Retka je glumica u istoriji filma koja je bila toliko krhka, ranjiva, senzualna i toliko željna ljubavi kao što je to Merilin Monro. Juče je bio njen rođendan. Ovaj tekst je prvi put bio objavljen povodom godišnjice njene smrti. Sada je krug zatvoren.
Pol Doneli je rekao: Monro je čisti film.
Merilin Monro je rođena 1. juna 1926. godine kao Norma Džin Bejker Mortenson. Njen život je bio težak od samog početka. Bila je vanbračno dete koje je moralo da raste u hraniteljskoj porodici do svoje sedme godine jer joj je majka bila psihički nestabilna.
Samo na kratko, Norma ponovo živi sa svojoj majkom čije se zdravlje ponovo pogoršava pa brigu o devojčici preuzima njena drugarica. Kada je Norma napunila 11 godina, morala je da pređe u sirotište jer je majčina prijateljica više nije imala sredstava za izdržavanje. To ipak nije smetalo da je često posećuje, kao i da nekoliko godina kasnije ugovori prvi brak šesnaestogodišnje Norme Džin sa Džejmsom Doertijem.
Prvi muž ubrzo odlazi u rat dok Norma počinje da radi u fabrici padobrana. I baš u toj fabrici je primećuje fotograf Dejvid Konover koji joj predlaže saradnju. Norma menja svoj imidž: farba kosu u plavo i vrlo brzo postaje manekenka za kupaće kostime i pojavljuje se na 33 naslovne strane i do kraja rata postaje veoma popularni model među fotografima. Mlada, lepa i puna života ubrzo preuzim sudbinu u svoje ruke. Ubrzo se razvodi i potpisuje ugovor sa filmskim studijom 20th Centuty Fox.
Od tog trenutka njeno umetničko ime postaje Merilin Monroe. Ime je preuzela od glumice Merilin Miler jer su joj govorili da liči na nju, dok je prezime uzela od svoje bake.
Težak je put do zvezda i Merilin se odlučuje za veoma hrabar korak u to vreme, pravdajući se pre svega novčanim poteškoćama: slikala se naga za kalendar. Ove fotografije su se pojavile nekoliko godina kasnije u prvom broju časopisa Playboy , decembra 1953. godine.
Međutim put do filmske zvezde nije bio ni malo lak. Dosta je glumila u malim B filmovima, uglavnom glupe plavuše. I baš takva je trebala Džonu Hjustonu koji joj dale malu ali zapaženu ulogu u filmu "Džungla na asfaltu" (1950). Posle toga dobija malu ulogu u filmu "Sve o Evi"(1950). Prvu veću ulogu dobijau filmu "Ne trudi se da kucaš" (1952), dok je srce publike osvojila ulogom u filmu "Majmunska posla" (1952). A osvojila je i srce bejzbol igrača Džoa Dimađija.
Jedna od ključnih godina za Merilin je bila i 1953 kada je snimila filmove "Nijagara" sa Džozefom Kotenom i "Muškarci više vole plavuše" sa Džejn Rasel. Džejn je o Merilin govorila da je veoma tiha i stidljiva osoba i mnogo pametnija nego što mnogi misle.
Život sa novim mužem, Dimađijom nije ni malo lak. Njemu je trebala domaćica a ne filmska zvezda, i često je ispoljavao svoju ljubomoru i posesivnost i tražio je od nje da napusti film. Takav brak je trajao samo devet meseci.
Pritisnuta sa svih strana, polako se navikava na pilule za spavanje. Postaje veoma osetljiva i veoma se lako rasplače što je bio priličan problem na snimanju filma "Nema posla kao što je šoubiznis" (1954). međutim Merilin je bila u svom elementu na snimanju filma "Sedam godina vernosti" (1955) kada je dva sata pozirala hiljadama posmatrača i nekoliko stotina fotoreportera koji su došli da prisustvuju snimanju čuvene scene podizanje haljine.
Merilin nije želela da bude na filmu samo glupa plavuša, želela je i malo ozbiljnije i zahtevnije uloge koje bi pokazale da je ona i kvalitetna glumica. Na veliko iznenađenje, upisuje glumačku školu kod čuvenog Lia Starsberga. Časovi glume su se veoma isplatili što se može videti u njenom filmu "Autobuska stanica" (1956).
Činilo se da će i na emotivnom planu da joj krene. Upoznaje čuvenog pisca Artura Milera za koga se ubrzo udaje. Oni maliciozni su govorili kako su se sreli "mozak i meso". Merlin se veoma spremala za novu ulogu - ulogu majke. Očajnički je želela da ima decu, ali svi pokušaji su se završavali spontanim pobačajima. Brak sa Milerom je trajao četiri godine i na kraju se završio zbog njenih problema sa drogama.
Na veliko platno se vraća u velikom stilu, filmom "Neki to vole vruće"(1959). Njeni filmski partneri su Toni Li Kertis i Džek Lemon. Njen poslednji film je režirao Džon Hjuston i zvao se "Neprilagođeni" (1961)po scenariju Artura Milera, specijalno pisanog za nju. Film "Neprilagođeni" je bio poslednji i za Klerka Gejbla koji umire od srčanog udara. Nekoliko godina kasnije još jedan glumac iz filma umire: Montgomeri Klif.
Skoro na ivici nervnog sloma započinje snimanje filma "Somethings Got To Give" (1962), ali studio se ipak odlučuje da prekine snimanje zboh njenih beskonačnih kašnjenja, konstantnih bolesti i zaboravljanje teksta.
9. maja 1962. godine prisustvuje proslavi rođendana Džona F. Kenedija u Medison Skver Gardenu gde izvodi njenu verziju pesme "Srećan rođendan". Posle ovoga, Kenedi je rekao kako posle ovako slatkog izvođenja pesme, može slobodno da napusti politiku.
Njeno beživotno telo je pronašla spremačica 5. avgusta 1962. godine. Iako se smatra da je umrla od prevelike količine tableta za spavanje, mnogi veruju da su mnoge stvari oko njene smrti neraščišćene i smatraju da je ubijena zbog veze sa tadašnjim predsednikom Amerike JFK-om, kao i njegovim bratom Bobijem.
Merilin će zauvek ostati u srcima svih pravih ljubitelja filma. Elton Džon joj je posvetio pesmu "Candle In the Wind".
Za sve one koji nisu do sada videli nezavršeni film Merilin Monro "Something got to give", sada imaju jedinstvenu priliku. Dragi prijatelji, poslednji, nezavršeni film Merilin Monro:
