Neke nade... decije

U subotu sam trcao 25 km i 800 metara za 2:27:15. Nisam pravio nijednu pauzu u trcanju (osim kad sam se sklonio pored drveta radi jedne male fizioloske potrebe). Obradovalo me je da sam bez vecih napora realizovao ovu distancu dve nedelje ranije nego sto sam to planirao. Juce sam u stanu (imam sipku na vratima) uradio 21 zgib u tri serije (7+7+7). Onda sam se prosetao do teretane i uradio “super cetvorku” – cetiri puta po dve  serije propadanja, zgibova, sklekova i cucnjeva. Sve u svemu - 150 cucnjeva, 125 sklekova, 69 propadanja i 36 zgibova. Uradio sam i 130 trbusnjaka. Kad sam se vratio u stan nadjem poruku od Kamale:

"Perhaps, even for those who do not train, trained bodies carry with them the idea of training and the routinization of body transformation and self transformation... When all is stripped away from a person (economic or social status) what is left is your body and the possibility to transform and condition it... Maybe you can have it all - trained body and economic and social gains too, no ? Puno te ljubim i volimmmmmmmmm !!!!!"

Razmisljao sam neko vreme o tom "no" u njenom pitanju. O njenim nadama koje ima za mene.... Odgovorio sam joj da mislim da su mi perspektive sjajne dok je ona takva, kakva je. Onda sam se istusirao i otisao do apoteke da kupim Hloramfenikol za Ademovog psa, Boska. Ima neku ocnu upalu pa mu krmelja desno oko. 

Idem sada da otrcim do mosta da mu to odnesem. Uzgred, reci cu Ademu ovo sto mi Kamala pise i zamolicu ga da mi to prevede na srpski. Vezbanja radi.