Svetislav Basаra i sudanske Dinke

Vladimir Maričić RSS / 03.06.2009. u 17:28

Слушам колегу Џемса из Судана. Он се спрема да се кандидује за градоначелника неког градића у Јужном Судану. Путем референдума који је договорен на примирју 2004. године, Јужни Судан ће постати независна држава. Џемс је члан владајуће странке joш од своје четрнаесте године. Живео је петнаест година у Немачкој а сада живи са женом и четворо деце у Лондону. Фамилија ће остати овде док он буде службовао у Судану. Сада има "око четрдесет година", како он каже.


Прича он о племенском менталитету црних Суданаца који никако нису успевали да се ујединe у борби против Арапа. На крају је племе Динка само освојило власт. Највећи проблем и препрека развоју будуће државе јесу племенски односи. Када су се Динке бориле против Арапа, мушкарци из других племена су бежали у друге афричке државе. Сада када је обезбеђен мир уз помоћ САД, многи од тих мушкараца се враћају својим женама које су биле остављене да се сналазе саме. И сада, ти мушкарци откривају да су се њихове жене преудале или израђале силну нову децу са мушкарцима из племена Динка.


Пошто су жене остављење саме оне су постале ратни плен победника. Жена са децом, остављена од мужа, може очекивати брзу смрт у саванама централне Африке или ће бити продана у робље - трафикинг је велики проблем у Судану. Зато су многе жене једноставно захвалне када постану ратни плен. Ако имају среће, њихови нови мужеви ће их чувати ради њихове заједничке деце. Али живот тамо је тежак и неправедан како год окренете.


Други колега је из Биафре, он додаје како су Британци помогли Нигеријцима да угуше побуну за независност Биафре. Тада су победнички нигеријски војници отимали жене побеђеним побуњеницима. Његова Биафра никад неће бити независна и он има општији поглед на рат. "У сваком рату се дешавају злостављања и злочини. Ниједан рат није добар." Ту се слажемо са њим. Али, ратови се дешавају и они су реалност.


Јужни Суданци стварају своју државу и своје ново друштвено уређење од нуле. Приоритети су им изградња путева, водотокова, храна и економија. Наравно, човек не сагледава у сваком моменту огромну комплексност државотворног задатка или би одмах био опхрвен огромном мрежом људских и међуљудских проблема. Сваки човек ради ради својих личних потреба и потреба своје фамилије, и ако може онда ради и за опште добро. Ту је и крај мојих једноставних шоферских мисли за почетак.

Е сад, постоји и друго виђење света које нам за ову прилику представља наш писац Светислав Басара.

$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$

Ruženje stradijskog naroda
by Svetislav Basara

03.06.2009.

Pročitah pre neki dan vest da je u Kulturnom cenrtu Srbije u Parizu održana promocija francuskog prevoda Domanovićevih satira i da su se iz cenjenog publikuma čuli serpstvujušči protesti (urlici, zapravo) da je nedopustivo da se u Kulturnom centru Srbije ruže Srbija i srpski narod. Ako sam dobro shvatio, gospoda ekonomski i ini emigranti su se našli uvređeni Domanovićevim satirama. Malo je apsurdno: velike Srbe povredio veliki (i sve veći) srpski pisac. Gospoda patrioti su, istina, donekle zakazali u organizaciji. Da su na promociju došli u crvenim majicama sa ćiriličnom parolom KOSOVO JE SRBIJA utisak bi bio upečatljiviji.
A šteta nikakva. U Kulturni centar Srbije u Parizu Francuzi ionako ne zalaze. Sve se to moglo odigrati i u Surdulici.
Ono što zabrinjava jeste činjenica da je Srbija o kojoj je Domanović pisao kao o Stradiji, u odnosu na ovu današnju Srbiju - koju pravo u provaliju vode šarlatani, teniseri i lopovi - bila uzor-zemlja, etalon efikasnosti, pravnog poretka i svega ostalog što jednu državu čini ozbiljnom. U vreme kada je Domanović, gorostasna figura srpske književnosti ispljuvan u „Kulturnom" centru, pisao satire - objekat patriotske pljuvačine - kralju Petru su odbijani zahtevi za kredit, a njegov sin, regent Aleksandar, ladno je gubio nekakve sudske procese.
Danas, Ćosić, recimo, ne sme ni da se tuži.
Ali tema ove kolumne nešto je sasvim drugo: zašto Srbija, kako vreme odmiče, sve više liči na Domanovićeve fantazmagorične satire? Mnogo puta sam pisao o tome. Ali da se ponovim: ključni problem naše Stradije nisu ni politika ni ekonomija ni Vatikan ni Amerika, već anahroni narodnjački supkulturni model koji se s kolena na koleno prenosi već blizu dvesta godina. Zašto se istrajava na tom modelu? Jesmo li glupi? Jesmo li nesposbni? Jesmo li paraziti? Ne! Narod smo kao i svaki drugi. Taj orijentalni model lokalne političke elite održavaju, potpomažu i promiču upravo zato da bismo bili glupi, nesposobni i paraziti.
I opet pitanje: A zašto?
I ponovo odgovor: zato što su samo paraziti, glupaci i nesposobnjakovići spremni da slepi kod očiju podnose apsolutno nekompetentne političke elite čiji cilj, čast retkim periodima i retkim izuzecima, još od Kodže Miloša do dana današnjeg nije dobrobit države, već lična korist ovih ili onih kabadahija i njihovih čibukčija.
Pre nekih mesec dana objavio sam u Kulturnom dodatku Politike tekst pod naslovom Zašto se Srbija raspada u kome sam na ograničenom prostoru pokušao da ukažem na unutrašnje uzroke hronične i rastuće nestabilnosti srpske države. Javio se neki prof. u penziji i optužio me za ruženje stradijskog naroda. Iako narod nisam ni pomenuo. Pominjao sam isključivo istočnjački despotizam koji je tokom dva veka ostao suština srbijanskog političkog sistema. Jeste, vremenom se prestalo sa stavljanjem na macke i nabijanjem na kolac, ali samo zato što to više nije probitačno; sama srž istočnjačkog despotizma - nepremostivi jaz između „države" i naroda nikada nije dovedena u pitanje. Veoma dobro za političke elite. To je zapravo raj olakog bogaćenja i neodgovornosti. Ali to je veoma loše po državu. Jer „država to nisu teritorije, to je kontrola nad teritorijama" (Paul Virilio). U nas se pažnja raje neprestano skreće na problem teritorija, što je možda odraz zemljoradničkog mentaliteta, a može biti i nešto mnogo opasnije. Teritorije su, naime, konstanta. Nikuda one ne mogu otići, nikada ne mogu nestati. Ono što može nestati i što je u Srbiji odavno nestalo, jeste kontrola teritorije. Od nastanka naovamo, srpske parapolitičke vrhuške napuštaju efikasnu kontrolu teritorija i teritorijalnih komunikacija u korist kontrole nad tokovima novca, kontrole nad patriotskom pravovernošću, nad sportom, nad kulturom... Država ovde jednom rečju kontroliše sve osim onoga što joj je primarna obaveza. I zato se takva država cepa (raspada) na amorfni „narod" i državni aparat izvan koga nema ni države, ni posla, ni para, ni zdravstvene zaštite. Ničega. I eto primarnog raspada. Država državnog aparata funkcioniše besprekorno. Izvan državnog aparata ništa ne funkcioniše. Nadalje, kao i svi zatvoreni sistemi, državni aparat zapada u stanje entropije. Otimačina, bogaćenje, korupcija - sve to nastavlja da buja, ali takva država „nulte energije" nije u stanju ništa da učini da bi odbranila sopstveni integritet, integritet kojeg, uostalom, nikada nije ni bilo. Gledali smo kako se raspada SFRJ. Pa SRJ, pa SCG, a da osim sumanute destrukcije i pomahnitale patriotske retorike „država" nije bila u stanju ništa da učini.
Najpogubniji, međutim, učinak dvestagodišnjeg takvog stanja jeste raspad kulturnog modela i apsolutni nestanak javnosti u pravom smislu te reči. Ako li ne snimaš, ne pišeš, ne pevaš i ne crtaš o junačkom stradijskom narodu, e onda za tebe nema mesta u Stradiji. Ako li ne izgovaraš hvalospeve o predsednikovom omiljenom teniseru - onda će, baš da se predsednik ne meša, teniserov otac isterati komentatora sa televizije. A onda će notorni državni emotikoni, Babuška i Ruho, zavapiti da nam treba jedinstvo i patriotizam. Na tu priču, nažalost, nasedaju i mnogi čestiti ljudi kojima nije baš najjasnija razlika između Srbije kao geografskog pojma i Srbije države, između srpskog naroda, stanovnika Srbije i građana države Srbije. Ta konfuzija, to stapanje i poistovećivanje čitavog jednog naroda, čitave jedne sjajne kulture i svođenje svega u granice interesa politički nekompetentne, moralno sakate parapolitičke elite - eto to je, dragi anonimni profesore, uzrok iscrpljivanja i svih prošlih i budućih raspadanja Srbije.
Da li je tako?
Da vidimo.
Dok u Parizu pljuju po velikom mrtvom srpskom piscu, ideolog i promoter svih zastranjivanja, Dobrica Ćosić, dobija zvanični organ.

Ni manje ni više nego „Službeni glasnik".
Danas, 02.06.2009.

$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$

Шта ми даје право да упоредим рудиментарну државу Јужни Судан са Србијом. Па прво људи смо и ми и Суданци смо људи и имамо иста права на преживљавање и на сваку добит која долази као "екстра профит" или надградња. Друго и ми и Суданци имамо за собом деценије ратовања и патњи. И код њих и код нас, узрок ратова и патњи је човек - саплеменик или иноплеменик. И наравно можемо именовати те "лоше" или "заведене" људе, и можемо их гањати до краја живота и света, ако нам је то циљ.

Али, шта нас разликује од Суданаца? Разликује нас огромно акумулирано културно и материјално богатство које ми у Србији имамо. Немамо само богатство које је акумулирано као резултат миленијумског обрађивања земље, већ имамо и "правосудно" богатство на располагању. На пример имамо домаће судове, али "имамо" и интернационалне судове које се бавим нашим ратним, привредним или другим проблемима. Ми смо већ интернационализовани или глобализовани путем привреде, судова, културе и других облика људске сарадње. Имамо на стотине људи који служе казне ради својих злочина. Они који су избегли судове, а који су можда криви ипак постају свесни својих криминалних дела или помисли, и морају да мисле о својим поступцима. Дакле ми само веома слабо изоловани од света. Ту је и наша дијаспора која нас повезује са светом. Данас у ери интернета, мобилних телефона и јефтиног путовања, јавност је појам веома комплексног облика. Говорити о "нестанаку јавности" данас у време интернета је апсурдно.


Међутим имамо и људе који мисле попут Светислава Басаре. Њима није довољно да српски народ има чак и културни центар у Паризу. Јужносуданске Динке немају вероватно ни свог првог именованог писца, сликара или режисера а камо ли културни центар у иностранству. Басари није довољно што његов народ има културни центар, већ негодује како се неки наши људи понашају у том центру. Чак се жали што се ти људи понашају тамо онако како се понашају у Сурдулици. Зашто баш у Сурдулици? Ваљда што је то неко приградско место па се тамо понашају "провинцијално". Какав елитизам! Срби не да имају само један "културни центар" већ имају многе организације у свету. 

Басара види проблем у овоме: "анахрони народњачки супкултурни модел који се с колена на колено преноси близу двеста година." И онда се пита се да ли СМО глупи, неспособни, паразити? "Не," он одговара, "тај оријентални модел локалне политичке елите одржавају, потпомажу и промичу зато да бисмо били глупи, неспособни и паразити."


Цврц Милојка! Ето ти теорије завере, не треба нико да нам је потури, мисао се чупа из етра!


Значи ја сада ако уђем у локалну власт (значи далеко од елитиних центара моћи) бићу посматран од стране кутурне елите, као неко ко одржава, потпомаже и промиче(!) оријентални модел!

Цврц опет! Какав оријентални модел му пада на памет? Јапански, кинески, индијски, турски, казакстански, или неки други? Рецимо да знам на шта мисли - на Бизант наравно. Управо на онај модели на који нас је наводио туђ лидер нама блиског братског племена које се одржало на западној страни речице Уне. То племе са западне стране Уне није било наводно под бизантским утицајем већ су достигли висок ниво културе и културног живота.

Басара наравно даје образложење зашто је све тако што јесте. Па сад обрће тезу па ипак ван сваке логике осуђује народ као паразите, глупаке и неспособне што су спремни да "подносе" некомпетентне политичке елите.


Источњачки деспотизам - је суштина србијанског политичког система (теза Туђман и усташа).  Сада се Басарина (не)логика продубљује. Крив је србијански политички систем, малопре народ а сад политички систем. Наравно овде се сад ради о реторици, а ја бих рекао и о „промичби". Али како се Басара одаде овој идеологији?


"У нас се пажња РАЈЕ непрестано скреће на проблем територија, што је можда одраз земљорадничког менталитета, а може бити и нешто много опасније.... Država ovde jednom rečju kontroliše sve osim onoga što joj je primarna obaveza. I zato se takva država cepa (raspada) na amorfni „narod" i državni aparat izvan koga nema ni države, ni posla, ni para, ni zdravstvene zaštite. Ničega. I eto primarnog raspada. Država državnog aparata funkcioniše besprekorno. Izvan državnog aparata ništa ne funkcioniše. Nadalje, kao i svi zatvoreni sistemi, državni aparat zapada u stanje entropije. Otimačina, bogaćenje, korupcija - sve to nastavlja da buja, ali takva država „nulte energije" nije u stanju ništa da učini da bi odbranila sopstveni integritet, integritet kojeg, uostalom, nikada nije ni bilo. Gledali smo kako se raspada SFRJ. Pa SRJ, pa SCG, a da osim sumanute destrukcije i pomahnitale patriotske retorike „država" nije bila u stanju ništa da učini."


Овде је Басара свео један тако комплексан проблем Југославије и њеног распада, на ноге српског земљорадничког менталитета. Мислим да се на тако нешто не би усудио нити један посматрач - осим хрватских осматрача којима је разлог за отцепљене увек био потребан и оних других осматрача којима је стално потребан кривац. Албански сепаратисти нису могли да осуде земљораднички менталит јер су и саму диљем земљорадници. Итд. итд. овде наравно нису потребни аргументи већ читава књижевност, и на крају не ради се у ствари о ономе што Басара пише већ се ради о самом Басари и његовом менталитету. А тај менталитет ја бих описао као менталитет оних који сматрају да им припада много већа улога у животу него она која им је дата (и то је само једна компонента проблема).

Басара наставља: "Gledali smo kako se raspada SFRJ. Pa SRJ, pa SCG, a da osim sumanute destrukcije i pomahnitale patriotske retorike „država" nije bila u stanju ništa da učini.Najpogubniji, međutim, učinak dvestagodišnjeg takvog stanja jeste raspad kulturnog modela i apsolutni nestanak javnosti u pravom smislu te reči. Ako li ne snimaš, ne pišeš, ne pevaš i ne crtaš o junačkom stradijskom narodu, e onda za tebe nema mesta u Stradiji. Ako li ne izgovaraš hvalospeve o predsednikovom omiljenom teniseru - onda će, baš da se predsednik ne meša, teniserov otac isterati komentatora sa televizije. A onda će notorni državni emotikoni, Babuška i Ruho, zavapiti da nam treba jedinstvo i patriotizam. Na tu priču, nažalost, nasedaju i mnogi čestiti ljudi kojima nije baš najjasnija razlika između Srbije kao geografskog pojma i Srbije države, između srpskog naroda, stanovnika Srbije i građana države Srbije. Ta konfuzija, to stapanje i poistovećivanje čitavog jednog naroda, čitave jedne sjajne kulture i svođenje svega u granice interesa politički nekompetentne, moralno sakate parapolitičke elite - eto to je, dragi anonimni profesore, uzrok iscrpljivanja i svih prošlih i budućih raspadаnja Srbije."


Па зар није држава много учинила, тј. зар није владајућа комунистичка гарнитура укључила у погон сав репресивни апарат - војни и полицијски - онако како би урадиле многе државе на свету без обзира на идеологију.


Шта рећи на ово тренутно распадање Србије и статус кво? Србија би као једну могућност, могла да сасвим укине комунистички творевину Војводину и да направи неку регионализацију која би боље одговарала. Али Србија је данас творевина коју могу дестабилизовати десетак људи са интернационалним везама, можда ни десетак. Довољно би било да дигну глас један Мађар или Бошњак, једна жена у црном, један геј и да цео свет полети на нас, (шта чекају не знам: да оде Обама?). У иностранству се и онако аутономне покрајине третирају као етничке творевине које су на путу ка суверенитету, што је логично јер чему аутономија (можда некој културној елити?).


Зато није проблем у земљорадничком менталитету господине из Јужне Србије и бивша екселенцијо (!) већ у историјском наслеђу. Двадесет година је половина живота многих Суданаца и других Африканаца, а Ви и Ваше друштво сличног менталитета нећете дозволити Србима да забораве грешке и кривице умрлих и живих политичара, већ ћете нам их набацивати до краја Ваших дугих удобних живота. Ви сте ти који ћете вечито сећи ноге српском народу и држави.


Е сад, није нам јасно шта је територија а шта је контрола над територијом. "И птичице знају" (овде ми је већ мука) да ми немамо контролу над нашом територијом већ веома дуго и да ће се наставити ерозија суверенитета докле год влада "оксидентални политички менталитет".

Како Басара не схвата да је он део данашње српске елите? Како да он нема свест о томе? Елита без свести о свом елитном положају? Овде нешто не штима! Можда је угодније глумити мањину? Басарине књиге су присутне у књижарама и библиотекама већ деценијама, он објављује у Политици, Данасу, Б92, и свуда. Вероватно је присутан у иностранству на трибинама, а можда је и превођен. Господина Басару је држава почаствовала амбасадорским местом. Српски народ је платио његов боравак тамо својим порезима. Па чак ако је то место плаћено само донацијама из иностранства (мислим и на позајмице из ЕУ и ИМФ), те паре су могле бити боље употребљене за Сурдуличане. И није тачно да се Басарина реч чује мање од Ћосићеве, и те како се чује, и сигурно је моћнија реч "Друге Србије" и других мањинских групација, него реч једног писца из прошлости који изгубио свој реноме и у иностранству и у земљи. Басара је део данашње српске елите, он јесте елитан, али себе представља лажно, као кобајаги "друга Србија!" Мањинска! Па свака елита је у мањини!

Ето, нисам хтео да узмем реч анонимног професора али инспирисао ме је Басара. Ово пишем јер Јужни Суданци немају ни амбасаде, а дуго ће времена проћи док их не буду имали. Паре ће им бити много потребније за основне потребе. Басара се бави ситним проблемима, а мисли да се бави џиновским проблемима. Данас је потребан Радоје Домановић који ће се бавити описивањем стварне елите у Србији, а не описивањем људи који се боре за своју егзистенцију.

Сад можете рећи: Е па нисмо ми суданске Динке, ми очекујемо од нашег народа и наших политичара виши ниво свести!


Зашто!? Шта вама даје за право у глобалној расподели ограничених ресурса очекујете ишта више него што имају Пакистанци, Ирачани, или било ко други? Схватићете везу ако схватите да и образовање и свест превасходно зависе од школовања тј. од богатства.


Шта вама даје за право да историјске кривице својих политичара и туђих политичара пребацујете на народ? И уосталом шта вама даје право да сваљујте на српски народ оријенталну или земљорадничку етикету, осим ако не желите показати како сте ви на вишем нивоу свести тј. део елите, док смо сви ми који се бунимо против Вашег језика само земљорадничке будале.

 



Komentari (2)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

morgenstern morgenstern 21:33 03.06.2009

UK

Ja nekad mislim da je sve što nije UK i pod uticajem iste -- provincija. Da je to neki problem, suštinski, ostalih kultura u kojima nastaju ideje o sopstvenoj provincijalnosti.

I ne mislim uopšte na neku zdravu kritiku društva u kome se živi.

Malo, malo, pa kao da osetite kod pojedinih intelektualaca tu crtu osećanja inferiornosti svoje kulture u ondosu na... Pa na onu dominantnu, globalnu, baziranu na engleskom jeziku. To se oseti i u Italiji, Rusiji, Danskoj. I u Nemačkoj.

Ovo osećam onako „iz stomaka“, susretnem se ponekad sa tim. Kod everyday people. Možda, kad bih se ozbiljno bacio na racionalizovanje i sistematizovano beleženje -- mogao bih ovo da tvrdim stojeći potpuno iza toga. Ovako je, ipak, to samo neki iracionalni doživljaj.

Znato ono kao „gde počinje Balkan“, pa za svakog je na južnim granicama svoje zemlje... Kakvi kompleksi.

Iliti: zar ne bi trebalo ljudi konačno 21. vek da žive? Da počnu da se bave „realnim“ stvarima koje se tiču čovečanstva. Kakav sistem želimo u globalizovanom svetu? Kako da se prehranimo i održivo razvijamo. Koliko smo spremni za predstojeću, pravu, tehnološku revuciju. Šta stvarno kao vrsta želimo za sebe, sada kad nam je (samo)svest na najvišem nivou u istoriji...


PS

Ja volim Basaru. :)
Vladimir Maričić Vladimir Maričić 23:33 04.06.2009

Re: UK

Ne znam kako da odgovorim. Tvoj "gut feeling" je možda tačan.

U ovom slučaju brine me partikularno a ne univerzalno. Brine me što se Basara poigrava ili koketira sa ustaškom ideologijom. Prvo sam reagovao sa crevima. Tek posle tvoje reakcije sam pomislio da on to možda svesno radi i da on to smatra satirom u Domanovićevom stilu.

Međutim to je onda na granici neukusa. Ipak je rasistička teorija ustaša krunisana pokoljem i smrću nekoliko stotina hiljada ljudi. Ne može rasizam te vrste biti korišćen u "satirične" svrhe. Treba čitati Ivu Omrčanina i Fra. Dominika Mandića pa razumeti šta je ustaška ideologija.


Mojoj generaciji, Beograd je bio centar jugoslovenske kulture. Sve se slivalo tamo.

Pariz, New York, London, su se tokom mog života smenjivali na listi vodećih svetskih centara.
Ali naravno to su druge kulture i druge kategorije, nisu ni uporedive sa našom kulturom.

Pozdrav, sutra sam na putu.

PS. Hvala na učestvovanju.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana