Cincinat, jedna stara, zaboravljena, poucna prica...

…Како им се чинило да и то није довољно за заштиту одлучише да именују диктатора који ће учврстити пољуљану сигурност. Уз сагласност свих, на тај положај би именован Луције Квинкције Цинцинат.
26. Заслужује пажњу да ово првенствено чују они који сем богатства презиру све људске врлине и сматрају да нема места ни части ни врлини сем тамо где обилато притиче моћ. Квинкције, једина нада римске империје, обрађивао је своја четири југера земље с оне стране Тибра, на оном истом месту где се сада налазе бродске радионице које називају „Квинкцијеве ливаде". Док је или копао јарак нагнут над својом мотиком, или је орао - у сваком случају је био забављен обрадом земље - поздравише га посланици и затражише да „одевен у тогу саслуша налог Сената за своје добро и за добро државе". Зачуђен, он упита: "Да ли је све у реду?" и затражи од жене Рациле да брзо изнесе тогу из колибе. Када је, истовремено бришући зној и прашину, одену и приступи им, посланици га поздравише као диктатора, честиташе му, позваше га да дође у град и обавестише га каква је паника завладала у војсци. Када је брод који је дала држава приспео на другу обалу, Квинкција прихватише три његова сина, остали рођаци и пријатељи и велики број сенатора. Опкољен гомилом која се тискала, са ликторима који су ишли испред њега, био је отпраћен кући. Дотрчали су и плебејци у великом броју, али они ни-су били срећни што виде Квинкција, сматрајући да је и ова моћ исувише велика, а Квинкције сам још моћнији од ове власти. Те ноћи се ништа друго није догодило сем што се стражарило у граду.
27. Дошавши пре зоре на Форум следећег дана, диктатор одреди за заповедника коњице Луција Тарквинија који је био патрицијског порекла. Он је сматран за неупоредиво најбољег римског младића у рату, мада је служио у пешадији због свог сиромаштва. Заједно са командантом коњице стиже диктатор у Скупштину и објави затварање судова и радњи у целом граду; забрани да се ико бави било каквим приватним послом. Затим издаде команду да сви који су у годинама да могу служити војску дођу наоружани пре заласка сунца на Марсово поље са припремљеном храном за пет дана и са по 12 кочева за палисаде. Онима који су били стари за војску нареди да припреме храну суседу војнику док овај спрема оружје и тражи кочеве. Младићи се растрчаше да траже кочеве; свако је узимао тамо где је било најближе и нико их у томе није спречавао. Сви су били спремни да слушају диктаторово наређење. Затим је лично диктатор повео легије, формирајући колону погодну за пут, али и за борбу ако би случајно дошло до тога, а командант коњице поведе коњанике. У обадве колоне су храбрили војнике онако како су прилике захтевале: да убрзају корак како би до ноћи могли да стигну до непријатеља; опкољени су римски конзул и војска, већ трећи дан су затворени; неизвесно је шта може донети ноћ, а шта дан; често један тренутак доведе до преокрета и у највећим стварима „Пожури, заставниче!", „Следи, војниче", - довикивали су један другом, што је било по вољи војсковођама. У поноћ су стигли на Алгид, па како су знали да је непријатељ већ близу, ту су се зауставили.
28. Диктатор је надгледао колико је то ноћ дозвољавала, јашући около на коњу, какви су облик и положај војног логора. Издао је наређење трибунима нека заповеде да се војнички пртљаг истовари на једном месту, а да се војници са оружјем и палисадама врате у строј. Би учињено како је наредио. Затим је командовао да у поретку у каквом је дошла целокупна војска једном колоном опколи непријатељски табор и да на дати знак дигне вику; потом кад се она зачује нека свак ископа ров испред себе и постави кочеве. По издавању команде уследио је бојни знак, а војници су извршили наређење. Њихова вика је стигла до непријатеља, а потом се њен одјек вратио до конзуловог логора. Једној страни је донео страх, другој огромну радост. Римљани су честитали једни другима јер је то била вика њихових суграђана, што значи да је помоћ ту; уз то су и из стража и предстража застрашивале непријатеља Конзул је био против било каквог одлагања; ова вика не значи само њихов долазак него најављује да су пријатељи започели борбу. Чудили би се да већ нису нападнути последњи редови непријатеља И тако нареди својим људима да узму оружје и да га следе. Окршај започе ноћу. Опкољени Римљани дадоше виком знак диктаторовим легијама да су и они ступили у акцију. Екви су се спремали да спрече своје опкољавање, али кад је непријатељ кога су опколили започео борбу, они се у страху да ће бити извршен напад на њихов логор окренуше од оних који су се утврђивали према онима који су нападали, остављајући им тако мирну ноћ; са конзулом су се борили до зоре. У рану зору већ их је био опколио диктатор и ускоро су имали да издрже борбу против једне од римских војски. Тада су Квинкцијеве трупе, чим су завршиле посао, поново узеле оружје и напале на насип. Овде настаде нова борба, а да се она раније није стишала. Пошто им је опасност претила са обе стране, Екви се оставише борбе и окренуше се молбама; молили су час диктатора час конзула да не искористе борбу за њихово уништење и да им дозволе да се повуку разоружани. Конзул им нареди да се обрате диктатору, а он, огорчен, њиховој предаји додаде и понижење, те нареди да се Грах Клоелије и остали прваци доведу везани њему и да се сви повуку из утврђеног места Корбиона. Он не жели крв Еква и дозволиће им да оду, али као признање да су побеђено и покорено племе треба да прођу испод јарма. Јарам би начињен од три копља тако што су два пободена у земљу, а треће стављено попречно преко њих. Под овај јарам посла диктатор Екве.
29. Пошто је заузет непријатељски табор у коме су Екви све оставили - наиме, дозволио им је да оду без ичега - сав плен је разделио само својим војницима. Конзулској војсци и конзулу рече подсмевајуће се: „Бићеш лишен дела плена, војниче, који потиче од оног непријатеља чији плен си замало и сам постао. А ти, Луције Минуције, докле год не стекнеш дух конзула командоваћеш овим легијама као легат." Нато се Минуције одрекао конзулског положаја и остао у војсци како му је било наређено. Тада се мирно покоравало бољој команди у толикој мери да се војска тога сећала пре као доброчинства него као деградације; доделила је диктатору златан венац тежак једну либру, а кад је одлазио поздравио га као заштитника. У Риму је заповедник града Квинт Фабије одржао седницу, па је одлучено да Квинкције тријумфујући уђе у град са оним бојним поретком са којим је стигао. Испод његових кола вођени су непријатељски прваци, а испред њих су ношени њихови бојни знаци; следила је војска, натоварена ратним пленом. Прича се да су пред свим кућама биле постављене трпезе за гозбу и да су учесници на њима, певајући тријумфалне песме и уз уобичајене шале, следили тријумфална кола. Истог дана је уз опште одобравање било додељено право римског грађанства Луцију Мамилију из Тускула. Диктатор би одмах вратио овлашћења да није морао одржати суђење Марку Волсцију, лажном сведоку. Страх је спречавао народног трибуна да се овоме супротстави. Волсције је осуђен на прогонство и отишао је у Ланувиј. Квинкције, који је примио диктатуру на шест месеци, абдицирао је после 60 дана. 

Tit Livije: Istorija Rima od osnivanja grada

Prevod: Miroslava Mirkovic

Izdanje: SKZ, Beograd, 1991.