Prvi dan u Ouagadougou ili zasto nisam hteo da putujem....

nimrod88 RSS / 07.06.2009. u 18:45

Pojma nemam zasto pisem ovaj tekst, osim da mi je inspiracija bila konstatacija moje koleginice da toliko nije imala sta da radi u Ouagadougou prosle nedelje da je pocela da pise blog o putovanju. Ovo ce najmanje biti blog o putovanju, barem ovom, a vise o putovanjima, sto fizickim, sto psihickim. I bice kucan ovako, bez dijakritika na c i s, jer slepo da kucam znam samo na engleskom, a da nabadam sh i ch ne mogu gledajuci (da ne spominjem z i y naopacke) bi mi oduzimalo previse vremena. Vremena, koje kako se cini nije da necu imati, nego me nervira neefikasnost :) Tekst nije putopis, mada ce delovi mozda liciti, i vise je moj licni dozivljaj puta, putovanja, Ouagadougoua, drugih mesta, ukljucujuci i Beograd, moje porodice i prijatelja i svega ostalog (sa povremenim real-time updateom, zavisno od zanimljivosti dogadjaja :) ).

Elem, danas mi je prvi dan u Ouagadougou, sleteo sinoc, prespavao na podu (delim sobu sa dve devojke, pa ja kao dzentlmen (gentleman my ass....) spavam na podu, tj. pokusavam da spavam veci deo noci...iz nepoznatih razloga delimo sobu), doruckovao, isplivao se u hotelskom bazenu, okruzen frankofonim strancima, jednim Poljakom (video sam da cita nesto na poljskom u avionu jer je sedeo ispred mene i neprestano pomerao naslon sedista) i nesto anglofonog sveta, i jos uvek nisam izasao iz hotela u pravi svet....sad, to moze zvucati normalno nekome ko ide turisticki samo na odmore, i to u organizaciji agencija itd, ali ja putujem sto za svoju dusu, sto poslom, sto zbog skole vec nekih 10ak godina, ponekad svake druge nedelje, ponekad svakih mesec-dva, ali uglavnom se ne libim kupiti kartu dva dana pre puta, bukirati nesto online, spakovati se za 20 minuta i preskociti okean. Sve vakcine su mi azurne, otprilike bih mogao da jedem sa poda i da mi nista zaista ne bude, imam dve vrste lekova za profilaksu malarije (chlorquinone, za recimo centralnu i juznu ameriku i malarone za ste ostalo gde je plazmodijum postao otporan na ovo prvo), sva kozmetika mi je spakovana u triplikatima u 3oz ziplock kesice i generalno, doci negde a ne izadji iz hotela 17sati (dobro, 8 provedenih u "spavanju") za mene nije normalno. I to u Burkini Faso. 

E sada, zasto naglasavam Burkinu Faso - kada smo, zahvaljujuci nasem prosvecenom obrazovnom programu geografije za drugi razred gimnazije ucili politicku geografiju, ucili smo napamet i glavne gradove svih drzava, redom po kontinentima. I, od svih, Ouagadougou mi je bio omiljen (da ne spominjem da sam ja bio jedan od dva morona koji su zaista zapamtili sve ove gradove, najverovatnije zato sto je jedna od najcitanijih knjiga na mojoj decijoj polici za knjige bio Veliki Atlas Svijeta, izdanje ne mogu da se setim kako se zvala velika izdavacka kuca iz Zagreba.... iz valjda 1981, pa mi ostalo jos od tada...), i zato sto sa 15-16 godina nisam razmisljao (to je bilo tamo negde 1995-96te) u svem haosu da cu ikada biti igde blizu Ouagadougoua (probajte da napisete ovo jedno sest puta u istom pasusu :)))) ). I kada mi se ukazala prilika da dodjem ovamo, tamo negde zimus jos, uz Senegal i Niger, mom uzbudjenju nikad kraja. Zbog totalno debilnog i prozaicnog razloga - casova geografije u gimnaziji :) 

Od zimus se mnogo sto sta promenilo u planovima, izmedju ostalog pre neki dan predsednik Nigera je odlucio da raspusti parlament (sto je, barem u Nigeru uvek bio uvod u vojni udar u proslosti), ja dosao ranije nego planirano iz Amerike u Beograd, nestigavsi da uzmem vize tamo, i proveo skoro mesec dana u Beogradu, sto cekajuci vize (za istina Burkinu i Senegal samo, u konzulatu Francuske; Niger ne zastupa niko u Srbiji), sto organizujuci se sa neorganizovanim sto lokalnim (ovdasnjim, u Zapadnoj Africi) sto medjunarodnim saradnicima (sacuvaj me boze monetarno dobro potkovanih multilateralnih organizacija......ako nesto znaju to je da trace vreme i novac). I sve to, u nekom raspolozenju koje vec odudara od mojih obicnih raspolozenja pred put - retko kada mi se "ne ide" negde....cak i kada sam se pakovao nedeljom popodne za vecernji let iz Njujorka ka Zenevi (tako da stignem na pocetak radnog vremena, iako me je dzet leg hvatao negde vec oko cetiri popodne tog istog dana, bez obzira na kolicine popijene kafe), i vracao se iz te iste Zeneve cetvrtkom uvece (ne bih li u petak ujutro bio na poslu, ostavio odecu da se opere i pokupio je u subotu popodne, spremnu za ponovno pakovanje u nedelju), me nije hvatalo "ne ide mi se" raspolozenje. Zasto..........ne znam. Valjda zato sto mi putovanje (sa sve pokusajima da spakujem kolena u sedista smisljena za putnike nize od 180cm, kasnjenjima/odlaganjima/zakasnelim prtljagom/pakovanjima i raspakivanjima/autobusima po putevima poslednji put asfaltiranima dok su jos bili u nadleznosti Britanske Imperije) itd, prestavljaju zamenu (mnogo zdraviju po moje fizicko a i psihicko bivstvovanje) za stvarno povlacenje iz sveta, problema itd. I tako, nadjoh alternataivu za ono sto neko nalazi u recimo alkoholu, raznim psihoaktivnim supstancama, bezanju od kuce ("odoh samo da kupim cigare"), depresijama, meditaciji i ostalim vrstama otkacinjanja od svakodnevnog. Posebno sto znam da nije trajna, i da uvek postoji neko mesto na koje se vracam (na stranu sto je to neko mesto preraslo u nekoliko mesta vec odavno, i da medju njima postoji maltene konkurencija gde cu se ja zaista "vratiti" :) ).Sa jedne strane je bio Beograd, gde sam rodjen, odrastao i mogu da predjem put od kuce do bivse osnovne skole (~800m i 9 stepenista) potpuno zatvorenih ociju (mogu tako i Kalemegdan, samo su me skoro zeznuli nekim skelama kod Zavoda za zastitu spomenika :) ) i gde imam "moju sobu" (na fasadnoj cigli na prozorima te sobe jos uvek stoje obicnom olovkom ucrtane zvrljotine, tamo negde 1990te valjda), i drugih kuca (jedno vreme su ulogu kuce igrali razni stanovi po Bukurestu, zatim u Micigenu, Njujorku, ponovo Micigenu, a pre svega toga „stan“ u Beogradu koji nije nikada diplomirao do statusa „Idem kuci“, vec je (jer sam ziveo u njemu samo sest meseci), prvi put sam, oduvek ostao na nivou „Idem u stan“ (i igrao je ulogu kuce sada opet, mesec dana ili tako nesto).

Elem, da bi Ouagadougou imao smisla, pokusavam da ga dozivim nevezanog za ostale dozivljaje Afrike, i ne poredim ga sa Mediteranskom, Severnom Afrikom, jer Maroko, Tunis i Egipat i ne racunam u pravu Afriku, ali ne mogu da se otmem poredjenju sa Dar-es-Salaamom i celom Tanzanijom, koji za mene jesu prava (i meni bar) omiljena Afrika. Nekoliko slika odatle su ovde (ne znam kako da ih lepo unesem u tekst). Dakle, Dar, iako vise ne glavni grad je mnogo razvijeniji od Ouagadougoua – velika luka, industrija, drugacije komericijalno organizovan, uglavnom nesto sto bi, barem u Africkim terminima proslo za metropolu. U pauzi pisanja ovoga, izasao sam iz hotela da vidim Ouaga – (ovdasnji skracuju ime, pa mogu i ja). I, Ouaga je mali....prestonica dosta gusto naseljene zemlje, ali mali, bez trotoara i relativno prazan (nedelja je). Komercijalni sadrzaji, pored obavezne Grand Marche (zatvorene, prodaju samo setajuci prodavci razglednica i necega misterioznog sto se sastoji u razgovoru o cipelama, atrakcijama samog mesta, mog mesta porekla itd), su svedeni vecinom na kioske koji prodaju sve...od odece, neizbeznih majica Burikinabe fudbalske reprezentacije (napravljenih u Vijetnamu), do kertridza za HP (i samo HP) inkjet stampace, kartica za mobilne telefone do voca. Sve je vecinom zatvoreno, mozda zbog vrucine (mada je jun hladniji od aprila i maja), pretpostavljam vise zbog nedelje. Taksi funkcionise na istom sistemu kao u Daru, pored zelenih taksija koji bojom oglasavaju delatnost i sa kojima se dogovaras za cenu (baziranu na udaljenosti i procenjenoj plateznoj moci), i ljudi koji voze ne zelena i malo bolja kola a koji recimo imaju dogovor sa hotelima da cekaju na njihovim parkinzima (i sa kojima se dogovaras za cenu, na osnovu istih kriterijuma J). Ouaga bi se mogao preci peske, sa kraja na kraj......sada sam presao sever-jug, i valjda zbog mog pocetnog „ne-ide-mi-se“ stanja i dalje mi nedostaje ta varnica uzbudjenja. Kada samo pomislim da cu mesec dana biti ovde, u Nigeru (mozda) i Senegalu.....bez doticne „varnice“......bice to naj-sve-mi-je-ravno-do-Kosova poseta Zapadnoj Africi o kojoj se ikada blogovalo .  

I, zemlja je crvena ovde kao i u Istocnoj Africi........i naravno sada je ta crvena zemlja u stvari crvena prasina koju nosi vetar iz Sahela (Sahel se po nekima siri zbog klimatskih promena, po nekima samo varira u normalnom ciklusu), uglavnom u Burkini dovodi do isusivanja severa/severo-istoka i nepredvidivih kisa u centralnom i juznom delu zemlje (a nepredvidive kise nisu nikako dobre za pamuk, koji je glavna izvozna stavka). Savana, kojom je prekrivena vecna zemlje je isposcena, iz vise razloga – previse stoke, previse secenja ionako retke sume, zbog obradivog zemljista, lisca ali i drveta kao goriva, previse zapocetih i nikada zavrsenih poljoprivrednih reformi ili reformi koje su uzimale u obzir arbitrarne administrativne granice „opstina“ ili regiona i potpuno zanemarivale recimo nomadske stocare, koji sezonski migriraju.....i koji smatraju da je svako pretvaranje pasnjaka u iskljucivo poljoprivrednu zemlju njih automatski iskljucuje iz privrede i oduzima im jedino sto imaju (i naravno, svaku takvu reformu zdusno odbacuju). U Tanzaniji nomadskih stocara ima malo – vecinom na severu (Masaai su najvidljiviji), dok ostatak zemlje gaji sve pod suncem – od cveca, banana, kafe, indijskog oraha, pamuka, pomorandzi, kukuruza, pirinca, zelene boranije (99% za izvoz u Evropu), salate i skoro bilo cega sto se zakopa u zemlju – nesto obico izraste, bilo da ga gajite ili ne. U Burkini ne raste sve, i ukoliko Sahel nastavi sa sirenjem jos manje ce rasti. U Tanzaniji je problem sta raditi sa svim tim sto izraste – seljaci koji zive od zemlje (vecin stanovnistva) moze da proizvede skoro bilo sta, ali ne moze to da proda, bilo zbog toga sto nema gde, nema kome, ili nema kada – ili prodaje prvome trgovcu koji naidje jer nema izbora ili sve proizvedeno truli (oko 30% voca a specificno 40% mangoa proizvedenog godisnje istruli).

U Ouagadougou mango ima isti ukus kao u Dar-es-Salaamu, ali ja i dalje zelim da budem negde drugde. O tome dalje za koji dan.



Komentari (0)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Arhiva