Хтео сам нешто да напишем, и онда сам застао. Размишљао сам шта. Знао сам да нешто хоћу. Да ме чују. Ко да ја нешто имам да кажем што још нико није рекао. А то сам управо и хтео да кажем. Хоћу да кажем нешто што до сада нико није рекао. Иначе нема сврхе говорити. Само би посадио дрво у шуми - електронској шуми. Да је то моје дрво важно, ко би га спазио?
Некада су људи крили информације. А сада кад свако може да посеје од најситнијег корова до дебеле храстовине. Само посадиш ил' пошаљеш и нико неће ни да примети. Треба пазити на своје дрвеће, и својих пријатеља, јер сви они имају своје мале шуме. Додуше увек разбацане, али тачно знају које је дрво њихово. Одмах до Јанковог и Марковиг, неаравно.
Марко и Јанко су носиоци практичног образовања сваког шумара и пролазника. Жика и Пера су њихови ученици. Тако рећи помагачи или асистенти.
Почињем да се питам шта је то што би могло да се направи од дрвета.? Већ смо направили точак, лук и стрелу, кашику, и адвоката.
Ово дрво што сам посадио је баш безвезе.