Gagarin, Jurij

Юрий Алексеевич Гагарин

Nesto se cudno dogadja, imam utisak, nesto sto se do juce zvalo istorija, kakva takva ali ipak istorija, naizgled neprimetno se menja, a promene su uvijene u izraze kao sto su ‘ponovno citanje', ‘sagledavanje sa vremenske distance...'.

Neki ljudi i dogadjaji se tako polako gube, nestaju, sele u fusnote, a slika jednog jucerasnjeg sveta se polako ali sigurno menja.

Jurij Aleksejevic Gagarin.

Prvi covek, ljudsko bice, ucilo se u skolama, koji se vinuo u svemir i oznacio izlazak covecanstva iz kolevke kako neko zgodno rece. Dogodilo se to u vremena poznata kao hladni rat, prepuna ideologije i nekog perverznog takmicarskog duha, sa obe strane, u besomucnoj trci zvanoj ko ce prvi da uradi ovo ili ono i svetu dokaze da mu je sistem bolji, uspesniji, da vise obecava ostatku covecanstva.

Ipak, jedan covek se u jedno ledeno kazahstansko polupustinjsko jutro popeo na vrh rakete i usao u - svemirski brod. Poleteo i prvi od svih ljudskih bica bacio pogled, ugledao ispod sebe predivnu plavu planetu na kojoj zivi jedna cudna svadjalacka vrsta, sklona da pravi nevidjene gluposti, ali koja se, eto, preko svih generacija i njihovih dostignuca vinula u avanturu zvanu kosmicko putovanje.

I - to je istorija.

Oni drugi, suparnici, su tada pozurili da ponove, dostignu i uspeli jedino da organizuju takozvani suborbitalni let, covek se zvao Alen Separd, i njegovo ime za je za pamcenje, naravno, ali je, sto se same trke tice, tehnoloski, ono sto je sa njim uradjeno (namerno kazem uradjeno) isto kao kad, otprilike, stavite coveka u topovsku granatu i ispalite ga vertikalno u vis, ocekujuci da se granata vrati na zemlju. Srecom, vratila se.

I to je istorija.

Medjutim, zadnjih godina, imam utisak, Gagarin polako postaje fusnota. Jeste prvi, jos uvek, ali to se ipak dogadjalo u bivsem svakoj vrsti laganja i propagande naklonjenom Sovjetskom Savezu, toliko toga se nije odmah znalo (na primer to da se Gagarin na rodnu planetu nije vratio zajedno sa svojim brodom, odnosno u njemu, nego da je morao da iskoci padobranom iz njega), itd, itd.... Pa da zato, izmedju ostalog, mozda njegov poduhvat nije bas pravi prvi, jer se nisu vratili i on i brod, i da kao prvi prvi treba da bude priznat onaj koji se vratio sa brodom. Pogadjate iz koje zemlje - suparnice. Jer, zaboga, tamo su u svemir leteli iskusni probni piloti, a ovamo je, navodno, naglasak bio na - padobranskom iskustvu.

Steta. Steta sto se i takvim naporima takoreci kvari jedno dostignuce covecanstva, podeljenog i tada kao i sada, kao i uvek, ali dostignuce. Steta uspomene na ljude i zene, koji danas na fotografijama izgledaju gotovo smesno obuceni u socrealisticka odela, ali ljude, obicne ljude i velike inzenjere i naucnike ciji se napor, sve ideologije na stranu, pretocio u grmljavinu raketnih motora tog aprilskog jutra 1961. godine. I priguseni, jedva cujni glas Coveka u njoj, glas koji objavljuje da smo, kao vrsta - krenuli. Krenuli u vecitu avanturu covecanstva - u nepoznato. Ovog puta zakoracivsi u najnepoznatije, da tako kazem.

Svakojake spekulacije i pa i one kojima je kao aditiv dodato moralisanje o poreklu oziljka na Gagarinovom celu su isle cak dotle da dovedu u pitanje i sam poduhvat, pominjuci, koga bi drugo, i sveprisutni KGB.... Steta sto neko na onoj drugoj strani nije zaradio oziljak onako kako ga je zaradio Gagarin: pokusavajuci da se na letovanju, preko terase izvuce iz sobe medicinske sestre u kojoj se zatekao dok je na vrata iste besno kucala njegova sopstvena bolja polovina. Iskusni padobranac i pilot i prvi covek u svemiru se nije bas najbolje prizemljio skacuci sa, cini mi se, drugog sprata. Ne znam kako bi izgledao kasting da se Holivudu pruzila prilika za pricu o slicnom dogadjaju samo da su akteri bili dobri momci. Ovako, bez obzira na banalnost samog dogadjaja, ostaje jedna od mnogih malo poznatih crtica koje govore o obicnim ljudima, a ne herojima velikog Sovjetskog Saveza, odanim clanovima partije i komsomolcima, itd, itd....

Blizi se godisnjica spustanja prvog coveka na Mesec. Trka se nastavila i etapu zvanu stupiti prvi na neko drugo nebesko telo dobili su oni drugi.

Zato - svakom svoje, ako je ikome do toga, a ja volim da verujem da su i Jurij Aleksejevic Gagarin i Nil Armstrong, kao prvi, prvo i pre svega, gledano iz danasnje perspektive, iako su izveli ono sto su izveli u jednom veku prepunom suprotnosti i koflikata - samo ljudska bica, predstavnici ljudske rase cija imena treba pamtiti. Za uvek.

Bas kao sto zelim da verujem da je ono Gagarinovo 'Поехали!' onaj Konradov '...ljudski glas - taj slabi i neukrotivi zvuk koji moze da ponese neizmerne misli, odluke i resenosti, koji ce izgovarati reci pune pouzdanja i poslednjeg dana, kada se nebesa budu srusila, i bude delila pravda...'

Jer - on to i jeste. Glas Coveka.

I trebalo bi da to i ostane, zajedno sa jednim drugim decembarskim jutrom u Severnoj Karolini, bas kao, verovatno, i glasovi dva brata koji su takodje poleteli, ispunjavajuci tako jos jedan od snova covecanstva, snova cije ne samo ostvarenje, nego i sama borba, nastojanje da se snovi ostvare, dokazuje da se snovi ostvaruju i da se za njih vredi boriti, pa ma koraci na tom putu bili dugi preko pedeset godina - od onog decembra 1903. do aprila 1961....

 Ko pomene politiku....