Pocetak "filmske" karijere

Od juna do septembra 1998 godine stotine ljudi, Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiji, je nestalo.  Kidnapovani su i o njihovoj daljoj sudbini se nije nista znalo. Mediji u Srbiji nisu o ovome posebno izvestavali osim sto su se povremeno mogle naci neke sture informacije bez ikakvih konkretnih detalja koji bi ukazivali o cemu se zapravo radilo. Cesto ni imena tih nestalih ljudi nisu pominjana.

To leto sam proveo u Njujorku. Zamolio sam prijatelja koji je tada radio kao kamerman za italijansku televiziju da nekoliko dana zajedno setamo po ulicama i parkovima sa mojom cerkom i bratanicom i snimamo ljude koji su odgovarali na ova dva pitanja – 

Sta mislite o krizi na Kosovu ? 

Da li bi vlada SAD trebalo da se umesa u konflikt Srba i Albanaca na Kosovu ?

Krajem leta sam se vratio u Beograd i u septembru sam od snimljenog materijala uradio dokumentarnu reportazu – “Drugi o nama”. Gradska televizija “Studio B” pristala je  da ovo emituje u svom programu, ali me je direktor te televizije, gospodin Dragan Kojadinovic, pozvao koji dan kasnije i pozalio mi se da ga je “licno” zvao Predsednik Srbije, gospodin Milan Milutinovic i protestvovao zbog emitovanja  reportaze koja je, navodno, sadrzala uvrede upucene Predsedniku Jugoslavije, gospodinu Slobodanu Milosevicu.  Naime, misljenje jedne od intervjuisanih zena bilo je da je Predsednik Milosevic “veoma rdjav covek koga bi trebalo odmah uhapsiti” i to je posebno zasmetalo gospodinu Predsedniku Srbije.

O reportazi je u nekom srpskom nedeljniku pisala i dramska spisateljica Biljana Srbljanovic kojoj je zasmetalo to sto je prilikom intervjua sa studentkinjom iz Rusije kamera uglavnom snimala noge i suknjicu ove lepe i zanimljive devojke.

U svakom slucaju, odlucio sam da otputujem na Kosovo, obidjem sela i gradice gde su nestajali ljudi i snimim sta o svemu tome misle clanovi njihovih porodica.

S obzirom da sam radio kao direktor Doma omladine Beograd pismeno sam obavestio o ovoj mojoj zelji “osnivaca” ove institucije kulture - gradske vlasti Beograda.

Gospodja Gorica Mojovic, inace, tada vec bivsi gradski sekretar za kulturu i funkcioner DS-a je valjda od nekoga cula za ovu moju nameru i upozorila me da nije posao direktora Doma omladine Beograda da putuje po Kosovu i Metohiji i snima filmove i da posebno ne bi bilo u skladu sa “gradskim pravilnikom” da troskove snimanja placa Dom omladine Beograda.

Njen bivsi koalicioni partner, moj brat od strica Milutin Randjelovic (potpredsednik Izvrsnog odbora Skupstine grada, zaduzen za kulturu i funkcioner SPO-a), nije imao srca da me od ovog puta odgovori i dao mi je njegovu kameru, mikrofon i kasete. Naime, direktor gradske televizije “Studio B” nije bio voljan da mi pozajmi tehnicku opremu, jer je bezbedonosna situacija “na terenu KiM” bila toliko losa da nije smeo da rizikuje skupu opremu. Slican odgovor sam dobio i od jos nekih “nezavisnih” medijskih centara u Beogradu kojima sam se obratio za pomoc.

Tako, pocetkom novembra sam iznajmio auto i sa prijateljima, Nikolom Majdakom Jr. (kamerman)  i Miladinom Jelicicem (fotograf), se odvezao u Pristinu. Jos u Beogradu sam rezervisao sobe u hotelu “Grand”. Stigli smo uvece, prosetali se malo ovim ruznim gradom i otisli da prespavamo u ruznom hotelu.

Ujutru sam pozvao telefonom Erlinta, mladog Albanca ciji sam telefon dobio od jednog poznanika u Beogradu. On je prijatelj Albina Kurtija, politickog aktiviste koji je u zatvoru u Srbiji. Predstavio sam se i zamolio ga da dodje u hotel da popijemo kafu i porazgovaramo o mogucnosti da mi on pomogne da snimim i neke od problema sa kojima se suocavaju kosovski Albanci. Erlint je odbio da se nadjemo u “Grandu”, jer je tamo kosovskim Albancima bio zabranjen pristup kada je Arkan boravio u Pristini i branio Srbe na Kosovu. Nasli smo se u jednoj piceriji. Sedeo je sa nekoliko ljudi od kojih sam prepoznao jednog  – Vetona Suroia. Jeli smo picu, pili pivo i razgovarali. Rekli su mi da ukoliko zelim da snimam probleme kosovskih Albanaca onda moram da zaboravim na snimanje problema kosovskih Srba jer ih takav, kako rekose, “multi-kulti aspekt saradnje”, ne zanima. Rekoh im da svakog jutra dzipovi stranih novinara odlaze iz Pristine sirom Kosova da bi izvestavali o problemima kosovskih Albanaca, a da u sela iz kojih nestaju kosovski Srbi ne odlazi niko.

Zavrsili smo rucak i pozdravili se. Shvatio sam, kao i oni, da od  nase saradnje nece biti nista.

U hotelu “Grand” vidim Nikolu i Miladina kako sede u restoranu sa covekom u belom kisnom mantilu. Predstavio se kao Randjel Nojkic, “funkcioner” SPO-a. Rece mi da je cuo da sam u Pristini, pa je, evo, dosao da mi pomogne da putujem po Kosovu, jer pretpostavlja da niko od nas trojice ne zna ovdasnje puteve i putice.

“Opasno je, znate,” - rece mi uz nekakv ruzan smesak – “vozikati se tek tako okolo po Kosovu.”

Nije mi se svideo ovaj covek, ali nisam imao izbora. Nikola i Miladin su mi jos juce uvece rekli da im je glupo da ih ja vodim po Kosovu o kome ne znam nista i na kome sam prvi put i savetovali su mi da nadjem nekog vodica.

Sledecih nekoliko dana sa Nojkicem obilazimo porodice nestalih ljudi i snimamo njihove izjave, strasne price, molbe i nade.

Smeta mi Nojkicevo politicarenje u razgovoru sa nesrecnicima koje srecemo. Dok oni govore o strahotama koje dozivljavaju u ovim zaboravljenim selima, on se cesto ubacuje i sugerise im da pomenu Vuka Draskovica kao “jedinog” koji ih je posetio od zvanicnika iz Beograda.  “Ali nije izlazio iz kola, samo nam je mahnuo kroz prozor” – rece mu jedan ocajan covek, ciji je sin nestao kad je otisao u radnju da kupi pelene za dete.

Smucio mi se ovaj “funkcioner” u mantilu i konacno mu rekoh da vise ne mora da putuje sa nama. Uostalom, nameravam da obidjem manastir Devic koji se nalazi duboko u Metohiji, u jednoj od najopasnijih oblasti koju kontrolise Taci. Tamo Randjel ionako ne sme da ide, pa je i nas prekid saradnje manje neprijatan.

Razmisljam kako da stignem do manastira Devic. Nikola i Miladin ne zele da tamo idu, a ja ne smem sam da vozim kroz Srbicu i Lausu gde su punktovi koje kontrolise UCK.

Neko mi pominje oca Radivoja Panica koji jedini redovno obilazi monahinje u Devicu i nosi im hranu i druge potrebstine.  On zivi u kuci nedaleko od hotela “Grand” i odlazim da ga potrazim i zamolim da i mene povede sa sobom. Otac Radivoje me slusa i posmatra. Uglavnom cuti. Konacno, kaze mi da ce me povesti sa sobom u Devic, ali da ne smem da nosim kameru, jer ukoliko nas “ucke” zaustave i to pronadju, gotovi smo. “A, onda monahinjama koje zive pod opsadom, vise nema ko da nosi hranu i lekove.” – objasnjava mi.

Ipak, dozvoljava mi da ponesem mali fotografski aparat. Rece mi da obucem nesto crno i da “uckama”, ukoliko nas zaustave, kazem da sam bogoslov i pomalo “elektricar” koji je sa njim krenuo  da pomogne oko popravke manastirskog agregata za struju. 

Vracam se u hotelsku sobu da se malo odmorim pred taj sutrasnji put. Dok dremam budi me telefonski poziv. To je gospodin Adem Demaci, kosovsko-albanski politicar za koga se prica da je blizak sa “uckama”. Iznenadjen sam da on zna da sam ja ovde, ali me jos vise iznenadjuje njegov predlog da me on licno povede u manastir Devic. Zahvaljujem mu se na ponudi, ali odbijam to sa izgovorom da ne mogu da cekam 3-4 dana koliko on kaze da je potrebno da bi se takav odlazak organizovao.

Ne mogu vise da dremam. Piskaram pisamce za Kamalu u slucaju da mi se nesto sutra desi.

U zoru dolazi otac Radivoje i krecemo njegovim kolima za Devic. U kolima uglavnom cutimo.

Od Srbice do prilaza manastiru Devic prate nas dva crna mercedesa. Otac Panic mi objasnjava da su to verovatno “ucke” koje nas tako sprovode do Devica.

U manastiru nas docekuje nekoliko monahinja. Igumanija manastira, mati Anastasija, nije u manastiru. U bolnici je u Pristini. Bez njenog blagoslova monahinje ne zele da pricaju “za javnost”. Setkam se okolo i fotografisem ono sto vidim. U sred jednog belog kamenog krsta na manastirskom groblju vidim rupu od metka. Veci kalibar.

Monahinje i otac Radivoje slazu stvari koje im je doneo. Jedna od njih mi kaze da zamolim “nekoga u Beogradu” da im posalju par “satelitskih” telefona – jedan za njih, jedan za oca Radivoja – da on ne bi morao svake nedelje dva puta tamo  da odlazi. Jednom da vidi sta im je sve potrebno, a drugi put da im to i donese.

Vracam se u Beograd svestan da sam svasta snimio.

Filmcic “Pod opsadom” koji sam uradio od snimljenog materijala emitovan je na “Studiju B” krajem Novembra.

Sedim u stanu i gledam taj filmcic. Par minuta posle emitovanja zvoni telefon. Randjel Nojkic. “Pa ti covece nisi stavio nijednu izjavu onih ljudi koji su pominjali Vuka Draskovica ?” – kaze mi ljutito.  “Jebi ga, Randjele…” kazem mu. Spusta mi slusalicu.

Opet zvoni telefon. Danica Draskovic, supruga Vuka Draskovica.

“Trazila sam od Koje (misli na gospodina Kojadinovica) tvoj telefon.Samo da ti kazem da si uradio odlicnu stvar !” – kaze mi.

Zahvalim joj se na pohvali i setim se sta me je monahinja iz Devica pitala.

“Mozete li nekako da nabavite dva satelitska telefona za monahinje u Devicu ?” – pitam gospodju Draskovic.

“Vidi ga” – kao da je odjednom zbog necega iznervirana – “ja te pohvalim, a ti odmah nesto trazis ! Kakvi, bre, satelitski telefoni !!!! Pa, nismo mi Crveni krst, covece Boziji !!!”- spusta mi slusalicu.