Bolje ne

2009 godina, a u Srbiji besni neka varijanta kapitalizma jebem li ga koja. Da l' je agresivni ili nasilni ne znam. Znam samo da kako se promeni situacija i ode prvi covek zvani alfa za cas oduvaju i njegove najblize saradnike. Specificno je da kad odu stari alfa, beta i gama i dodju novi alfa beta i gama jedino DELTA ostaje ista. Delta je pobednik vremena i zajednicki imenitelj proslih i buducih vremena. Otporna je kao dzinovska bubasvaba. Jedina stvar koje mogu da se setim da je starija od delte je nase vaspitanje. Ono jos uvek pociva na duhu kolektivizma, neisticanja, poslusnosti i jalove discipline.

Kako vaspitavati dete a ne gusiti mu inicijativu? Kad sam bio mali moji roditelji su bili veoma fleksibilni i napredni dozvoljavajuci mi da skoro sam donosim odluke. I ja bre nekako nisam mnogo pravio probleme. Pratim paralelnu pricu 30 godina kasnije. Etalon smo moj kum Riki i ja i nasi roditelji. Cini mi se da su njegovi roditelji bili isti ili mozda cak i blazi od mojih. Njegov cale mu cak nije davao da iznosi djubre ili da ide u nabavke za kucu sa objasnjenjem "kad imas decu i onako ces morati sve to da radis".

Sada, iz nase perspektive, maltene samo par godina kasnije, obojica imamo po dva sina i cini mi se da smo osetno stroziji, a siguran sam da su nam deca manje nestasna. Pokusavam da proniknem u razloge za nasu strogocu. Za sebe znam da mi prosto neverovatno da im dozvolim neke stvari koje su meni moji roditelji ladno dozvoljavali. Valjda sam takav iz ciste brige a ne zato sto sam izdrkan, kao sto mi se sve vise cini. Riki nas brani i kaze da je sada drugo vreme. Mozda je i tako.

Vracamo se na inicijativu. Cini mi se da su kod nas deca vaspitavana sa dozom sputavanja koje volim da nazovem "bolje ne" vaspitanjem. Primer za to je kada desetogidisnjak zeli da istupi iz matrice dotadasnjeg ponasanja i recimo pita roditelje da spava kod druga. Pogadjamo svi. Automatski dobija odgovor "bolje ne". Da se ne rizikuje ili sto Nislije kazu "da mu ne mislim". Nije to zato sto su strogi roditelji nego se veruje da ne treba menjati sistem koji je koliko toliko funkcionalan. Kako da odes da spavas kod nekog iz tvog odeljenja dok mu roditelji nisu kod kuce? Kako da se ofarbas u crveno? Kako da odes u Indiju na razmenu studenata? Pa valjda se odgovor zna. Bolje ne! Vremenom dete i ne postavlja kreativna pitanja jer zna odgovor koji mu se instalira kao neka vrsta autopilota. "Bolje ne" generacija je proizvela novu "bolje ne" generaciju.

Nekako mi se cini da se kod odrastanja kod nas razvija nekoliko razlicitih licnosti i da ih, jedno vreme, ravnoprvno negujemo i koristimo. "Ono sto jesam" se najbolje prepoznaje kad si sam kod kuce pa nakon tusiranja pevas, meris delove svog tela u ogledalu pronalazeci slicnosti sa omiljenim glumcima i sportistima. Tada je covek najrelaksiraniji i bez ikakve potrebe da se folira. Druga licnost koja je svima nama poznata od detinjstva je "sta zelim da budem". To si policajac, NBA kosarkas, manekenka, uciteljica, pa i kapetan ladje kao Lane. Na zalost umesto da se od tacke a do tacke be krecemo najkracom putanjom, desava se smetnja u vidu trece, na izgled bezazlene, licnosti nazvane "ono sto mislim da treba da budem". Tada iz nas progovara dugo usadjivano "bolje ne" i povodimo se za projektovanim zeljama svoje okoline u strepnji da ne razocaramo, najcesce, roditelje. Ako je tata racunovodja onda se to preslikava na sina pa i on barata brojkama. Cerka frizerke pocinje sve cesce da koristi makaze i fen.

Cela prica pocinje da biva komplikovana i skoro sizoidna kako godine idu. Kad si mali veoma si daleko odo onog sto zelisi ili mislis da treba da budes pa ti se cini da su tvoja zelja i projektovana zelja tvojih roditelja bliske. Kako godine odmicu, put ka buducnosti se blago racva u dve trake. Ako si krakat jos neko vreme mozes jednom nogom da se kreces na traci prema "onom sto zelim da budem" a drugom prema "onom sto mislim da treba da budem". Bojeci se neuspeha vecina nas igra siguricu i u zadnjem trenutku odustaje od svojih snova i povinuje se uklesanoj doktrini "bolje ne" i odustaje od svojih snova koji se cine manje realnim od nametnutog resenja.

Kad si klinac i kad god zelis da pitas caleta i kevu da necim izadjes iz matrice ponasanja dobijas odgovor "bolje ne". Nije to zato sto su strogi roditelji nego se veruje da ne treba menjati sistem koji je koliko toliko funkcionalan. Kako da odes da spavas kod nekog iz tvog odeljenja dok mu roditelji nisu kod kuce? Kako da se ofarbas u crveno? Pa valjda se odgovor zna. Bolje ne!

Naveo bih jos jednu stvar. "Odlozeni pocetak zivota". Pocinje sa malim stvarima. Keva napravi tortu i cekamo jebene goste da dodju satima, a meni se bas jede. A onda se nastavlja sa jedva cekam raspust pa da pocnem da se zajebavam, pa kad dodje raspust jedva cekam more pa da pocnem da se zajebavam. Kasnije u skoli se ceka recimo tetka iz Nemacke ili se ceka upis u srednju, pa onda upis na fakultet... I u stom cekanju se zrtvuje sve i svasta u ime boljih vremena, prakticno odbijajuci da se ucini nesto za sebe i poboljsanje zivota sada. Ceka se da se nesto desi samo po sebi, nesto vezano za protok vremena, pa onda da se zivne. Matrica "odlozenog pocetka zivota" se nastavlja i kasnije. Samo da nadjem momka, samo da se udam, samo da osvoji zvezda ovaj kup, da me prebace na novo radno mesto, da dodje leto, da dodje zima, da mi cerka upise srednju skolu, .... I na kraju se zavrsava sa kupovinom skupe nadgrobne ploce. I stalno je fokus sopstvenog zivota bio pomeren sa sadasnjosti na umereno daleku buducnost. Stalno su se u sadasnjosti svesno jele "gloginje" u ime nekih kolaca koji ce doci kasnije. Ceo zivot prodje sa glavom u pesku.

Ljudi se cesto ne usudjuju da, u ime licnog zadovoljstva, izadju iz obrasca ponasanja koji im je dodeljen bojeci se neuspeha. Zato i izbegavaju da donose velike odluke. Vremenom pocinju da izbegavaju i odluke srednjeg znacaja pa se to na kraju pretvori u farsu u kojoj nista ni ne odlucuju u svom zivotu. Prepustaju se. Satus quo pobedjuje na duge staze. "Bolje ne" sljasti sa displeja.

Onda Jovo nanovo. Onda za svaki slucaj vaspitavaju svoju decu da se ponasaju kao vecina. Da se ne isticu i ne skrecu sa pravog puta usadjujuci svom detetu "ono sto mislim da trebam da budem" nenamerno i nevesno potapajuci belu ladju i kapetana sa njom.

Zato imamo radnike koji idu na posao po nekoliko meseci bez plate bojeci se da probaju sami da zarade. Zato imamo glasace koji glasaju za vecinu. Zato imamo najvecu stopu pusaca. Zato... Ma svi znamo. Bolje da ne pricam.

p.s. Ne mogu da se otmem utisku da neko zloupotrebljava nase, "bolje ne" vaspitanje.