Desetogodišnjica, once again

Ovih dana sam prevodila dva teksta za Peščanik. Oba su iz nemačkih novina Süddeutsche Zeitung (SZ), oba su posvećena desetogodišnjici okončanja rata na Kosovu. Prvi tekst je napisala renomirana nemačka novinarka Franciska Augštajn, a drugi pisac Beća Cufaj, kosovski Albanac koji živi u Nemačkoj i na Kosovu. 

Franciska Augštajn me je vratila u godine 1998/99. koje sam provela u Nemačkoj, doslovce je u meni evocirala sećanja na taj period. Ne pamtim kada sam pročitala tekst koji po meni vernije prenosi to burno vreme odlučivanja da se počne s bombardovanjem, negodovanje nemačke javnosti, previranja na nemačkoj političkoj sceni. Nemačka je bombardovala, ali Nemci su bili protiv bombardovanja. NATO nije imao mandat UN, baš kao što ni nemački političari nisu imali mandat većine svojih građana. Taj tekst sam prevela za par sati, očas posla.

Tekst Beće Cufaja je bio dvojako naporan za čitanje i prevođenje. S jedne strane, pisao ga je književnik, a to se na mnogo mesta oseća, a s druge strane, pisan je iz perspektive žrtve. Dva dana sam prevodila po rečenicu-dve, pa pravila pauze po sat-dva-tri.

Šta je prvi tekst učinilo tako lakim, a ovaj drugi tako teškim? Prvi tekst, ma koliko Nemačka bila učesnica u bombardovanjima, iz naše perspektive zadržava distancu. Sem toga, podsećanje na činjenicu da je toliko sveta bilo protiv bombardovanja, sveta koji nije pristajao na crno-bela objašnjenja i rešenja, ostavlja mogućnost diferenciranijeg sagledavanja (u ovo ne brojim spinovanja i nedokazive konspirativne teorije). Na neki način, taj tekst dopušta da bude tačno da nisu svi Srbi... (itd, ovu rečenicu ne moram da završim)

Drugi tekst je težak kao malj. On ne dozvoljava distancu, nego stvari stavlja pod lupu koju drži ruka žrtve. Vidi šta si mi uradio, ovo što ti pričam je bilans. Priznaću, drugi tekst je ponovo ispričao sve ono sa čime nemam veze, nikada nisam imala, nikada neću da imam. Izgurala sam i taj prevod, ali ne znam kako bih da nije bilo prvog teksta. 

Uostalom, da ne dubim, evo vam oba teksta, još neobjavljena i neredigovana.

_______________

Kad su ljudska prava naučila da pucaju

Rat na Kosovu pre deset godina bio je predmet žučnih diskusija. Podsećamo na najvažnije argumente / piše Franciska Augštajn (FRANZISKA AUGSTEIN)

Od rata na Kosovu prošlo je deset godina, tek deset godina. Novi ratovi su potisnuli sećanje na njega; rat u Avganistanu, u Iraku. Rat na Kosovu se povukao u neki zabačeni ćošak javne svesti. Nemačkoj politici, koja je učestvovala u njemu, upravo to i odgovara.

Zašto je rat na Kosovu 1999. bio neophodan? Da li je jedan od razloga bio taj što sećanja tadašnje ministarke spoljnih poslova USA Medlin Olbrajt na detinjstvo u Pragu i Beogradu u vreme staljinizma nisu lepa, pa se zato ostrvila na nominalno socijalističkog predsednika Slobodana Miloševića i rešila da ga sruši? Da li je razlog bio strah NATO da bi mogao da ispadne smešan nakon što je Miloševiću postavio jedanaest ultimatuma, čemu nisu usledile nikakve sankcije? Da li je ovaj rat trebalo da spase reputaciju NATO? Da li se možda čak ukazala prilika da se isprobaju najnoviji oružani sistemi?

Zagovarači tog rata navode i danas, kao što su to činili onomad, dva razloga iz kojih je 1999. bilo primereno napadom iz vazduha razbiti u paramparčad infrastrukturu i javne ustanove na Kosovu, istim zamahom ubiti između 1000 i 1500 civila i prihvatiti posledicu da je Kosovo do danas zavisno od tuđe pomoći. Prvi razlog se u Evropi čuo glasnije nego u Sjedinjenim Državama: ovaj rat u stvari nije bio rat, nego „humanitarna intervencija", čiji cilj je bio da se spreči genocid nad kosovskim Albancima. Drugi razlog ne svedoči o prijateljskim osećanjima, pa se retko pominje u javnosti: rat je bio neophodan da bi se sprečilo da stotine hiljada albanskih izbeglica preplave zapadnu Evropu.

Za razliku od Amerikanaca, Evropljani se dobro sećaju šta znači biti u ratu. Zbog toga je bilo neophodno da se u Evropi moralno opravda rat na Kosovu. Engleski premijer Toni Bler i predstavnici nemačke vlasti posebno su se isticali svojim čudnovatim izjavama, kojih se sada nerado sećaju. Nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer pričao je o „novom Aušvicu" na Kosovu. Ministar odbrane Rudolf Šarping je govorio o koncentracionim logorima i kolportirao horor-priče o zločinima koje Srbi čine nad Albancima: „Nakon što ubiju trudnicu, oni joj raspore stomak i onda peku fetuse na roštilju." Slična argumentacija praktikovana je i u antičko doba i u srednjem veku. U saglasju sa starim pravilima govora, Ministarstvo odbrane je u proleće 1999. retorički preokrenulo stvari i u opticaj pustilo objašnjenje o kojem danas niko više ne govori: bombardovanje Kosova nije rat, jer NATO, naime, nije objavio rat.

Ne sme se, međutim, zaboraviti da je taj rat vođen protivno međunarodnom pravu, jer ga je NATO vodio bez mandata UN. U Listu za nemačku i internacionalnu politiku (Blätter für deutsche und internationale Politik) marta ove godine Ludger Folmer, političar zelenih i svojevremeno državni sekretar u Ministarstvu inostranih poslova, piše o „tragediji istorije" jer je „doslovnost" međunarodnog prava morala biti povređena. Diplomirani sociolog očito veruje da međunarodno pravo u suštini nije povređeno, nego samo njegovo pakovanje, doslovnost. Tu se nameće pitanje šta od pravnih rečenica preostaje ako ih ne shvatimo doslovno. Sem toga, postavlja se pitanje da li je ipak bilo moguće izbeći „tragediju istorije".

Nakon raspada Istočnog Bloka, Slobodan Milošević je 1990. Kosovu oduzeo autonomiju da bi učvrstio svoju vlast. Poklič iz Beograda pokrenuo je mučenje i sistematsku diskriminaciju kosovskih Albanaca. Albanci su nekoliko godina pokušavali da se brane mirnim putem. A onda se, 1996, proneo glas o jednoj albanskoj terorističkoj organizaciji koja je izvodila oružane napade na srpske bezbednosne snage i institucije vođene Srbima, a u ime nezavisnog, albanskog Kosova: to je bila Oslobodilačka vojska Kosova, UÇK.

Neprijatelji naših neprijatelja

Milicioneri UÇK koristili su brutalne metode: ako je neko selo nastanjeno Albancima odbilo da pomaže njihove nasilne akcije, ubijani su rođaci najstarijeg seljana. Tako je UÇK do 1998. pod svoju kontrolu stavila otprilike trećinu Kosova. Vlast u Beogradu to nije htela da trpi. Za nju su sad svi kosovski Albanci bili potencijalni neprijatelji. Srbi i Albanci su naviknutu miroljubivo-neprijateljsku koegzistenciju pretvorili u građanski rat.

1999. je uticajni američki komentator i politički strateg Edvard Lutvak napisao da je međunarodna zajednica trebalo jednostavno da pusti da borbe „pregore". Zapad je međutim, s USA na čelu, krenuo drugim putem: pošto su Srbi bili bolje naoružani nego Albanci, u USA se smatralo pravilnim da se podrži UÇK. Isto tako su USA rezonovale, recimo, u Avganistanu, gde su oružjem i novcem podržani islamski mudžahedini u borbi protiv vlasti koju je protežirala Moskva. Američka spoljna politika je, ne obazirući se na posledice, sledila moto: neprijatelji naših neprijatelja su naši prijatelji.

Odgovorni su međutim tada napravili račun bez krčmara: slizali su se sa UÇK. Bilo je jasno da UÇK ne bi mogla da napreduje bez pomoći iz inostranstva. Njihove vođe brzo su otkrile kako da pridobiju inostranstvo za sebe: morali su da provociraju Srbe da ubiju ili proteraju što više Albanaca. Osim toga, navodna neljudskost Srba je morala biti dokumentovana. U te svrhe je štošta fabrikovano i odigrano. Tu se ubraja „Plan potkovica", navodni osnov genocidnih predstava državnog rukovodstva u Beogradu. Plan potkovica je poturen Zapadu, naseo je nemački ministar odbrane. Jedne lokalne novine, hamburški Abendblatt, razotkrile su tada da je taj plan običan falsifikat.

Drugi propagandni trik od strane UÇK bio je takozvani masakr u Račku, koji važi za poslednji korak koji je bio neophodan za pokretanje NATO da u martu 1999. započne sa napadima. 15. januara te godine je jedan oružani sukob ostavio 45 mrtvih za sobom. Radilo se navodno o albanskim civilima koji su pogubljeni iz neposredne blizine. Sudski patolog Helena Ranta to, međutim, nije mogla da potvrdi. Nakon prvog preliminarnog kratkog izveštaja, koji je njen tim sastavio između ostalog uz pomoć nemačkog Ministarstva spoljnih poslova i koji je bio u skladu sa željama Ministarstva, Helena Ranta je kasnije u svom završnom izveštaju dobila sasvim drugačije rezultate. O tome javnost nije bila informisana. Gospođi Ranti je neko vreme bilo naređeno da ćuti kao zalivena. Ali, ta faza je izgleda prošla - prošle godine je Helena Ranta objavila jednu knjigu u kojoj objašnjava zašto njena istraživanja nisu mogla da potvrde da je u Račku bilo „masakra".

Još mnogo pre Račka, naime u oktobru 1998, nemački Bundestag je na savet stare vlasti pod Helmutom Kolom, kao i novoizabrane pod Gerhardom Šrederom, odlučio da Nemačka učestvuje u bombardovanju Kosova. Ludger Folmer je pisao u Listu da je nova vlada ipak postigla makar to da se sazove konferencija u Rambujeu. Ova konferencija održana u februaru i martu 1999. bila je poslednja kockica koju je NATO morao da dobije da bi imao sve neophodne elemente za legitimisanje odavno planiranog vojnog napada.

Miloševićeva cinična računica

Milošević, koji je znao da se snađe kad ga pritisnu, pristao je na sve zahteve: prekid oružanih akcija, okončanje napada na kosovske Albance, miroljubiva koegzistencija. Samo na jedan uslov nije mogao da pristane: Aneks B u ugovoru davao je NATO pravo „slobodnog i neograničenog kretanja i neometanog prilaza na celoj teritoriji Savezne Republike Jugoslavije". Ljudi poptu Ludgera Folmera kažu da se time mislilo tek na slanje jedne zaštitne trupe. Drugi - a među njima je bio i Milošević - su u tome videli nameru NATO da postane okupaciona sila. Oba načina čitanja su moguća. Nije neverovatno da je Aneks B svojevremeno koncipiran zato da bi se dirnulo u Miloševićev ponos i on se našao prisiljen da odbije kompletan plan. Nemački pregovarači su to po svemu sudeći makar naslutili - Ministarstvo spoljnih poslova Joške Fišera nije o Aneksu B prozborilo ni reč. Nemci su za to saznali tek čitajući novine Taz (Tagesanzeiger).

Protivnici rata kažu da je progon Albanaca počeo tek posle prvih vazdušnih napada. Činjenica je, međutim, da su se stotine hiljada dale u bekstvo još 1998. No, većina se još iste godine vratila svojim kućama - to je bilo moguće zahvaljujući naporima Zapada, posebno posmatrača OEBS-a. Naredni talas izbeglica podigao se potom zaista posle prvih vazdušnih napada. Milošević, koji u vojnom pogledu nije imao nikakve šanse protiv NATO, igrao je na tu kartu da što više Albanaca natera u bekstvo. Znao je da Zapad nije bio voljan da prihvati te ljude. Ali njegova cinična računica je ipak promašila cilj.

Rat na Kosovu je počeo 24. marta 1999. Završio se 19. juna 1999. Da li je rat bio neophodan? Milošević nije mogao da se meri s NATO. Da je postojala ozbiljna volja, mogao je biti zauzdan, uz jedini uslov da on sâm pri tom ne izgubi obraz. Kakve je rezultate dao rat? Stotine hiljada Albanaca su se vratile. Skoro 200.000 Srba i Roma je otada proterano. Da nema zapadnih institucija, Kosovo bi bilo prostor bez ikakve vladavine prava. Predstavnici EU pregovaraju i sreću se sa mračnim tipovima, kao što je, recimo, premijer Kosova Hašim Tači, koji je 2008. proglasio nezavisnost svoje zemlje i koji je onomad, kad je bio vođa UÇK, dobio nadimak Zmija. Najvažniji izvozni proizvod sa Kosova, čija poljoprivreda je nekad cvetala, sada je stari metal. Skoro svaki drugi Albanac živi u bedi, otprilike svaki sedmi ima manje od jednog evra dnevno. Kosovo nije zemlja, Kosovo je katastrofa.

Als die Meschenrechte schießen lernten, Süddeutsche Zeitung 19.05. 2009.

___________________

Vreme je

Rat na Kosovu je bio pre deset godina. Još nedostaje ozbiljan dijalog Albanaca i Srba / piše Beća Cufaj (BEQË CUFAJ)

Desetog juna je desetogodišnjica završetka rata na Kosovu. Nakon teksta Franciske Augštajn, objavljenog 19. maja u SZ, danas istim povodom piše književnik Beća Cufaj.

Ove godine sam 8. maj proveo u Prištini. Misija Evropske komisije pozvala je goste u Vilu 91, restoran u predgrađu glavnog grada Republike Kosova. Našao sam se među ljudima s kravatama i u dobro skrojenim odelima, kao i sa posebno doteranim damama, a oko nas su se vrtele melodije narodnih pesama Balkana i kelneri, koji su gostima, domaćoj i međunarodnoj prominenciji, nutkali voćne sokove i pivo ili vino, kao i toplu zakusku i voće. Tamo stisak ruke, amo naklon glavom, onamo poverljiv razgovor. Zadaci koji su postavljeni pred ove muškarce i žene toliko su raznovrsni i naporni da se teško može premeriti koliko otpora i teškoća će morati da savladaju dok ne srede ovu najmlađu državu u Evropi, čija je nezavisnost proglašena 17. februara 2008. Četiri internacionalne civilne misije - UN, EU, OEBS-a i vojna misija NATO - treba na Kosovu da pomognu i istovremeno da nadgledaju izgradnju vlasti i institucija ove mlade i lomne republike. Problemi su mnogobrojni - od zastrašujućeg siromaštva, preko korupcije, do izuzetno teške obnove komunikacionih mostova između albanske većine i srpske manjine, koja i dalje spas vidi u u srpskom glavnom gradu Beogradu, a pretnju za svoju dalju egzistenciju u kosovskom glavnom gradu Prištini. Za razliku od domaćih političara, koji ovog 8. maja Dan Evrope obeležavaju u Prištini, većina „internacionalnih", koji su sada sa njima u Vili 91, morali su pre deset godina putem televizije ili novinskih izveštaja da prate jedan od najpotresnijih i najprotivrečnijih ratova u novoj Evropi. Reč je o ratu na Kosovu.

No, ovaj rat ima predistoriju koja se i danas posmatra iz najrazličitijih uglova. Neki u tom ratu ne vide ništa više od jednog teškog ogrešenja o međunarodno pravo. Drugi o ovom ratu govore kao o ne samo pravednom, nego čak neophodnom. Treći, opet, desetu godišnjicu povlačenja srpske vojske i milicije Slobodana Miloševića sa Kosova koriste kao povod ne tek da podgreju teorije zavere o uključivanju NATO u rat na Kosovu i stare resantimane, nego povrh toga da kritikuju sve što je postignuto ili čemu se makar teži u ovoj najmlađoj suverenoj državi Evrope.

Greška u mišljenju ovih teoretičara zavera sastoji se u tome što rat na Kosovu ne posmatraju u kontekstu raspada bivše Jugoslavije. Taj raspad je u najvećoj meri bio podstaknut razuzdavanjem srpskog nacionalizma u Beogradu, gde je komunistički aparatčik Slobodan Milošević svojoj partiji prišio etiketu „socijalistička", a u suštini joj dao nacionalistički program. Ideološka osnova ovog nacionalističkog programa bio je Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. o „statusu Srbije i srpske nacije", čije prvo bojno polje je bilo Kosovo, na kojem je Milošević 1989. faktički ukinuo autonomiju.

Onda je 1991. poslao Armiju na nekoliko sati u Sloveniju, koju je potom „pustio da ode". Usledio je krvavi rat u Hrvatskoj, gde su mesta kao Vukovar i Knin u Krajini postali sinonimi za masovna ubistva, sistematske progone i nepregledne kolone izbeglica. Onda je odlučio da nastavi u Bosni i Hercegovini, gde će mlada Evropa od 1992. do 1995. doživeti svoj do sada najužasniji rat od kraja Hladnog rata. Tamo je glavni grad Sarajevo postao sinonim najduže opsade i osvajanja nekog grada u poslednjim decenijama. A grad Srebrenica na istoku nekadašnje jugoslovenske republike postao je sinonim najgoreg masakra u Evropi od kraja Drugog svetskog rata: u roku od samo 48 sati nakon što je pala ondašnja muslimanska enklava u julu 1995. Radovan Karadžić, politički komesar Miloševića, i general Mladić, vojni izvršilac, na naredbu iz Beograda su dali da se masakrira 8000 nevinih muškaraca i mladića. Njihov greh? Nisu bili Srbi.

Pročitajte knjigu Razglednica iz groba mladog bosanskog novinara Emira Suljagića i videćete šta se dešavalo u ljudskom rukom stvorenom paklu usred Evrope devedesetih godina. Pogledajte film Grbavica Jasmile Žbanić i videćete kako je više od 30.000 prevashodno muslimanskih, ali i hrvatskih žena i devojaka bilo silovano od strane srpske soldateske pod Miloševićem, Karadžićem i Mladićem.

I zapamtite da je tokom svih tih krvavih godina, kada je Milošević vodio borbe u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i popustio tek u poslednjem trenutku pod jakim vojnim pritiskom, Kosovo ostalo pod bičem Beograda. Albanski đaci i studenti nisu smeli da pohađaju svoje škole i univerzitete. Albanski službenici izbačeni su na ulicu. Albanski radnici u državnim preduzećima sanjali su o povratku u fabrike, u kojima su umesto njih sada radile srpske izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, jer je Beograd srpske progranike prebacio na Kosovo, da bi tako „korigovao" etničku strukuru čijih 90 odsto je činila albanska većina. Svi ovi Albanci gajili su dve nade: hteli su da izbegnu ili u Švajcarsku ili u Nemačku, ili su polagali nadu u to da će Ibrahim Rugova, „balkanski Gandi", svojom strategijom nenasilnog otpora i civilne neposlušnosti uspeti da ubedi političke vođe u Vašingtonu, Londonu, Parizu i Berlinu da se angažuju za Kosovo i prava tamošnjeg albanskog većinskog stanovništva.

Kakva zabluda! Značajniji od svih bio je Milošević, tigar u Beogradu, koji je kako kosovske Albance, tako i Evropsku uniju podsetio da će se vratiti na mesto na kojem je počeo sa svojim zločinima: na Kosovo. Njegov tajming je bio perfektan. Gubici u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, gde se posle Srebrenice ipak umešao NATO sa svojim bombarderima, teško su ranili tigra. Tim pre što je privreda u Srbiji bila toliko pogođena da je Miloševiću bio potreban novi rat. Nade albanske omladine na Kosovu, položene u Rugovu i Zapad, bile su, s druge strane, izneverene.

Situacija na Kosovu početkom 1997. bila je identična sa situacijom u Bosni i Hercegovini početkom 1992, jedino što se Miloševiću u ovom slučaju još više žurilo da završi stvar sve dok UÇK kosovskih Albanaca ne može da parira srpskim vojnicima i paravojnim jedinicama. Rat na Kosovu počeo je još u proleće 1997, eskalirao je 1998. i završio se u noći 10. juna 1999, kada su Srbi posle višemesečnog NATO-bombardovanja potpisali kapitulaciju u Kumanovu u Makedoniji.

Do zločina koji prema Konvenciji UN protiv genocida važe za dela etničkog čišćenja došlo je najkasnije započinjanjem otvorenog rata srpsko-jugoslovenskih vojnih snaga na Kosovu početkom 1998. Početkom marta 1998. počinjeni su masakri u zaseocima Ćirez i Donji Prekaz u regionu Drenice sa 29 i 58 mrtvih, koji čak sa srpske strane nisu ozbiljno negirani. Među mrtvima je bilo i vođa i pripadnika kosovsko-albanske oslobodilačke vojske UÇK, ali većinu ubijenih činili su nenaoružani civili, kao i žene i deca.

Prema saznanjima getingenskog Društva za ugrožene narode (GfbV), samo 1998. ubijeno je skoro 2000 identifikovanih kosovskih Albanaca. Među njima je prema saopštenju jedne kosovsko-albanske organizacije za ljudska prava bilo 229 žena, 213 dece i 395 starih ljudi. Već tokom 1998. godine - dakle, mnogo pre nego što su u martu 1999. pale prve bombe na Beograd - proterano je 500.000 Albanaca s Kosova. Njihove kuće i polja su spaljena, a stoka ubijena. Uništeno je ukupno više od 41.000 kuća i stanova, kao i škola, ambulanti i džamija. 450 sela je delimično ili potpuno razoreno, a pri tom je i skoro 2000 prodavnica, radionica ili drugih poslovnih prostora učinjeno neupotrebljivim. Pored pomenutih mesta Ćireza i Prekaza, masovna ubistva vršena su u selima Likošan, Libenić, Poklek, Rahovec, Golubac, Galica i Obrija. Prema ubeđenju Društva za ugrožene narode i drugih organizacija za ljudska prava, time je već 1998. počinjeno etničko čišćenje po članu II, paragrafi a do c Konvencije UN protiv genocida.

A šta se događalo nakon što su počeli vazdušni napadi NATO 24. marta 1999. na Kosovu? Tokom jedanaest nedelja sistematski je proterano 1.5 miliona kosovskih Albanaca, od kojih se 855.000 sklonilo u Albaniju, Makedoniju i Crnu Goru. Svi oni koji su bili proterani preko granice Kosova morali su srpskoj soldateski da predaju ne samo novac i stvari od vrednosti, nego i svoje (srpske) lične karte i pasoše, koji su cepani istog trenutka, na njihove oči. Prema podacima Harvardskog univerziteta, tokom 1998. i 1999. ubijeno je preko 12.000 Albanaca.

Cinična je tvrdnja da je zadatak UÇK bio da provocira Miloševićeve trupe zato da bi one ubile što više Albanaca, da bi se tako izazvala vojna intervencija međunarodne zajednice. Apsurdno je izvrtati merodavne izjave finskog patologa Helene Rante, koja je bila upućena u istragu masakra u Račku januara 1999. sa 45 mrtvih. Ciriškom listu Weltwoche gospođa Ranta je 2002. godine rekla da su prema njenim saznanjima u Rečku, naravno, ubijeni albanski civili, a ne borci pripadnici UÇK.

Ozbiljna debata o predistoriji i toku rata na Kosovu uglavnom je već odavno ostavila za sobom stadijum teorija zavera. Danas čitamo, recimo, knjigu diplomate i politologa Rafaela Birmana: Godine učenja na Kosovu - neuspeh internacionalne prevencije krize pred izbijanje rata. Koliko je uvredljivo, toliko je i naivno tvrditi da je ceo rat na Kosovu bila jedna nečasna politička igra. Uvredljivo je za žrtve i za preživele svih nacionalnih grupa na Kosovu. A uvredljivo je i za vojnike vojnih misija, koji i danas služe u Bosni i Hercegovini i na Kosovu da bi osiguravali mir i omogućili svim ljudima na Balkanu željenu svakodnevicu opterećenu manjim brigama od one za goli život. Vreme je da na Balkanu, pogotovo među Albancima i Srbima, postane moguć otvoreni govor o tome ko su bile žrtve, a ko počinioci. Tek tada može početi i ozbiljan dijalog koji bi ličio na dijalog Poljske i Nemačke, koji je odveo istorijskom pomirenju susednih naroda.

Beća Cufaj živi u Štutgartu i Prištini. Njegov poslednji roman Sjaj tuđine (Der Glanz der Fremde) izašao je u izdanju Zsolnay-Verlaga.

Es ist an der Zeit, Süddeutsche Zeitung 25. Mai 2009.