Crvena ruža za večitu ljubav

      Stane Dolanc i general Ljubičić su se zadržali oko tri sata. Po isteku tog vremena, Jovanka je pokušavala da ustane iz fotelje. Nije mogla da se drži na nogama. Utom nastade jak letnji pljusak. Kapi su bile krupne kao jagode koje su se prosipale po stolu. Vremena je bilo malo. Rastopljeni ostaci jagoda i leda izgledali su kao krv koja se proliva čitavom baštom. Iscrpljena i ponižena skupila je snage da ustane. Znala je dobro da za nju nema i ne može biti milosrđa. I kada bi je neko čudo iščupalo iz ovih strašnih ruku, ona više ne bi bila ona nekadašnja. Za strašno poniženje u kome je upravo počela da živi nije bila ni najmanje kriva. Nije razumela zbog čega joj se nanosi ova strašna nepravda koja se ničim ne može popraviti i zašto se na nju iskalio sav taj nemilosrdni gnev.

      Strah od samoće prigušivao je i postepeno obuzimao sva Jovankina osećanja. Preostale su joj želje, nadanja i sećanja. Samo da je Tito ne zaboravi, želela je u sebi. Zato nije nosila ništa sa sobom osim jednog kofera. Ostavila mu je sve i suze pretvorila u čelik. Napustila je Beli dvor kao da tu nikada nije živela.

      Ovo je Titova naredba ili osveta njenih neprijatelja - pitala se Jovana. Ljudi oko njih dvoje želeli su da ih rastave. Jovanka je znala sve. Sve državne i vojne tajne, sve pojedinosti Titovih sledbenika, njihove mračne i izdajničke namere. Doživljavajući je kao opasnost, odlučili su da je se reše. Ona misli da to nije zaslužila. Da li uopšte ovakvu nepravdu može da zasluži žena koja je bila spremna da da život za svog muža. Noćima nije spavala. Prolazili su dani, meseci . Približavao se čas kada je morala da se pomiri sa istinom: Tito je više nije želeo pored sebe!

      Jovanka je trebalo da bude njegova poslednja žrtva. Ali, srećna zvezda je prestala da ga prati. Njegovom imenu je i dalje rasla slava ali su mu godine prolazile u uzdasima i sve većim problemima. Na njegovom licu se pojavio izraz nesrećnog čoveka. Oholi i laskavci govorili su mu da je tako najbolje. Da mu Jovanka nije potrebna. Više je verovao njima nego svom razumu.

      Jovanka više nikome nije verovala. Kroz njenu glavu tutnjao je zveket okova. Kao da su joj eksere zabijali u mrtvački sanduk. Nadu iz srca kao da joj je vetar oduvao.Ostala je jedino ljubav prema Titu. Oseća je i danas. Čak i da nije bio toliko moćan njoj bi bilo svejedno. Više je volela da ga voli nego da bude obožavana širom sveta. Istina, taj svet je sada njena oronula kuća iz koje ne može da izađe, njena sestra kojoj su pretili smrću, susedi i poneki prijatelj koji je nije zaboravio.

      Prošlo je trideset godina otkako je Jovanka sama i napuštena. Jedino je nisu napustile uspomene i sećanja na život u kome je bila sasvim druga žena. Nije je napustila ni ljubav prema Titu. Sada je svima jasno koliko je bila veilika. Ne prođe ni jedna godina a da Jovanka ne ode na Titov grob.Tamo više ne polaže suze jer su presahle. Polaže crvene ruže koje je Tito najviše voleo, polaže svoju žrtvu. Kada ta žrtva bude mrtva to neće biti onako kako je Tito zamislio. Večita ljubav prema njemu biće Jovankina najveća pobeda i Titov jedini poraz.