"EXIT vidim kao..."

Atmosfera u kući je bila skoro ista kao i uvek kad mama uz poslepodnevnu kafu, u miru i tišini, zavaljena u fotelju, ocenjuje pismene radove svojih studenata. Mimiku njenog lica sam poznavao toliko dobro da sam mogao pogoditi ne samo koliko je zadovoljna pročitanim, već i visinu ocene nečijeg zadatka. Iako me nisu interesovali tuđi pismeni zadaci, iznenađen njenim gunđanjem u sebi, drugačijim nego obično, mahinalno sam uzeo nekoliko radova i počeo da ih čitam. Ovaj put je uz temu iz aktuelnog štiva studentima dala mogućnost pisanja na jednu od tema iz svakodnevnog života. Evo nekih radova koje sam izdvojio:

Exit je najbolje što se desilo Srbiji otkad znam za sebe. Dovoljno je bilo samo nekoliko godina da ambicija grupe mladih ljudi, koji su želeli promene, dobije oblik planetarnih razmera, okupljajući danas novi svetski poredak u personifikovanoj državi Exit, na prestižnoj balkanskoj lokaciji, nudeći ulaznicu za četvordonevni (festivalski) život kakav želimo, kao oživljenu maketu idealizovanog srpskog urbanog života, po svetskoj meri. Na julskoj muzičkoj pozornici sveta, smeštenoj na Petrovaradinskoj tvrđavi, nastupili su najeminentniji umetnici. Dočekali smo koncerte mnogih koji su crtali muzičku sliku naše mladosti ili smo ih tek upisali na listu naših idola. Reke turista iz celog sveta svake godine odnose magičnu srpsku festivalsku energiju svojim kućama, koja već deset godina buja Novim Sadom, koji pobeđuje Evropu, u četiri julska dana. Exit je kao zlatni levak iznad grada iz kojeg se svake godine tokom festivala priliva nama neophodan novac za, ako ni za šta drugo, dalje razmišljanje o putu ka nečemu boljem. Exit vidim kao izlaz!

Poslednjih nekoliko godina radim na Exitu kao obezbeđenje. Sve što zaradim potrošim u jednom kafiću u kojem se okuplja moje društvo. To traje par dana i onda obično idem na more. Jedne godine su me rasporedili da budem kod jednog zida, gde sam pazio da neko ne preskoči postavljenu ogradu. Te godine nisam prisustvovao ni jednom koncertu, ali nema veze, bitno mi je da sam bio na Exitu. Neki moji drugari su ulazili kroz neke tunele, a pre par godina sam uveo baš dosta nekih poznanika, pa su me svi kasnije častili pićem u gradu, zavoleli su me. Jedna devojka iz Kuršumlije je celu noć stajala pored mene, sećam se bio je petak, i pravila mi društvo. Kasnije smo se smuvali. Na festival su je uveli neki njeni drugari koji su bili angažovani kao prva pomoć na festivalu, a i tata njenog druga radi u hitnoj pomoći, pa ju je on jednom sakrio u ambulantna kola, iz kojih je izašla kod mejn-stejdža. Ujutru posle posla se nađem sa društvom koje nije uspelo da uđe na Đavu, pa svi zajedno odemo u jedan kafić. Kad svane, kad već skoro svi posetioci krenu kućama, često sam nalazio izgubljene stvari - novac, akreditacije, mobilne telefone, garderobu, ma svašta. Ako mi nešto treba uzmem, ostalo nisam dirao. Super mi je raditi na Exitu, ne moraš ništa ni raditi - non-stop pričaš s nekim devojkama, nekad malo prošetaš i tako. Vidim svakakve ljude, koji su skroz drugačiji od moje ekipe iz kraja, al' nema veze, to mi prija. Drugari su me jedne godine zezali da se ložim na crnkinje, jer me je jedna nešto pitala na engleskom, a ja sam je gledao i smejao se. Skroz sam se bio zbunio. Volim kad gledam razne ljude koji prolaze, ali više volim da sedim u kafiću nego da se guram na nekim koncertima. Jednostavno, nisam taj tip.


Svake godine par dana pred Exit počinje moj novi život, koji se gasi čim ispratim sve one koje sam ugostila. Obožavam tu ludnicu! Svi smo kao na ekskurziji, spavamo ko gde i kad stigne po stanu, stalno se zezamo i cugamo. Moji su tada na vikendici i već su navikli da mi je uvek puna kuća u vreme Exita. Jedne godine je moja drugarica završila u pritvoru jer su joj na ulazu pronašli kesicu sa speedom, za koju nije ni znala da postoji, pa je tek kasnije shvatila da joj je to stavio u torbu neki dečko s kojim se upoznala na festivalu noć pre toga. U našem društvu se niko ne drogira i to nam je svima baš upropastilo jedan ceo dan, ali je sve prošlo u najboljem redu. Treba biti oprezan! Kasnije smo je zezali da sledeći put pazi da joj neko ne stavi drogu u piće, tj. u torbu. Ne znam da li ću ići i ove godine, iako će mi dečko kupiti kartu. Idem već deset godina na Exit, a sada bih volela da odem npr. na Siget, ili neki drugi festival, jer stalno idem samo na Exit. Malo mi je dosadilo, iako je nesumnjivo tada najbolje druženje i zezanje u gradu. Razmišljala sam o tome da ove godine iskuliram sve one koji su mi se uvek uvaljivali u gajbu, i da izdam stan. Taj novac bih mogla potrošiti na avionsku kartu za neku daleku letnju destinaciju, ili da nabudžim kompjuter. Postoje i druga mesta i festivali koje treba posetiti u životu, za šta malo ko od nas u Srbiji ima priliku. Englezima je Glastonbury verovatno najbolji festival, Srbima je najbolji Exit, i tako dalje. Sve je to biznis i marketing. Svaki od njih ima svoje čari i bilo bi dobro da smo odrastali putujući i na neke druge svetske festivale i koncerte, kao Englezi, a ne samo na Exit, koji je i danas mnogima od nas jedina, ali dobra opcija, nekima daleka ili apsolutno neinteresantna.


Exit vidim kao moderno srpsko privatno preduzeće čuvara finansija kulture grada i zemlje, utaljeno sa robovlasnicima poreskih para na svim političkim i finansijskim nivoima, sa najboljim namerama! Vidim ga kao grupu ovde nezobilaznih biznis sveznalaca u svim sferama kulture, omeđenu uticajem politike, moći i društveno-privatnog kapitala, s kojom ćemo već desetu godinu koncertima proslavljati nastavak uspešnog političko-muzičkog projekta. Pravi vunder-kindi domaćeg šou-biznisa, iznedreni prsnućem prenabrekle bubuljice devedestih godina, danas vrsni event menadžeri, doterani svetskom šminkom, u providnoj garderobi, domaćeg porekla. Najizreklamiraniji ovdašnji donosioci svetskog, a njihovog, na naše prostore. Srpski reklamni bilbord postavljen na auto-putu sveta, za koji grad plaća dizajn, pokrajina štampu, a republika zakupninu. Videće ga samo onaj ko plati skupu putarinu ili RTS pretplatu. Ta okupljena festivalska masa omamljena koncertima svojih muzičkih idola kao da ne želi da razmišlja ni o čemu što bi joj narušilo plaćeni festivalski vajb. Većina od njih su stranci, zainteresovani samo za provod, alkohol i seks, a preostala manjina najviše je zainteresovana baš za te strance. Za sve ostalo u vezi sa Exitom je zainteresovan malo ko od njih! Exitovi proizvodi dostižu cenu zbog koje će domaća publika koncerte sve više pratiti putem RTS-a, a sve manje uživo. Festival k'o festival, samo mnogo promiskuitetniji od drugih. Dobro prodata priča zakržljalim čitaocima, članovima danas privatizovane, godinama zaključane životne biblioteke, pisana poreskim nalivperom, njihovom rukom i našom tintom. Sudeći po izreci: „Koliko muzike, toliko i para", novosadski koncertno-politički lobi će se dobro naslušati i ove godine. Karta za festival sve skuplja i priliv poreskog novca na Exitov račun sve veći. Ništa bre oko mene ne valja! Gospođo Ligić, budem li pao i na ovom ispitu, biću primoran da obavestim ceo kolegijum o Vašim tajnim susretima sa profesorom Deesom Radikalčevićem, što će najpre saznati Vaš muž; a Exit vidim kao temu s kojom sam konačno položio Vaš usrani ispit!


Znači, uvek se super provedem na Exitu. Nikad nisam išla tamo na one stejdževe gde je gužva i prašina. Tata dobije svake godine VIP karte i uvek me odveze kolima na Exit. Jedne godine sam se super skapirala s njegovim kolegom iz stranke na VIP terasi. Bio je mnogo opušteniji nego kad je dolazio kod nas u posete. Skroz smo se zgotivili, čak smo kasnije par puta zajedno izašli u grad. Na Exitu uvek budem s nekom ekipom na VIP stejdžu kod hotela Bate Kan-kana, gde sretnem neke ljude koji su mi okej još iz grada, bude i stranaca, a i muzika je skoro kao kad izađem vikendom. Ma, na Exit vredi ići samo zbog VIP-a, jer tu ne može svako da uđe. Onaj ko dobije VIP kartu je sigurno neko i nešto, a ja volim takve ljude, jer su uspeli u životu, što je očigledno. Ne volim bezveznjakoviće, pogotovo one što na Exit odlaze, kao, samo zbog muzike. Uvek sam mislila da lažu, jer, ko bi plaćao kartu i gužvao se s gomilom ljudi, a svu tu muziku su čuli već milion puta, i kod kuće i u gradu, i znaju napamet reči svih pesama. Ma, ko zna! Baš ne volim kad te stalno gaze, ne možeš ni da đuskaš, a zbog sveg tog nerviranja ne čuješ ni muziku. Čula sam da su na tvrđavi nekada bile i neke pozorišne predstave u vreme festivala. Sva ta prašina, gužva i frka. Ne mogu da verujem! Meni je najbolje u VIP-u! Inače, bila sam na otvaranju Cinema Cityja i Sterijinog pozorja, i u bekstejdžu kad su svirali Red Hot Chili Peppers i The Chemical Brothers. Tata će mi javiti za Depeche Mode. Bila sam i na snouborderskom festivalu na Kopaoniku, gde su održavani i koncerti, a kad se vratim ove godine s mora ići ću na Madonin koncert, što već vidim kao nejlepših par sati mog života. Jedne godine sam posle festivala putovala po Evropi s ekipom iz Exita. Isto nešto preko ćaleta. Exit vidim kao kakao. :-) Znači, super mi je sve to!


Exit vidim kao još jedan festival u Guči na kojem nikad nisam bila. Verovatno nikada neću ni biti. Smara me strana muzika, pogotovo onaj tuc-tuc zvuk. Videla sam na TV-u da se tamo valjaju po blatu, prljavi su, ko zna kad su se tuširali. Idu bosi, a ne možeš ići na tvrđavu u štiklama, a sve patike su mi bele boje. Nemam ni obuću za Exit. Ćerka mamine prijateljice nije imala gde ni da se odmori na tvrđavi, morala je da sedne na zemlju. Dosta ljudi spava u nekim šatorima, u parku kod univerziteta, skoro u centru grada. Ima baš svakakvih ljudi. Ne znam - ja to ne razumem! Ne sviđa mi se ni muzika, ni frajeri koji posećuju Exit - kad gledam na TV-u vidim da tamo dolaze sve neki rokeri, pankeri i DJ-evi. Bila sam nekad i na DJ žurkama, ali me strašno nervira što tamo momci često nose sunčane naočare i sve vreme klimaju glavom tamo-vamo, čak ni devojke ne muvaju. Ne vidim ni gde gledaju! Ne volim to! U Guči se super provedem. Svake godine tamo nađem dečka i upoznam nekog novog drugara. Komšinica mi je pričala da je na Exitu upoznala svog dečka koji je iz neke nevladine organizacije, držao je neke tribine, i planira da predloži Guči da uvedu isti takav stejdž za nevladine organizacije, da on bude glavni za to. Valjda je tu dobra zarada - nemam pojma. Ona je samo tada bila na Exitu jer je od nekoga dobila kartu, pa joj je Exit super. Deda mi je pričao da je pročitao u Politici da na Exitu ima kurvi koje se drogiraju i prostituišu. Mislim da to nije dobro za Srbiju. U Guči toga nema. Ne znam! Inače, poznajem neke ljude koji stalno idu na Exit, i skroz su mi super, ali ne viđamo se često, jer ne izlazimo na ista mesta u gradu.


Nikada nisam bio na Exitu, a voleo bih. Roditelji mi finansiraju školovanje, kupuju garderobu i hranu, plaćaju mi stan, i ne mogu da mi priušte novac za kartu za Exit. Hteo sam jednom da se prijavim za neki poslić na Exitu, ali tokom leta nemam smeštaj u Novom Sadu, jer budem kod roditelja tokom raspusta. Nisam hteo da cimam drugare da spavam kod njih, jer im je uvek puna kuća nekih rođaka i poznanika koji svake godine dolaze na festival. Neću da im se namećem, a nisam ni za kampovanje. Volim da gledam fotografije od drugara, kad se vratim u Novi Sad, i svi mi kažu da ne postoji ništa bolje i da jedva čekaju Exit. Nikada nisam uspevao da uštedim za kartu, jer, uvek mi se nekako poklopi da mi baš tada trebaju patike, farke, ili nešto drugo, i nikad ne odem na Exit. Letovanje bih u tom slučaju mogao sigurno otpisati, na koje inače retko idem iz istih razloga. Nema veze. Odem nekad na neke koncerte na fakultetu, a te velike i skupe svakako vidim na internetu, mada bih voleo da osetim kako je biti tamo uživo. Exit vidim kao veliku žurku, gde se svi dobro zezaju, napiju se, pevaju i skaču, a ja inače ne pijem, niti volim da igram, pa i ne žalim mnogo što nikada nisam bio na Exitu, ali biće prilike i za to. Možda odem već sledeće godine, jer bi tokom leta trebalo da imam smeštaj u Novom Sadu, a kartu mi je obećala nabaviti jedna rođaka koja se zaposlila u jednom javnom gradskom preduzeću u Novom Sadu, koje će od ove godine usko sarađivati s Exitom, a ako se to izjalovi, gledaću da kartu kupim po pretprodajnoj ceni, šta drugo da radim.


Exit vidim kao hrabru, ambicioznu, nepokolebljivu, snalažljivu i upornu ekipu naših ljudi, koji više nisu toliko mladi, ali su zadržali mladalački duh, koji ih spašava od svih nedaća na koje nailaze, a u Srbiji ih ima previše. Isti su kao i mi, idu na posao i rade, ali im je jako stresno, jer do kraja festivala ne znaju hoće li pući s lovom, ili ne. Sad rade i neke druge stvari, kao što je Cinema City, pa i tu trpe poslovni rizik. Slušam brata koji već sedam godina radi za Exit i koji mi često priča o svemu što se dešava kod njih, što bi se reklo, iza kulisa. Problema ima mnogo, kao u svakom drugom poslu, ali ima i para. Nekada ne onoliko koliko ljudi misle, ali ih ima. Dešava se jedna bezvezna situacija da nekada moraju da budu gradski ili pokrajinski servis za odrađivanje nekih tehničkih stvari, jer ih ucenjuju zbog para, pogotovo kad je neka frka. Mislim da su to neki njihovi dogovori na negrađanskom nivou, jer tako mora, pa me to i ne interesuje. Problemi sa sponzorima su svakodnevica, kao i u svakom sličnom poslu, ali oni danas imaju već razrađene interesne šeme i na svu sreću sa sponzorima nemaju velikih problema. Još bi im samo to falilo! Davno su bile neke nesuglasice između njih samih u Exitu, pa su bili čak i u zatvoru, u koji su dospeli valjda zbog amaterskih poslovnih poteza, što im je garant neko namestio iz političke branše, a oni nisu bili ni u kakvoj vezi s politikom. Ne znam zašto! Morali su zbog keša da uvedu one tokene, kao kontrola, jer su ih krali. Ma, i oni su popizdeli zbog toga. Danas postoji pitanje da li će UNESCO Petrovaradinsku tvrđavu uzeti pod svoje, što bi Exitu i Novom Sadu garantovano nanelo veliku štetu, jer bi festival morao da se preseli s tvrđave, koja Exit čini jedinstvenim među svim festivalima na svetu. Ko bi onda dolazio na tu zaštićenu i pustu tvrđavu? Znam da je predsednik Nacionalne komisije za saradnju Srbije sa UNESCO-om pre par godina bio Jovan Ćirilov, kojeg inače jako gotivim, koji je rekao da za tvrđavu nikad nije kasno. Ne kapiram! Volim da čitam njegove pozorišne kritike, video sam ga i na Sterijinom pozorju. Ne znam današnju priču oko te tvrđave, ali Exit više ne bi bio isti Exit. Ma oni su kul ekipa, sredili bi oni i to. Dosta ljudi misli da se u Exitu sve vrti oko para, a u stvari, oni se snalaze da zarade koji dinar, kao i sva druga preduzeća; posebno je bilo napeto u vreme radikalske vlasti u Novom Sadu. Danas je mnogo lakše jer demokrate imaju razumevanja za urbanu kulturu, štaviše, i oni odlaze na koncerte. Sve je lakše! Kao i u svakoj drugoj firmi i u Exitu se radi puno, za neku prosečnu platu, plus dobiješ karte. Skupo je napraviti festival, i njima uvek fali novca, a sad je još i ekonomska kriza. Dosta mladih je nezaposleno, pa Exit dođe dobro da dosta njih volontiranjem dobije nekakvo poslovno iskustvo; em sami zarade svoju kartu za festival, em Exitu odrade dosta posla. Exit vidim kao egzotično prosperitetno domaće preduzeće, puno energije i volje, koje nam iz godine u godinu priređuje koncerte na svetskom nivou, koji nisu skoro ni postojali devedesetih godina. Mislim da bi država trebalo mnogo više finansijski da im pomogne iz budžeta, jer, ako Exit propadne, ko zna kada bismo opet imali koncerte; jer, rušenje režima Slobodana Miloševića se više nikada neće ponoviti. Teško bi se stvorila nova takva mašinerija i Evropa bi bila još dalje od nas. Nije im lako! Volim da budem kod kuće, nešto da čitam ili da pišem, kao što primećujete, ili da idem u pozorište. Exit podržavam u svemu, ali ne idem na te festivale. Slušam isključivo klasičnu muziku.


Exit vidim kao najlepše sunce na nebu, koje sam posmatrao celu noć, a to je bio ustvari mesec. Bio sam samo prošle godine i to u kampu, gde je bilo sve lepo, super zezanje i svi su bili raspoloženi za otpadanje. Sve je ličilo na ljubav, sreću, zadovoljstvo i uživanje. Bilo je tako dobro da smo drugu noć festivala ostali u kampu. Bilo nam je mrsko da se pokrenemo na tvrđavu, jer smo se te noći smejali k'o ludi, i bilo je super. Tad mi se svidela jedna devojka iz ekipe s kojom sam se upoznao tog dana. O njoj sam razmišljao kasnije skoro sve vreme dok sam ležao na travi i gledao u nebo kroz krošnje stabala. Video sam zvezde, drugu galaksiju, pričao sa zamišljenim ljudima. Osećao sam se nekako tajanstveno, pomalo seksi i plašljivo, bio je pun mesec. Zamišljao sam da smo ta devojka i ja otišli na jedan drugi festival i da smo se tamo smuvali. Te noći sam s njenom ekipom pio njihovo pivo koje su doneli od kuće i jeli smo neke kolače koje je donela jedna Holanđanka, koju su oni upoznali prvog dana, ma bilo mi je tako dobro da mi se uopšte nije išlo na tvrđavu. Tu noć pamtim kao najčudniju i najlepšu od sve četiri dana festivala. Verovatno zbog piva, koje je bilo odlično, i te devojke koja mi se baš svidela. Super sam se proveo na festivalu, i opet ću ići u kamp. Tamo su svi opušteni i sigurno ću opet naći neku super ekipu koja je u mom fazonu.


Iz maminih svakodnevnih priča sam saznao ponešto o nekim njenim studentima. Ovaj put su skoro svi odabrali slobodnu temu, zbog koje sam pročitao sve pismene zadatke, osim sina poznatog gradskog popa, koji je jedini pisao na temu iz gradiva, a gradonačelnikov sin verovatno nije izašao na ispit, jer nije bilo rada s njegovim imenom. Jedan od potpisanih radova je imao samo naslov slobodne teme pri vrhu i uzvičnik pri dnu stranice. Ocene pismenih zadataka Vas verovatno ni upola neće interesovati, kao što mene interesuje sve o maminoj tajnoj ljubavnoj vezi, traču ili glasini, koju je na kraju svog pismenog zadatka pomenuo njen najomraženiji student.

_________________
Svaka koincidencija ovog teksta sa događajima iz stvarnog života je slučajnost. Tekst je nastao kao produkt odmorenog maštovitog mozga (pismeni zadaci ne postoje na fakultetima) uljuljanog u višak slobodnog vremena, nastanjenog u Novom Sadu, s jedinim ciljem da zabavi čitaoca.
Toni Bilinčić