Utisci sa kabarea

Nisam bila narocito gladna, a na potezu izmedju Spadine i Bathursta ima restorana svih mogucih vrsta. U jednom pravcu se nisam odlucila, ni u povratku mi nije islo lako. Na kraju sam usla u jednu azijsku kucu rezanaca - noodle house - gde je meni obicno duzi od telefonskog imenika prosecnog grada, rezanca su od pirinca, a povrce jedva i skuvano. Nista u stilu azijskog zivota ne budi u meni asocijacije na zdrav zivot, ali svi pricaju da je takva hrana jako zdrava. Obicno ovakve kuce drze Kinezi, a nude razne varijante sa sirokog zahvata Azije - od tajlandske, do vijetnamske, sa par varijeteta kineske, ima i indonezanskih uticaja dok Japanci rade svoju stvar - sto je sve autenticno u tome da Kinezi zaista zive u celom tom podrucju, a priprema je, pretpostavljam, prilagodjena zapadnjackim ukusima. Nesto kao rezanca sa kechapom. Uz vijetnamsku supu Pho se bas tako nesto i sluzi - lici na kechap, samo je jako ljut. Supa se pusi, i dolazi u necemu sto je na pola puta do bazena za decu. Sama kuca rezanaca je zadimljena od otvorenog grila na kome se prevrcu razni nepreproznatljivi komadi mesa - nista ne propadne u kineskom restoranu, tako sam cula - ljudi jedu, odlaze, novi dolaze a par clanova osoblja jedva postizu, ali niko se ne buni. Jedan sredovecni belac sirokog lica i siroke prosede kose se gromoglasno smeje, trese se kuca, stolovi i rezanci. Od dima me peku oci, od supe mi curi nos, od sosa me peku nepca, razmisljam da li da idem na kabare ili samo krenem kuci. Na dnu supe vidim nesto sto lici na mrvice mesa. Nije trebalo da ga bude u mojoj supi.

*

Vrata Alijanse su otvorena, u malom foajeu je velika guzva. Svi drze po casu vina, crnog ili belog, na pultu su pladnjevi sa razlicitim vrstama sira. Puna sam azijske supe, i preskacem sir. Ulaz je $5, i dobije se casa vina. Svi pricaju francuski, pomalo se guraju u tesnom prostoru, ko mora da kaze nesto na engleskom strci kao da prica previse glasno. Nisam dugo vezbala francuski, ali svi pretpostavljaju da ga znam - sta cu ovde inace - pa gde ne moram nista da kazem, nasmesim se i  prihvatim sto god da mi govore. Vino posluzuju dvojica decaka, izgledaju jedva malo stariji od moje klinke. Sledeci put cu je dovesti. Ona i ja volimo da procenjujemo decake, male, srednje, velike, svakakve. Ovi su bas slatki.

*

Jedna zena ima lepu suknju. Ne pamtim kad sam poslednji put videla tako lepu suknju. Ja nemam nijednu. Gde se nalaze takve suknje, pitam se, ali ne usudjujem se ni da komentarisem ni da pitam. Ne bi mi ni rekla. Ja mozda bih da sam na njenom mestu. Narocito ako je na drugom kraju sveta. Neka putuje ako joj je do lepe suknje. Mozda moze da se naruci putem Interneta.

*

Kabare - un spectacle - se odvija u galeriji koju sam obilazila redovno dok sam dolazila na casove. Nevelika, jednostavna, belih zidova i toplog zuto-narandzastog parketa - inspirativan prostor. Tu sam videla i izlozbu fotografija o zenama sa Haitija. Siromastvo bi trebalo da bude ilegalno. I svaka zena odmah po rodjenju zasluzuje bogatu penziju za sve sto je siromastvo ucinilo zenama pre nje. Uz fotografije su stajali isecci razgovora sa njima - objektima te studije. Bez obrazovanja, one znaju sve sto treba da znaju: ovo nije zivot ni za koga, ni psi se ne bi menjali sa njima. Woman is the nigger of the world, rece onaj jedan tragicni pesnik. ‘Niggers' bi tu istu izjavu postavljenu obrnuto verovatno smatrali uvredom . Pod svevidecim okom katolicke crkve - da  ne bude kontracepcije ili abortusa - silovane su vojnicki redovno, u drzavi u kojoj nikakav drugi red ne postoji, i neprekidno trudne. Bolnice nemaju mesta, deca se radjaju na improvizovanim krevetima razbacanim okolo, ukljucujuci krov bolnice, i one pomazu jedna drugoj, peru krpe, zavoje, pelene, i te raznobojne krpe vijore na toplom karipskom vetru, dok lepa topla lica i velike crne oci gledaju u  objektiv. Svet ljudi je uvreda i inteligenciji i zivotinjama, je bila poenta te izlozbe, koliko sam shvatila. Ali danas sam ovde radi kabarea, i na zidovima su ovog puta sarene slike - zute, crvene, zelene, narandzaste - na kojima velike ribe jure male ribe, ali ne izgledaju gladne. To je bitna razlika. Podrigujem na mesavinu francuskog belog vina i azijskog ljutog sosa.

*

Pozornica je improvizovana naspram jednog zida u galeriji, i deluje sasvim profesionalno. I posle sto godina zivota ovde nece prestati da me impresionira prakticnost Severne Amerike. Nista im nije tesko, sve razrese, i na kraju sklope, sklone, i vrate sve kako je bilo. Daleko najbolja strana ovog drustva je da funkcionise. Ili je do sada.

Stolice su poredjane ispred i sa strane pozornice. Prvi red je skoro sav rezervisan, ali ima mesta. Nikad ne treba odbiti prvi red kad se nudi. Galerija se brzo popunjava. Jedan par staraca koji imaju identicne frizure, kao kacige od guste sede kose, identicne duzine, i oboje su u crnom, jedino je ona malo niza i okruglija od njega, se premestaju pet puta i to vrlo agilno. Svakakve fizionomije dolaze, evropske, africke, azijske,  ljudi razlicitih godina, svuda glatko tece francuski, a oni koji se prebace na engleski povremeno su izgleda bilingvalni. Do mene se spusta na rezervisanu stolicu umetnicki direktor kabarea, tata jednog od decaka i jos jednog tinejdzera koji dolazi taman pred pocetak, preko volje, ali je ipak tu. Obraca mi se na francuskom i ja tu vec moram da prikazem zalosno stanje stvari, i priznam da mi je francuski ‘very poor'. To je u redu, ali kako sam ja ovde, zanima ga. Dolazila sam na casove, stizu mi obavestenja...i tu shvatim da studenti skoro nikad ne dolaze. Oni organizuju filmske projekcije, kabare i slicne male predstave su redovna stvar, predavanja, imaju biblioteku iz koje se mogu pozajmljivati filmovi i knjige - ovo je pravi mali kulturni centar. Ali ovi ljudi ovde okupljeni veceras, oni su vise kao familija i privatno drustvo. Svi se znaju, ili ih je neko od njih doveo. Razmisljala sam da li ce me pitati koliko cu razumeti. Pola, odgovorila bih bez oklevanja, i pola od toga slagala. Nije pitao, sto je bilo lepo. Razumevanje nije samo u jeziku, ali mozda je on to znao.

*

Kabare je zapoceo izlaskom na scenu necega sto bi se zvalo esencijalnom Francuskinjom. Emerald, tako joj je bilo ime, je imala visoke cizme tamnocrvene boje, gole vitke noge atletski izduzenih misica koje su imale vrlo malo mesta za pokazivanje izmedju ivice cizama i ivice haljine sto ih nije omelo da to maksimalno iskoriste, i to su uglavnom bila koscata kolena, ali se videlo vrlo jasno da ta kolena misle za sebe da su najlepsa kolena na svetu, ili bar najlepsa u ovoj polovini sveta, i malu crnu haljinu. Kosu je vezala vrlo nemarno pozadi, nije imala puno sminke, i sela je za klavir, zapocela prvu pesmu, i negde na pola shvatila da je zaboravila reci, i tu se slatko nasmejala, probala jos jednom, popricala malo s publikom, i na kraju odustala. Iako je zabrljala, nije propustila nijedan beat. Takve zene zelim da vidim na svim mestima gde se lepe slike zena. Meni prija, dobro je za decu, i musku i zensku - dobro je za svakoga.

*

Sledeca Francuskinja koja je izasla na scenu je bila trudna, imala je deblja kolena, i toplu kosu boje meda, i bez ikakve muke je baratala istovremeno gitarom, mikrofonom i barskom stolicom. I ona je nosila cizme, sa nesto nizom stiklom. Mozda je u cizmama stos. I ovoj je bilo udobno u njenoj malo siroj kozi, kao da je bas za nju napravljena. Pojavio se i jedan Francuz, dosta neugledan, ponajvise siv, sto u kosi sto u odelu, koji je bio topao kao toplo mleko, a nesto kasnije i jedan francophile, kako rece za sebe, lokalni englesko-govornik koji voli sve francusko i polupijano ili poluboemski glumio malo, ali mu je bilo jako milo da je tu, videlo se. To je dakle bilo vece na kome su se sreli francophones et francophiles.

*

Daleko najlepsi deo je bilo iznenadjenje koje sam otkrila tek  pri kraju. Naime, ovaj spectacle je bio vece pesama koje su originalno dosle iz americke pesmarice, ali su bile prepevane na francuski od strane njihovih postovanih i popularnih umetnika, i izvodjene u tom izdanju toliko puno da su one voljene od svih, i u Francuskoj i u Kvebeku, i svuda drugo, pretpostavljam, gde se cuo francuski radio i francuska muzika. Ne samo oni na sceni, nego je i cela publika pevala na kraju. I tu sam shvatila da smo i mi imali isto to! Ne znam ko je zapoceo trend, Francuzi ili mi, ali mora da je bilo u isto vreme, kasnih 50-ih, ranih 60-ih, i postojao je jedan Djordje Marjanovic i njegovo jugoslovensko drustvo izvodjaca, i svi su ih voleli, i svi su te pesme znali i pevali. Na jos jednom jeziku. Jezika jos ima, ne i zemlje, a ipak traje, sve ovo traje. U razlicitim zemljama, na njihovim jezicima. I znam da mi nece uspeti, ali moram bar da pokusam da kazem da je to bilo jedno izuzetno intimno  vece medju nepoznatima, sa svega 25% jezika (ili pola od toga). Kao medju svojima je bilo, kao medju svojima. Natopljenih ociju, mozda i nisam videla jasno, pa nije bilo nista od toga. Ali bilo je jako lepo.