Firenze e Pisa (22 - 25. maj 2009.)

Mislili ste da sam batalio pisanje bloga? E pa u pravu ste :) Zapravo, batalio sam redovnu varijantu, jer kad posle nekog vremena život uđe u rutinu, nedelje počnu da liče jedna na drugu. Naravno nije dosadno, ipak je ovo Rim, ali bi tekstovi ličili jedan na drugi. Pored toga bilo je i stvari koje nisu baš za blog, i lepih i manje lepih. Ali recimo samo da su lepe dominirale ;)

Sve je dobro što se dobro završi, pa tako i naša ekstremna poseta Firenci i Pizi prošlog vikenda. Ovom prilikom bih hteo da se zahvalim Evropskoj uniji što mi je u četvrtak uplatila stipendiju i omogućila ovo putovanje. Takođe moja velika zahvalnost ide i ekipi srpskih Firentinaca koji su nam pružili gostoprimstvo sa pet zvezdica, a o količini alkohola i da ne govorim...

PETAK

Krenuli smo u petak rano ujutru, regionalnim vozom, kojim nam je trebalo oko tri i po sata od Rima do Firence. Već na stanici su nas sačekali naši ljubazni domaćini sa devojčicom obučenom u narodnu nošnju koja nam je ponudila soli i hleba, i po jednu ljutu da se okrepimo od puta. Ispred železničke stanice nas je sačekao prigodan kulturno-umetnički program gde su mladi iz svih krajeva naše zemlje predstavili svoje tradicionalne pesme i igre.

Lažem naravno. Pošto sam preko nekih zajedničkih prijatelja upoznao par ljudi koji studiraju u Firenci, umesto u hostelu iskombinovali smo da noćimo kod njih u studentskom domu. Tu smo ostavili stvari, i ostatak dana proveli u hard-core obilaženju znamenitosti grada Firence. Zbog domske ekipe kući, samo da pomenem da su oba studentska doma koja sam imao čast videti (jedan privatni i jedan državni) Hilton u poređenju s onim što mi imamo kod kuće, a tu ubrajam i Lolu. Ne toliko zbog luksuza (mada bi ovom privatnom svako na tom luksuzu pozavideo) koliko zbog same veličine soba tj. apartmana. Dvokrevetni apartman u Firenci je skoro duplo veći od četvorokrevetne sobe u Loli...

Prvo što padne na pamet kad se pomisli na istorijski centar Firence je megalomanski Duomo, ili glavna katedrala. Ona je pod zaštitom UNESCO-a, jer Italijani više nikad neće napraviti nešto toliko veliko i visoko, ako nastave da (ne)rade ovim tempom. Mada, vidi se da su se za Duomo baš potrudili, i u dizajnerskom i u inženjerskom smislu. Prvo što je na mene ostavilo utisak je koliko je to sve šareno, i koliko ima detalja. Možda malo previše kitnjasto za moj ukus, ali ne mogu da kažem da nije impresivno. Još impresivnije od toga je što kada u taj Duomo uđete, unutra nema ništa :) Tj, ima nekoliko portreta, jedan zanimljiv zidni sat i šareni pod, ali većina zidova je jednostavno okrečena u belo. Valjda su sve pare dali na fasadu, ili možda u to vreme nije bilo povoljnih kredita za unutrašnju dekoraciju katedrala...

Naravno Duomo nije jedina stvar u Firenci, i s pravom se kaže da za obilaženje svega treba bar 20-ak dana. Mi smo imali samo tri, pa smo morali da budemo jako ludi i brzi, u čemu smo nadam se uspeli. Posle Duoma smo obišli nekoliko najznačajnijih trgova u samom centru (prelepu Piazza della Signoria, nit-smrdi-nit-miriše Piazza della Republica, ...), i naravno Ponte Vecchio, koji čak ni Hitler nije hteo da sruši kad se povlačio. Slike govore više od reči, a njih falabogu ovog puta nije falilo.

U toku dana sam se video i sa starom drugaricom iz Italije s kojom sam bio na razmeni u Americi pre 5 godina. Malo smo evocirali uspomene(TM), setili se tog vremena u Americi, svih ljudi koji su tamo bili a koje nismo videli godinama, i jedno drugo nadmašivali u imitiranju američkog akcenta koji nam, eto, toliko nedostaje. Ona nas je odvela do čuvene statue vepra kome treba da protrljaš nos simboličnom novčanom nadoknadom i da zamisliš želju. Do kraja ove ekskurzije, ispostavilo se, meni se želja ostvarila...

Uveče smo izašli s kim bi drugim nego sa našom ekipom (Balkanci...), prvo na koktele kod Makedonca, pa posle u Moyo, gde je muziku to veče puštao čovek iz Beograda. Gde god krenemo ima nas, i to lepih i pametnih, pa smo tako u Moyo-u upoznali još par naših, onako slučajno.

SUBOTA

Zbog rečenog izlaska u petak uveče, u susret lepotama Firence smo u subotu krenuli nešto kasnije. Međutim, ipak smo uspeli da vidimo sve što smo hteli, a glavne atrakcije tog dana su bile pentranje na vrh Duoma (i blejanje na istom par sati - onako, za sve pare), šopingovanje, i odlazak na Piazzale Michelangelo na kome smo posmatrali, šta bi drugo, nego zalazak sunca, imitirajući milijarde američkih turista koji izgleda u životu koriste ne više od 50-ak izlizanih fraza kojima se sporazumevaju neumorno ih ponavljajući (I was like, right on! ...). I naravno bili ljubomorni na mlade parove koji su blejali na stepenicama Piazzale Michelangelo sa flašom vina ili šampanjcem posmatrajući kako se sunce spušta na krovove Firence i u narandžasto boji nebo i reku Arno. Užasan jedan prizor...

***

Nastavljam pisanje pune dve nedelje kasnije, pa su mi i sećanja malo izbledela. Da završim 'subotu': kasno popodne, posle avantura, smo se našli s našim domaćinima na stepenicama ispred Duoma (koje su izgleda glavno mesto za sastajanje u Firenci - nešto kao kod sata na Trgu, u Beogradu) i krenuli u šetnju prema kući.

NEDELJA

Ovo se ispostavilo kao dobra stvar, jer smo sutradan već oko 8 sati bili na nogama, kako bi uhvatili voz za Pizu. Pošto su nam iz nekoliko izvora rekli da u Pizi nema šta puno da se vidi, odlučili smo da tu provedemo taman toliko vremena koliko nam treba od železničke stanice do Piazze dei Miracoli, na kojoj se nalazi krivi toranj, i nazad. Šetajući Pizom stvarno sam stekao utisak da tu za gladne američke turiste i nema puno poslastica, sem te livade (bukvalno!) u centru na kojoj stoji spomenik svim lošim studentima građevinskih fakulteta širom planete.

Kada sam ga prvi put video, nekoliko minuta nisam mogao da skinem sarkastičan smeh sa usana. Pa da li je moguće da se neko ovoliko zeznuo? Još su ga mukice ispravljale tako što su zadnje spratove zidali pravije, tako da toranj ustvari kada se zagledaš ima oblik koji podseća na polumesec. Stvarno luzerski izgleda. Pod tim luzerskim utiskom sam bio i zato što sam prethodnog dana pročitao da su davno u srednjem veku Firenca i Piza bili manje-više jednake snage, i veliki neprijatelji. Iz priloženog se može videti ko je tu pobedio, kad ovi ni toranj nisu mogli da naprave kako treba. A crkva koja je trebala da bude glavna atrakcija (da im ovaj toranj nije bio malo nakrivo), izgleda simpatično, ali takođe luzerski, jer se vidi da je korišćen mermer koji su skidali sa nekih rimskih ruševina. Na mermernim blokovima fasade crkve vrlo jasno mogu da se pročitaju latinski natpisi koji su nekada stajali možda na nekim kapijama, hramovima, palatama...

U povratku smo išli drugim putem od onog kojim smo došli, pa smo imali malo dužu šetnju ulicama. Dan je bio vreo, skoro nepodnošljiv, a moje raspoloženje na granici ludila, ali ipak sam uspeo da registrujem puste, mirne i relativno čiste ulice Pize, porodične kuće opasane visokim ogradama ili zidovima. Ovo je jedan od onih gradića gde u svakom dvorištu možeš da zamisliš nekog ugojenog ćaleta kako polugo obrće roštilj, dok nejaka deca oko njega u napadu histerije pokušavaju da razbiju i polupaju sve što je isti teškom mukom godinama stvarao. Hence, studirati ovde bi bio pucanj sebi u stopalo, mada sam u prolazu video par baroknih zgrada sa natpisima 'Economia', 'Ingeneria', itd, a i čuo sam priče o ljudima koji su se ovde snašli. Nije baš moja šolja čaja.

Posle ekspresne i efikasne ekskurzije u Pizu, nazad u Firenci smo bili već oko 3 sata popodne. Kako nam je Carpe diem lampica još uvek sijala u glavi, odlučili smo da se uprkos vrelini koja nas je šamarala probijemo do Palazzo Pitti, i milom ili silom uđemo u Giardino di Boboli, koja se nalazi iza te palate. Ali naravno, prvo da vidimo šta ima u Zari i H&M-u...

Palazzo Pitti smo videli spolja još tokom naših šetnji u subotu, ali videti ga opet za mene nije predstavljalo nikakav problem. Palata ostavlja tako snažan i impresivan utisak, da vas prosto hipnotiše ta sirova moć kojom i posle toliko vekova celo mesto zrači. Potporni zidovi ispred levog i desnog krila palate su napravljeni od ogromnih komada kamenja, cela zgrada je uzdignuta od ulice nekih 10-ak metara, a u nju se penjete neprijatnom, golom strminom, koja još više pojačava utisak.

Elem, u palatu nismo uspeli da uđemo silom (tako što bi se pretvarali da smo nevešti EU studenti arhitekture) nego milom (tako što smo dali po 15 evra za regularnu kartu za odrasle). Mada, a cepa mi se srce kada to priznajem, ulaznica i vredi toliko. S njom smo mogli da uđemo u muzej odeće koji se nalazi u palati, i u kom sam uživao ne zbog odeće već zbog šetnje prostranim i prelepim sobama, i naravno u ogromnu baštu iza palate, Giardino di Boboli. Iako je već krenula sezona vrelina pa je sve počelo da se suši, bašta, tj. park i dalje izgledaju više nego pristojno. Obaraju s nogu ako ni zbog čega drugog a ono zbog svoje veličine. Ovde slike stvarno govore više od reči, pa neću imitirati ruske klasike pokušavajući da opišem nežnost poljskog cveća, i igru svetlosti i senke u hladovinčicama.

Više mi je stalo do toga da napišem šta se dešavalo uveče, čisto da se ne zaboravi. Naravno, bez detalja za šire mase, ali mogu slobodno da kažem da je to bilo jedno od najinteresantnijih večeri do sada u Italiji. Promenili smo nekoliko kafića, između kojih smo se vozili biciklama, kao i nekoliko vrsta napitaka. Sve se završilo jako kasno, tj. rano na ilegalnom kebabu u centru Firence, za koji sam ja bio preumoran, pa sam ekipu sačekao na obližnjoj klupici...

PONEDELJAK

I pored najbolje namere da budemo dobri pioniri i u ponedeljak ustanemo rano kako bi posetili Sienu, taj plan je čak i pre početka bio osuđen na propast. Sa teškom mukom smo se probudili oko 9, a ja sam se s još težom mukom istuširao. Bio sam još pod vrlo vrlo jakim utiskom od sinoć. Kada smo se natovareni svim stvarima koje smo kupili tih dana konačno sastali na železničkoj stanici, videli smo jedno drugom u očima koliko taj naš plan o poseti Sieni ima rupa. Na semaforu na stanici je nekih sat vremena posle voza za Sienu, polazio voz za Rim. Posle kraće diskusije koja je više služila da nam umiri grižu savesti, otišli smo u MekDonalds na espreso (?!) i sačekali voz za Rim. Ostatka tog ponedeljka se i ne sećam najbolje, sem što znam da smo u Rim stigli, i da sam legao da spavam.

 Za kraj, evo javnog linka na moj album sa slikama iz Firence i Pize:

http://www.facebook.com/album.php?aid=84212&id=505988510&l=774ee452f8