Zataškavanje nasilja među osnovcima

 Da li je i koliko potrebno, da nam neko maltretira, tuče i vređa dete da bi se nadležni i zauzeli za dečija prava i da ista ne budu samo, "mrtvo slovo na papiru?"

...Nisam sigurna koliko će posle svega, ovo što pišem imati efekta ili odjeka,

ali sigurna sam da ono što se mom detetu dogodilo, na žalost nije usamnjen slučaj, pa se nadam da će makar neko od  nadležnih smatrati za shodno da se pokrene i po ovom i sličnim pitanjima, konačno nešto konkretno i - preduzme.

Pre desetak dana, moja devetogotišnja ćerka se sa rekreativne nastave sa Zlatibora, vratila u jako lošem, pre svega psihičkom stanju.Tamo je danima, trpela svakodnevno fizičko, psihičko, emocionalno i socijalno nasilje, od strane grupe koju su činile četiri devojčice iz njenog razreda!

Do tog saznanja sam došla sasvim slučajno, dan pred povratak dece sa rekreativne,

a od ćerke koja mi se gušeći od plača, konačno poverila:

Četiri devojčice su je svakodnevno;Šutirale, štipale, gađale, udarale po glavi, gađale rukama punim kamenja, vređale, ucenjivale i sl, i sve to po više puta dnevno!

Dete se svakodnevno obraćalo i žalilo učiteljici koja ih je vodila (a koja ih predhodno nije poznavala),

i na svaku pritužbu koja se odnosila na nasilje, psihičku i fizičku torturu koju je trpela, dobijala sledeći odgovor;"Rekli smo bez tužakanja!" (?!!)

Ta ista učiteljica, nije našla za shodno da reaguje ni onda kada je i sama bila svedok agresije i nasilja nad mojim detetom, da bi odreagovala TEK kada sam je ja iz - Beograda, informisala da moje dete, koje je sa njom, na - Zlatiboru, zlostavljaju!!! (i ta reakcija je bila jadna, loša, površna i pogrešna).

To je na žalost, samo početak agonije kojoj kraja nema, jer sve što sam pokušala da učinim obraćajući se nadležnima u školi, svelo se na svesno zataškavanje postupaka organizovane  i perfidne grupe devetogodišnjakinja i zanemarivanja od strane "učiteljice".

Posle više urgencija sa moje strane, deca su odvedena kod psihologa i pedagoga škole, gde su u prisustvu svoje učiteljice, priznale da su činile sve ono loše zbog čega su i dovedene.

Moje dete, koje se vratilo sa modricama, koje je skoro tri dana odbijalo da jede i svakodnevno plakalo jer je još bilo pod utiscima svega negativnog tamo doživljenog i pretrpljenog, nikome nije važno.

Roditelji četvoro dece koja su se pokazala kao izuzetno agresivna i to u odnosu na jednu devojčicu,

nisu bili radi da tu činjenicu ni prihvatate (čak su bili vrlo neprijatni), iako su to deca sama, po povratku i na razgovoru i kod psihologa, učinila.

EPILOG;

Četiri agresivne devojčice koje su jednu devojčicu tokom više dana i po više puta dnevno maltretirale fizički, psihički i na načine gore već pomenute, ne da neće dobiti ni smanjenu ocenu iz vladanja, već po rečima psihologa i pedagoga, kao i direktorke škole, "te male glavice su već dovoljno potrešene (što su tužene) i ne treba ih dodatno etiketirati"(!!?)

Kao ni učiteljicu koja ih je vodila, bila upoznata sa svim, ali nije reagovala! Njoj je navodno, jako "krivo", pa "ni nju ne bi dirali"(!!?)

Dakle, nikakva kazna, javna opomena ni tome slično, kao i  "opravdavanje" pričom;"igrala se deca?!"

Kakvu pouku iz svega mogu izvući ta agresivna deca?Da to mogu činiti kada i kome hoće?

Kada sam ih pitala, kakvu poruku sve to šalje mom detetu (žrtvi) koje je je bilo terorisano od strane grupe (gde je tu pravda),

rečeno mi je da"Previše emotivno reagujem, da je moje dete zdravo i stabilno, te da će sve" zaboraviti"

dok kažem "keks", a da "male glavice" ne treba deranžirati, već pustiti decu da se (ponovo) združe"(?!)

- Po protokolu Ministarstva prosvete koji sam imala prilike da pročitam i proučim, nije rađeno (skoro) ništa, već samo (delimično, zbog "poze") ono na čemu sam extremno insistirala.

Nije napravljen nikakav zapisnik (škola ne želi "mrlju?"), niko ne želi da kompromituje učiteljicu koja je decu vodila i koja je očito zanemarila dete-žrtvu i time doprinela da se agresija nad njim intezivira,

učiteljica koja (kasnije sam saznala) po zakonu tu decu nije ni mogla da vodi, jer je jedan od uslova da bi se deca na rekreativnu vodila i taj da je morala toj deci da predaje (starešinstvo) minimum godinu dana!

Sa decom nisu obavljeni (po protokolu) individualni razgovori, iako zvanični pravilnik (i) to nalaže, smatraju to, "gubljenjem vremena"(??!)- Čijeg vremena?

Znači, dete (devojčicu) od 9 godina, vam pred očima učiteljice neko svakodnevno šutira, udara, gađa predmetima i kamenjem, štipa, ucenjuje i vređa, a nakon svega;

"Žrtva će "zaboraviti", dok male agresorke ne treba "dirati" i etiketirati"(???)

Čak su me (psiholog i pedagog) "savetovale" da sa ćerkom, ne samo da ne smem da pričam o - tome, već o bilo čemu drugom više nego inače, kako ona, ne bi tome "pridala previše važnosti"(??!)

Znači, "stručna lica" iz O.Š. iz Novog beograda, smatraju da;

- Kada vam je dete zlostavljano od strane grupe i zanemareno od strane kadra, mora da - zaboravi.

Po njihovom "stručnom" mišljenju, nikakve naknadne traume neće biti.(?!)

- Ako se "usudite" da im se obratite jer vam je dete žrtva nasilja u/pri školi, vi ste "emotivni, preozbiljno shvatate".

- Ako očekujete da se sa decom koja su agresivna, razgovara, i da se radi na rešavanju problema koje imaju i problema koje uzrokuju, niste pri sebi;"Igrala se deca", a i "male glavice" bi se mogle - potresti (?!)

- Ako se izjasnite da ako škola ne učini ništa, moraćete sami da obavestite nadležne službe, "upozore" vas da - ne pretite?

...I, zdušno su se pozivale na svoje, "višegodišnje iskustvo"...Ali koliko sam uspela da primetim, iskusno su jedino zataškavale problem.Vrlo - iskusno.

I, pitam se, a pitate se i Vi, verujem:

Zar se ovako "ne počinje?"

Od kada sam došla u situaciju da se suočim sa činjenicom, da oni koji su u obavezi da dete/decu štite, u stvari sve od sebe daju samo da Vi kao žrtva - zaboravite, kako bi - njima, olakšali, kako bi već za neki dan otišli na odmor, bez i trunke savesti...

I posle nam svima, kao, ostaje da se "čudimo", otkud nam toliko maloletnih delikvenata, silovanja po školama, ubijanja, nošenja noževa po školskim dvorištima, snimanja mobilnim telefonima gnusnih radnji i naslađivanjau istim?

Nema mesta čuđenju - tome!

Ali, mislim da imamo - obavezu - da se čudimo tome, ko nam to  decu usmerava, savetuje, zanemaruje i svojim (ne)radom i (ne)zainteresovanošću, prosto, gura u agresiju, kriminal i sve ono što sa moralom i ljudskošću, nema nikakve veze!?

 Napominjem da je sve što sam ovde napisala vrlo šturo u odnosu na kompletna dosadašnja (ne)deševanja.

Trostruka mama.