Jedna mala primorska

Leta 2007-me provele smo nedelju dana u Rovinju. Nije cak bila ni puna nedelja, jedva sest dana. Taj ekstra dan, sedmi i poslednji dan u jednoj nedelji,  je dodao neocekivanu paletu celom iskustvu, i mozda zbog toga ta kratka nedelja ovako dugo i sporo putuje. Smesta se negde, ili mene namesta. Mozda je samo bio u pitanju kompleksan ukus, nov na jeziku. Bilo je to prvo putovanje na koje smo isle same. Odrasle smo tokom te nedelje, svaka na svoj nacin, a da nismo ni primetile.

Apartman sam nasla putem Interneta a bukirala uz pomoc prijatelja. Taj prijatelj zasluzuje da bude opisan: divan je. I njega sam upoznala i bukirala kao prijatelja preko interneta, ima tome vise godina, i kad smo klinka i ja stigle na aerodrom u Ljubljani, cekali su nas skupa on i njegova zena da nas odvezu u Rovinj. Od dana kad sam ucila geografiju sveta i racunala da geografiju rodne Jugoslavije znam u prste sam puno toga zaboravila, i nisam shvatila da je Rovinj od Ljubljane dosta udaljen, cemu nije pomoglo ni cvetanje novih drzava na telu jedne prisilno usmrcene i post-mortem raskomadane, iako nove drzave u svojoj sustini znace novi pocetak, sto uglavnom u daljem razvoju iznevere, ali sve to nije bilo ni najmanje vazno dok smo sedele na zadnjem sedistu nekog finog evropskog automobila kome ne mogu da se setim imena, i u mraku klinka mislila svoje misli a ja svoje vrtela oko neodoljive cinjenice da su ovi ljudi u sedistima ispred nas stranci koje po prvi put srecemo i velikodusni na nacin koji me dovodi do suza, mene koja placem kao Bas-Celik - retko.

Kad smo stigli u Rovinj, oko 10 uvece, i do nase rezidencije odsetali po kamenim plocama starog mediteranskog grada vukuci prtljag, nije se puno toga moglo videti osim veselih turista i gostoprimljivih lokala, ali apartman nije bio nista narocito, i gospodja Nevia, sto je, ispostavilo se, italijanizovana verzija naseg imena Snezana ili Snjezana, je definitivno izazivala nepoverenje, ono intuitivno koje se pojavi u prisustvu ljudi ostecenih zivotom ali i sopstvenim nemarom, sto zacudo nije imalo nikakvog negativnog efekta na nas, i nasi pravi domacini, oni iz evropskog automobila kome ne pamtim ime nisu otisli dok nisu bili ubedjeni da smo zadovoljne smestajem, ostavili nam mobilni telefon i brojeve na kojima ih uvek mozemo naci - i dve ogromne, ali zaista masivne krempite, sveze pristigle sa Bleda, tog dana napravljene i pokupljene, da nas docekaju pravom dobrodoslicom na obalama severnog Jadrana. Za one koji nisu culi za cuvene bledske krempite, one kojima su preci doputovali iz vojvodjanske ravnice nekih davnih dana i sada privlace ljude iz celog sveta na obale lepog alpskog jezera, mozda ce biti dovoljno ako kazem da su carobne. Ukus - da!, izgled - apsolutno, ali ove su bile izabrane sa paznjom za nas, i putovale su celog letnjeg dana preko jedne male sveze srednjo-evropske zemlje da bi nas docekale. O tome govorim, a to, bojim se, nije svakome dostupno.  

Kad smo se probudile u ponedeljak, otvorile zaluzine na terasu i pogledale napolje - bio je ponedeljak kad smo se zaljubile u Rovinj, jednu malu zivopisnu tacku na obali Jadrana, sto je, za puriste i beznadezne mediteranske zaljubljenike, samo jedan veliki zaliv Mediterana. Bila je to kombinacija pogleda na krovove starog grada, bilo je i do ugla pod kojim je sunce padalo izjutra, sigurno, i onda je dosao onaj deo kad smo spustile pogled na poplocanu bastu podno terase, delom zaklonjenu zelenilom mediteranskog drveca koje, kao i ljudi u tim krajevima, cesto ne raste preterano u visinu, ali oblikom, bojom, i aromom pa i oblikom listova inspirise na autenticnu lepotu koja je ista svuda po svetu ma kako da se razlikuje bas po tome, da je lokalna, i treba doci i videti je na njenom izvoru. A u basti su se vijali jedna crna macka i jedan crni pas. Nije tu bilo puno zestine, naprotiv, vise su se edensko-avgustovski valjali po kamenim plocama; macka je nezno i bezobrazno grebala cupavog crnog terijera po nosu, i terijer je strpljivo i odano odgovarao neznim. Prava prijateljstva se kao i prave ljubavi prepoznaju po kolicini neznosti. Svako moze da bude surov. Ali pokazite neznost, vi, raznorodna bica plave planete - ako umete.

Kad smo izasle na klizave, uglacane kamene ploce ulice, bile smo vec prepune utisaka a jedva da smo ista videle. Spolja nas je osvojila nasa ruzicasta kuca koju ni unutrasnje crnilo g-dje Nevie nije uspelo da naruzi, i koja je dom crnoj macki i crnom psu, a na nas je sada cekala ulica, pa grad, i vrlo blizu, na drugoj strani bilo je more.

Svakog od nasih sest dana padala je kisa. Ne znam da li je neko posvetio dovoljno paznje lepoti primorske kise. Nema lepse. Nije nam promakla obzirnost ove tipicne istarske - sipila je tiho, milozvucno, teska po svojoj vertikalnoj liniji najkraceg pada, klizila sa krovova i gusto-zelenih listova drveca i nikad nam nije ukrala ceo dan. Ponekad smo imale prepodne za plazu, nekad popodne. Kamene ploce na ulici su bile nemoguce klizave, sto bi u svakoj drugoj beznadezno civilizovanoj drzavi zahtevalo osiguranje pre izlaska, ali ovde se moglo ici bosa. I zaista ima necega darvinskog kad bosi, mokri prsti zgrabe stari kamen urastao u ulicu, pregovor svoje vrste, faustovski takoreci - ja bih da uzivam hodajuci po vama, postovani, i nemojte mi slomiti vrat, prosim. Neke hijerarhije vredi postovati, zna se ko je ovde stariji i dugotrajniji.

Za kupanje smo probale kamene ploce, ili hodale dugo, dugo do bolje plaze, ogrebale se na podvodnim stenama, upoznale se sa jednim galebom, bio je mlad i ne toliko gladan koliko nezajazljiv sto je najveca odlika mladosti, posmatrale kormorane kako tik uz nas rone za ribom, mirisale borove ugrejane kasnim avgustovskim suncem, zavijale tesnim ulicama i smesile se turistima italijanskim, holandskim, engleskim, pricale ekavstinu na pijaci, narocito sa staricama iz unutrasnjosti, koje su donosile smokve, breskve, dinje, i davale nam vise nego sto smo platile, i popile casu istarskog crnog i limunadu sa muzem i cerkom gdje Nevie, koji su bili i lepsi i zivopisniji od nje. Popele smo se trosnim drvenim stepenicama na toranj crkve koja je stajala na vrhu brda malo iznad nase ruzicaste kuce, i ne znam sto mi je to trebalo, osim sto volim da gledam svet iz perspektive galeba, i uvek zaboravim da svakom usponu sledi silazak koji me je drzao u neizvesnosti do kraja da li cu stici do dna ili cu sleteti bez krila, ali sledila sam klinku jer ona to bolje radi od mene i ispalo je sve kako treba. Sto je inspirisalo jednu nemu poemu zahvalnosti prekrasnom plavo-sivom nebu iznad Istre i gustom moru ispod njega. Ne postoji nista vece, ni velicanstvenije od to dvoje, zakljucila sam kad sam stigla u prizemlje.

Jele smo najbolju pizzu u pizzeriji Roma. I videle istarske fjordove u sumrak, probale cudne skoljke neprijatnog ukusa kad su nas nasi domacini, oni pravi,  jedne veceri vodili na posebno mesto, dobro znano i lokalnima i sire. Padala je noc sporo, i svetlost je u uske zalive sipala snopove svetlije i tamnije, kao da je u pitanju igra izmedju oblaka, ili neba i zemlje.

Kao sto to obicno biva, svi smo bili u pravu po pitanju nase gazdarice - prevarila nas je. U petak uvece, nakon sto smo se vratile sa izleta u Veneciju, saopstila nam je da cemo morati da izadjemo u subotu umesto nedelje. Uradila je to kao da je nesto boli. I dok sam joj placala izgledalo je kao da je boli, i nije izgledalo da ima efekta na nju sto su se po sobi vrzmali veseli crni pas i nestasna crna macka i znala je da ja znam da nas laze, svejedno je ona uzdisala kao da se nesto tesko smestilo negde unutar nje i vuce je ka mizeriji, Paklu, cemu vec,  a ona nema snage niti volje da se opire, i sve to jako boli. Mozda i  jeste, ko zna. Podsetila me je bila na jednu moju tetku, koja je u 70-im postala mnogo bolja nego sto je bila u svim prethodnim decenijama svog zivota, pa sam zakljucila da i za ovu gospodju zarobljenu nekom teskom mukom usred prelepog istarskog gradica ima nade.

Prva stvar koju sam uradila u subotu ujutro je bila poziv u pomoc putem kodiranog mobilnog, koji je bas za tu priliku lezao na stocicu kraj kreveta. Subota je osvanula sa dovoljno sunca da ispari kisu svih prethodnih dana, iako je to bila zaista lepa kisa, da pomenem jos jednom i nije nam ni najmanje smetala, i mi smo celi dan provele na plazi, a predvece je po nas dosao ljubazni vitez u evropskom automobilu kome i dalje ne znam ime. Koliko je to bio prekrasan dan nema svrhe opisivati, ali moram opet da pazljivo preskocim cinjenicu da smo u Veneciju isle na jednodnevni izlet prethodnog dana, prvi put za moju klinku, i sto mi ona nece oprostiti jer zna da se tako ne ide na magicna mesta na ovoj magicnoj planeti koja nije znala sta ce je snaci dok se kuvala u svemirskom trbuhu svemirske vrhovne majke jer ipak se sve na ovom svetu radja pa i takvo cudo kao ovakva planeta ili Venecija, ali klinka je od tog popodneva uspela da napravi avanturu a ja sam samo gundjala, i opustila sam se jedino tokom pola sata dok smo se vozile gondolom, i nas gondolijer je definitivno bio najzgodniji u tom delu Venecije, sto nam je pruzilo izvesno zadovoljstvo, jos smo uspele da ga ubedimo da zapeva, jedno tri note cuvene 'o sole mio', sto je sasvim dovoljno ako nekome zapadne da bude nemuzikalni Italijan, i kad smo izasle oslonjene na ljubazne ruke pomocnih gondolijera zakljucile smo da se ova poseta ne racuna, samo nas je zagolicala, jer mi cemo doci opet Veneciji kad smo spremne, i to ce biti poseta vredna cele knjige.

Iz Rovinja smo otisle srecne posto znamo da cemo se vratiti, u rashladjenom automobilu, koji je mozda bio Peugeot, kao i Heinz-ov na Korzici godinu dana kasnije ali nije potvrdjeno, i zaista, slova podsecaju na Pegaza, sto je fina simbolika, ne i neophodna, i koji nas je odvezao u jedan istarski gradic u unutrasnjosti, odakle se videlo more na horizontu kao pomalo nejasna, zamesana linija neba. Tu smo bile ostavljene same, u apartmanu sa celokupnim komforom, i glavnom ulicom iza ledja koja je podsecala na glavne ulice svacijeg detinjstva, sve dok je to detinjstvo ukljucivalo usnule gradice po strani svih desavanja, a narocito po strani istorije.  Moje jeste. Mozda je iz tog razloga to vece bilo izuzetno lepo, i lokalno stanovnistvo gostoljubivo, ljubazno i anonimno kao akteri iz filma u kome nema niceg drugog osim teske nostalgije. Klinka nije imala puno pomoci i signala po kojima je mogla da se ravna osim mojih dubokih uzdaha - ovo je prosto prekrasno, ljubavi. Ne verujem da cemo ikada opet doci u taj gradic, ali ostale smo budne kasno te veceri, gledale italijansku televiziju, mazale se gelom od aloje po opekotinama od kasnog avgustovskog sunca, i smejale se kao da smo zelele da u stanu ostane eho nasih glasova.

Ujutro sam zapocela sa citanjem knjige Milana Kundere o nekom nevaznom decaku iz srednje Evrope, koji je sudeci po pocetku izrastao u nezadovoljnog, ili nesrecnog muskarca, sto nije isto, a kad je onaj subotnji vitez dosao po nas, vratila sam knjigu na policu, zatvorile smo uz nesto napora prtljag, i bile smo spremne za novi dan i novu avanturu.

Iz Istre smo neosetno presli u Sloveniju, uz finu muziku i rashladjeni enterijer onog evropskog automobila za cije me ime nema svrhe pitati. Putovali smo zaobilaznim putevima ka Ljubljani. Nedeljom tokom leta to ima smisla, ali ne i za nas koje zivimo jako daleko od tih brda. Kuda god da su putevi vodili, bilo je zeleno, zivopisno i lepo.

U Ljubljani smo setali. Kako je to bilo fino popodne. Vrbe su se nadnosile nad rekom, vreme savrseno suncano i ne previse vruce, grad na ivici vazne Evrope, mozda nesvestan da je dovoljno i vazan i lep bez ikoga da mu to govori, sapuce, i laze, jer svaki grad ima jednu veliku vaznost u sebi, a ona se oslanja iskljucivo na to da se u njemu neko rodi, prozivi vek i umre, i on, grad, je partner u igri, izlasku i spomenik, jer ljudi cine grad i on njih, neko nekoga uvek pamti, tako to ide vec puno vekova, ali cesto se zaborave ljudi u vaznim i nevaznim gradovima, i lepo bi bilo ako se na to tokom sporih setnji podsete. Rucak u lepoj zasencenoj konobi, zamagljeni schweppes bitter lemon u letnjoj basti, setnja kroz park i izlozba fotografija na otvorenom, dan polako odmice ka veceri, i mi ka kraju putovanja i aerodromu po unapred ugovorenom rasporedu letova.