Врста романа, наведена у наслову, може да постоји само условно и сваки списак дела био би другачији. Међутим, у сваком би се нашао «Доказ» Војислава Стојковића ("Народна књига", Београд, 2009).
Роман разматра најкомплекснија питања (сам «врх врхова») књижевности, теологије, филозофије и науке. То су теме о којима морате имати предзнање или широк дијапазон интересовања и интелектуалне радозналости да би овај роман, маскиран као убедљиви кримић, ишчитали негде до средине. А тада се текст «отвара», тешка артиљерија Џојса, Аквинског, Канта, Гедела, Њутна и правог језика самог Свевишњег прелива се у неколико животних прича које вас узимају под своје и воде уверљиво и убедљиво, са повременим изненађењима, до онога где мислите да је крај.
Ту изненађења тек долазе - «Доказ» има узбудљив крај са чак троструком поентом, преокрети се надовезују један на други да би све прекрили велом новог смисла. Херој романа, његов стварни и морални победник постаје вишеструки животни губитник а вас, читаоца, роман враћа тамо где вас је под своје и узео - у интелектуални миље оплемењен благом нотом пародије и изразите ироније, са посебном жаоком сачуваном за домаћи терен.
Антологијска је ситуација када писац - личност у роману - који је открио нову, велику истину сазнаје да она никога не интересује. Она свима смета, сви су се лепо сместили у предворјима компромиса и полуистина, бизнис одлука и закључака врховних органа. На крају, када се обрати Највишем Ауторитету Добра и Правде, и то на његовом, новооткривеном језику, добија одговор да је грешан за који не зна да ли је од Њега, цркве или електронике.
Преведите ту ситуацију на ниже нивое и на шта хоћете и - бићете у праву. Грех писца у роману је «тежак» 67.398 «Оче нашa», 13.723 «Здраво Марија» и десетине других молитви које треба измолити за опроштај. Грех Војислава Стојковића је вероватно исто толики, а мој, као читаоца и тумача, око половине. Вас, као будућег или садашњег читаоца ослободићемо греха ако се јавно покајете и напишете своје мишљење о роману.
«Доказ» је несвакидашња, занимљива, интелектуално разрађена, провокативна, убедљива и узбудљива књига.
Најбоље странице:
- Како се ствара бестселер и нестаје писац
- Сажети и прегледни, релативно јасни (зависно од предзнања) највиши научни, теолошки, филозофски и математички докази постојања Свевишњег,
- Њутново и у наставку ауторово занимљиво и уверљиво откриће «божјег језика»,
- Однос личности писца у роману са Рут и њихова путовања,
- Салаш у Мађарској и животна одисеја Симхе
- Крај романа и ватромет поенти са враћањем на пародијско-ироничан тон којим је роман и почео...
Слабости романа:
- концентрација «тешке артиљерије» у првој половини романа
- недовољно «персонализован» главни јунак - писац из романа
- поједностављен и недовољно уверљив однос између Рут и њеног «амиша»,
- повремено прибегавање стереотипима у стилу и споредним личностима.
Књижевни «греси» аутора су убедљиво мањи од вредности које има роман и добрим делом долазе од «маске» кримића коју носи. Материја коју разрађује испунила би, иначе, две-три стручне расправе, а укупна структура и утисак који се добија високо га издижу изнад термина «кримић».
Ипак - роман за интелектуалце. Прочитајте га, биће вам опроштени греси што залазите у највиша питања, а за остале се морате сами снаћи.
Миливој Анђелковић http://www.amika.rs
PS. Стојковићу је ово други роман - први, SUMMA CUM LAUDE објављен је 2007. и - оно што знам - изазвао је више занимљивих дискусија и позитивних оцена на неким сајтовима...