Kako država i sindikati mogu da upropaste biznis

    Cilj ovog teksta je da skrenem pažnju kako je moguće da država i sindikati unište kompanije. Znam da tekst neće biti naročito popularan u sadašnje vreme finansijske krize ali je jako važno da razumemo da potezi koje država povlači kao odgovor na krizu, ne moraju nužno da dovedu do oporavka već u najvećem broju slučajeva verovatno dovode do totalne katastrofe.

U medijima u Srbiji već neko vreme kolaju glasine o problemima nekih domaćih velikih korporacija i načinima da im država pomogne davanjem kredita ili drugih finansijskih injekcija pri čemu se obično navode problemi oko ovakvih pregovora zbog toga što država očekuje da zauzvrat dobije udeo u vlasništvu korporacije, što mislim da je pogrešno.

Isto tako kao nasleđe bivšeg socijalističkog uređenja imamo situaciju da su radnici velikog broja kompanija isto tako vlasnici i dela akcija tih istih kompanija pri čemu privatizovane kompanije u Srbiji obično nasleđuju i postojanje sindikata, što isto tako mislim da je jako loše.

Da bi zadržao potpunu nepristastnost i izbegao optužbe da promovišem bilo koju kompaniju u Srbiji, primer koji će ukratko biti analiziran će biti kompanija General Motors (u daljem tekstu GM) u SAD do nedavno najveći auto prozvođač na svetu a od početka juna kompanija koja je objavila bankrot.

Među ekonomistima već nekoliko godina unazad trajala je diskusija , manje više neprimećena od strane javnosti, šta uraditi sa GM. Manje više svaka od ovih diskusija je dovodila do nekoliko zaključaka: potrebna je promena upravljačkog kadra, raščistiti sa gomilom problema iz prošlosti i naprativi “bolje” automobile. Postavlja se pitanje, ako je već toliko vremena bilo očigledno šta je izlaz i koja su rešenja potrebna, zašto se izlaz iz krize nije i desio. Ono što je prethodilo proglašavanju bankrota je bila finansijska pomoć države GM u zamenu za udeo u kompaniji, što implicitno znači da su političari došli do zaključka da znaju kako da vode korporaciju ovakvog tipa. Ako samo pogledamo naslove tipa “Obama insistira na promenama” i sl , odaje se utisak da sada političari znaju šta treba uraditi sa GM. Generalno bi trebalo da, što se tiče upravljanja biznisom političari da ćute kao zaliveni kada je u pitanju bilo koja kompanija i da se upravljanje biznisom prepusti vlasnicima. Naravno sada su političari “vlasnici” pa željno iščekujemo njihovu uspešnu strategiju za izlazak iz krize – strategiju koja nije bila vidljiva onima koji su do skora vodili kompaniju i koji su bili ne malo plaćeni za ovo.

U suštini možemo da preformulišemo gore navedeno u sledeće pitanje:

Koga će vlada da postavi da čelo borda direktora?

a) nekog političara

b) nekog stručnjaka iz industrije

c) menadžera koji je sposoban, dalekovid, jakog karaktera i odlučan da pretrese stvari iz osnova i usmeri kompaniju na put rasta, razvoja i profita.

Ako mislite da je tačan odgovor pod c) onda definitivno niste odavde. Jednostavno postoji gomila razloga zašto ni vlade ni radnici ne treba da budu “vlasnici” bilo koje kompanije. U daljem teksu ovo će biti i malo bolje objašnjeno.

Proleterijat je u SAD počeo da kupuje akcije tokom `80 tih. Smatra se da je cela ideja potekla tokom mandata Regana. Ideja je izgleda bila da svaki građanin postane kapitalista. Naravno ovi “novi” kapitalisti nisu bili stvarno kapitalisti, i umesto toga su uglavnom postali predmet manipulacija na Wall Street-u. Umesto da stvarno razmeju i kontrolišu kompanije čije su akcije posedovali oni su kupovali akcije uglavnom kroz fondove ili su ih posedovali kroz osiguranja ili penzione fondove. Ovo je imalo za posledicu da su “novi” kapitalisti u stvari postali zavisni od menadžera Wall Street-a, koji su pri tome sebi davali neverovatno visoke zarade i bonuse.

Sve je naravno išlo odlično dok su cene akcija išle na gore, i jedva da je neko primetio da ih finansijska industrija u stvari iskorištava. Jednostavno uopšte nisu razumeli u šta su se uvalili. U njihovim razmišljanjima kapitalisti čine ljude bogatima , a Wall Street im pomaže da se ubace u ceo dil.

Tokom `80 i `90, ljudi su u stvari počeli da veruju da je stvarno moguće motivisati radnike tako što im se daje udeo u celom dilu kompanije, a i sami radnici su poverovali da je moguće da se obogate ako imaju udeo u vlasništvu kompanije u kojoj rade. Naročito u sektoru finansija plate na bazi rezultata su postale jako popularne. Uskoro su svi bili deo “uspeha”. Problem je bio što je sve bilo u stvari na kratak rok, prihvatanje bespotrebnog rizika je postalo deo svakodnevnice iz prostog razloga što su bonusi bili isplaćivani na osnovu uspeha u prethodnom kvartalu, ako bi iz nekog razloga kompanija slabila na duži rok , to nije bio njihov problem već problem vlasnika akcija. Naročito je brinula činjenica da nakon što su mendadžeri uzimali svoj deo, ostajalo je u stvari jako malo za akcionare kompanija.

Vlasnici akcija (sada “novi” kapitalisti) želeli su da biznis uspe iz prostog razloga što su želeli veću cenu akcija koje su posedovali. Menadžeri su želeli veće kvartalne profite kompanija pošto su bili direktno povezani sa njihovim bonusim i opcionim akcijama kompanije na koje su imali pravo. Tačno je da su svi bili kapitalisti ali ne baš pravi kapitalisti – već više imitacija kapitalista pošto niko nije imao nikakvog interesa u dugoročnom napretku institucije kapitalizma kao takve.

Pravi kapitalista je uvek spreman da smanjuje troškove. Ukoliko cena rada po satu postane previsoka on će želeti da se premesti i regione sa niskim nadnicama za radnike. Ukoliko njegovi menadžeri počni da traže nerealno visoke zarade on će ih jednostavno otpustiti i naći nove.

Problem je međutim što ni radnici ni sindikati pa ni mendadžeri jednostavno nisu bili ni malo zainteresovane za rezanje troškova. Dok su evropski proizvođači automobila polako počeli da sele proizvodnju u zemlje sa jeftinom radnom snagom GM je nastavio da proizvodi automobile u SAD. Njihovi radnici organizovani u sindikate , uz to još i vlasnici akcija sa pravom glasa jednostavno nisu dozvoljavali bilo kakve promene kao što je izmeštanje proizvodnje u druge regione, sa ciljem smanjenja troškova. Kada je trebalo smanjiti zarade i deo sredstava usmeriti u nove tehnologije i opremu za proizvodnju automobila u 21. veku, ni menadžeri jednostavno nisu bili zainteresovani.

Lekcija koja bi trebala da bude naučena iz svega ovoga je sledeća:

Pustite menadžere da upravljaju. Pustite radnike da rade. Pustite kapitaliste da jure za svojim profitom. I naravno pustite političare da obmanjuju. Svako prema sopstvenim mogućnostima.

Ako se pitate šta to tačno znači u današnjem svetu - niste sami.