstalaciju".

Prica je tekla vec poznatm redom. Kratko predstavljanje i jedna recenica ( ja i moja bolest, ja i moj odnos sa sestrom, bratom,majkom, ocem, muzem, autoritetima, moj odnos ka novcu....)
Iskreno, ne mogu bas svega da se setim, ali uglavnom su to bile sturo date informacije, bez dodatnih objasnjenja.

Onda bi Vlada zamolio osobu cija se " Konstalacija" radala, da odabere predstavnike ( najcesce) za sebe i svoju primarnu porodicu( roditelji i braca ili sestre) i pocela bi da se dogadjaju cuda.
Odabir se pravio "slucajno" iz publike.

Odabrani ljudi, su trebali da "odigraju" ulogu nekoga iz primarne porodice. Nisu znali nista ni o porodici a ni o liku kojeg su trebali da igraju a . Medjutim nekoliko minuta nakon sto bi stali na scenu, pocinjali bi da se menjaju. Promenilo bi im se drzanje, izgled, hod i jos puno licnih karakteristika, na neobjasnjiv nacin.

 Postajali su sasvim druge licnosti, u nekom drugom vremenu, u nekom drugom okruzenju i zbivanju. Kao da su odlazili u necije tudje zivote, nesvesno, igrajuci njihove zivotne drame, ovde na sceni.

U nekim konstalacijama, Vlada bi kasnije bez konsultacije sa osobom cija se "Konstalacija" radila, izvodio na scenu jos nekoliko ucesnika, dok je u nekima  i  mnogo vise.

Na sceni su se redjale, jedna za drugom sudbine, boli, trauma, prastanje i na kraju najcesce radost i olaksanje.

Nekad su price zavrsavale kao da su bez kraja, neke mozda ne onako kako bi hteli, sa  " Srecnim krajem". Ali niko tu nije mogao da zna zasto je to dobro i zasto je zavrsilo tako.

Mogao si jasno da vidis ko je s kim u vezi , ko od koga bezi, ko pati a ko se raduje. Bilo je tu isprepletanih sudbina i relacija.

 Ucesnici u " Konstelaciji" su za vrlo kratko vreme upadali u scenario, vodjen od nekog veceg rezisera, nego sto mi realno mozemo da shvatimo.

Vlada je bio maksimalno skoncentriran, svesan za sve sto se desava, vesto povlaceci konce kao u lutkarskom pozoristu. Njegova uloga je bila ogromna , nezamenjiva, a opet nekako mala u odnosu na energiju, koja je vladala na sceni i koja je celu nestvarnu pricu, cinila tako realnom.

Publika je gledala u tisini .

Bilo je interesantno posmatrati lica ljudi, koji su svaki razlicito reagovali u zavisnosti od price ( koja se odvijala na "sceni") i od sopstvene tragedije,( koja ih je sputavala u zivotu).

Svi su bili ucesnici . Svako je na svoj nacin redjao svoju "Konstalaciju", namestao svoj sopstveni "Poredak".

Mogao si tacno da vidis po reakciji, ko je gde imao problem.

Ukoliko se na " sceni", razresavao konflikt izmedju majke i sina , onda si mogao da vidis, kako jedan deo publike saoseca sa ucesnicima na sceni , dok su oci drugih bile uprte u nesto drugo, na primer na konflikt majke i oca .

Svako je pokazivao interesovanje i emocije, bas za one ne resene odnose, koji su se razresavali na "sceni", a  koji su predstavljali upravo njihov licni problem.

Tamo gde su odnosi bili cisti (mislim na  zivotne relacije ljudi iz publike )  nisu pokazivali interesovanje. Paznju im je privlacio bas onaj odnos, gde su u svom zivotu imali licni konflikt.

Bilo je puno " Konstalacija", koje su se postavile to vece . Ja zaista ne mogu da se setim njihovog broja. Znam da je vece teklo puno emocija i empatija koje smo svi tako intenzivno osecali.

Odavno je bio probijen tajming, koji je bio ispisan na flaerima. Niko nije trazio kraj. Naprotiv guzva oko Vlade je bila sve veca. Ljudi su se prosto utrkivali, ko ce pre da sedne i odradi svoju pricu.

Posmatrala sam Vladino lice, duboko skoncentrirano na pricu , na trenutke mi je izgledao umorno,  odmah zatim tako zivo.  Radost mu je ozarivala lice, na kraju price, dok je gledao kako se namestaju kockice i dok je osecao radost ucesnika. Cak mislim da je na trenutke njegova radost nadmasivala i sve ostale, koji su ponekad bili toliko zbunjeni i nesvesni krajnog ishoda.

Tranformacija likova koja se desavala na sceni, je ostavljala tako jak utisak na ucesnike, koji nisu nikako mogli da objasne: Zasto su  bezali na drugu stranu? Zasto su bili ljuti?  Zasto su plakali? Koga mrzeli? Od koga se bojali? Koga prezirali? Za kim ceznuli?  Kome su prastali ? Koga ljubili ? Kome se radovali? I jos toliko mnogo reakcija , jos toliko mnogo osecaja i uloga , bez nikakvog rezisera, bez nikakvog scenarija.

Te veceri nisam gledala na vreme. Znala sam da je kasno i da je odavno proso termin, kada sam rekla da cu da budem kod kuce. Telefon mi je bio iskljucen i pomislih da bi bilo dobro da izadjem napolje i da se javim tetkama.