Nacionalizam - tumačenja i doživljaji

 

Kod budale, nacionalizam je u rukama... i obično je to pištolj ili batina. Normalnom čoveku nacionalizam je u srcu... kao ljubav, briga i inspiracija.

"Национализам у суштини представља родољубље (патриотизам), љубав према свом народу.

 

 

 

 

Као појава, сматра се да је национализам настао с почетка 19. векаса појавом романтизма у уметности и књижевности и као одговор на универзалност ренесансе и хуманизма. Пре појаве национализма, критеријум за разликовање међу људима је углавном била религија[5], а од почетка новог века (16. век) до Наполеонових ратова долази до формирања јединствених језика, и традиције се међусобно мешају стварајући веће групе људи исте културе. Ово временом доводи до стварања нација, тј. великих група људи који говоре истим језиком, који су исте вере и имају сличну традицију. До Берлинског конгреса 1878. године створене су све веће националне државе.

 

 

Национализам је довео до појаве националних држава (државе чије су границе дефинисане језичким или културолошким границама, а не освојеним територијама као што је то био случај раније). Овај феномен је довео до једног од највећих таласа промене карте Европе

 

 

Национализам је сложен појам који обухвата различите нивое националне свести. У основи је то снажна национална свест која подразумева љубав према својој нацији, добро познавање националне историје и културе, истицање националних обележја, национални понос и страсно залагање за национални просперитет.

 

 

Развијени појам национализма подразумева политичку идеологију, систем вредности, представа, начела, ставова, предрасуда и стереотипа, чије језгро чини романтичарски култ национа и националне државе, око којег се испредају митови, легенде који се односе на идеализовани национални карактер и мистификовану националну историју."

 

 

E tako, sad kad smo završili sa ovim wiki definicijama, trebalo bi da krenemo da pričamo o tome kakav prizvuk reč nacionalizam ima u našoj zemlji, Srbiji.

 

 

Mene lično što se tiče, ja sam sebe uvek smatrao nacionalistom... Pre nego što sam znao šta to znači, sećam se tog osećaja... Jednostavno, to je nešto što dobiješ - malo rođenjem(nekakav urođeni sentiment), a malo onim što te nauče, često dedovi, ali i knjige koje pročitaš o svom narodu... one istorijske, one romantičarske... itd...

 

 

Međutim, kako su godine prolazile, i kako je na našem prostoru jedno veliko sranje, stizalo drugo... Da sad ne ulazimo u opisivanje sukoba, ratova, žrtava, među nacionalnih mržnji i nepodnošenja, svi manje više znamo o čemu se radi... Elem, kako se to sve izdešavalo, i uz sve grozote kroz koje se prošlo, pored ostalih, ja bih rekao devijacija u rezonima, došlo se nekako do veoma negativnog konteksta reči „ nacionalizam“... Nekako, ispalo je da je biti nacionalista u Srbiji isto što i nacista, fašista, šovinista... i tako dalje, da ne nabrajam... Suština je - sve ono najgore! Ispalo je da sve kipti od nacionalizma. A meni se čini da sve kipti od bukača i urlanjem izgovorenih gluposti, a da zdravog nacionalizma ima vrlo malo!

 

 

Taj momenat je ono što me je opredelilo za ovu temu. Sa takvim doživljajem onoga što nacionalizam treba da predstavlja se nikako ne slažem, i ako na ovaj način nekako mogu da doprinesem tome da prosta ljubav i briga o svom narodu, njegovoj kulturi i opštem prosperitetu izgubi gore navedene odvratne kontekste - biću zadovoljan. Između ostalog, zbog toga smo na početku prešli kroz definicije nacionalizma, kako bi smo tačno razdvojili šta je šta.

 

 

Da me neko ne shvati pogrešno, ja svakako uviđam pred priču ovakvog stanja stvari... Uz sve ono što se dešavalo, uz neuspešne pokušaje da se ostvare interesi srpskog naroda na teritorijama drugih republika, uz zločine bolesnih pojedinaca, a sve u ime Srbije, uz urlanjem iznošene ambicije grupacija odavde... nije teško zaključiti zbog čega biti nacionalista u Srbiji nema baš prijatan prizvuk... Inače, svodim na teze priču o ratovima i atmosferi, jer ne želim da dublje ulazim u to. Mislim da nema potrebe. Želim samo da pomalo vratim tu scenu, da bih došao do poente...

 

 

Znači, postoje momenti koji objašnjavaju stanje stvari po ovom pitanju. Međutim, mene to mnogo i ne zanima... ja sam ubeđen, da razloga za to nema, kao i da takvo stanje stvari nimalo nije dobro, i da je nakon 50 godina pod komunistima, i gušenja nacionalne svesti, svaki dalji period koji prođe u sličnom osećanju - čisti luksuz za ovaj narod. Nepriuštivi luksuz. Na kraju, da se ta svest ravnomerno i prirodno razvijala kroz gore pomenutih pola veka, možda ne bi onako devijantno eksplodirala, onog časa kada je pretnja i zabrana nestala... Samim tim, odjednom opet DOZVOLJENE emocije bile su prejake da bi smo rasuđivali trezveno, bilo je onih koji su to iskoristili, i sve po redu... Ali to je druga priča.

 

 

Ne znam ko će se brinuti o našem, ako mi sami to ne činimo... Recimo, stalno se po medijima, i uopšte u javnosti provlači ta priča o ćirilici i latinici... To je, čini mi se, baš dobar primer za ovo o čemu govorimo. Te latinica preuzima primat nad našim pismom, te se deci ne ukazuje dovoljno na važnost NAŠE ćirilice.. itd... To je dobro mesto za izraziti stav... Mene što se tiče, baš je super da znamo latinicu, i nemam baš ništa protiv toga. Šta više. Doživljavam to kao prednost. Ali, svakako ne želim da to jednom dovede do zaborava ćirilice. I trudiću se u onim okvirima u kojim kao pojedinac mogu, da to sprečim. Tolerantan stav prema tuđem nasleđu, ne bi smeo da znači lagani zaborav svojeg. Može neko da kaže - tako to počinje, prvo pismo pa... Ali, hajde da budemo normalni samo, i da razmišljamo zdravo o stvarima... I onda ćemo valjda manje paranoisati, a više se ZAISTA brinuti o svom nasleđu. Ne poričem da uvek ima, u svakom narodu onih koji bi nešto na uštrb drugih... Takvih je bilo kod nas, kod komšija, kod manjina... I, i dalje ih ima kod svih. To je normalno, iako ne i dobro. Zbog toga, određena doza brige mora da postoji... Od strane svih. Ali, briga o nečemu što vam je važno, ne bi trebala da se manifestuje tako što ćete napadati i ugrožavati nešto što je drugačije od vašeg. Šta god to bilo. Tako nešto je upravo i dovelo „ nacionalizam“ na zao glas. Briga treba da bude upravo to - briga. Stvarna, i ona koja se u svakom trenutku može izmeriti onim dobrim što je učinjeno... a ne brojem urlika, napada, uznemiravanja, i sl...

 

 

Želim da kažem takođe, da nemam apsolutno ništa protiv nacionalizma Mađara, Slovaka, Rusina... ili bilo čijeg drugog... sve dok ga doživljavaju na način koji ne ugrožava druge. Sasvim je normalno, u slučaju manjina, budući da nisu u matičnoj državi, da osećaj nacionalne pripadosti bude jače izražen. Ako obratite pažnju, videćete da je taj osećaj mnogo primetljiviji kod manjina u našoj zemlji, nego kod nas samih... Jer, kao što je normalno da ga manjine osećaju jače, tako je normalno da mi, koji smo svoji na svome tu priču uzimamo zdravo za gotovo. I opet, to je normalno, ali ne i dobro. Iako, kao što već rekoh, nemam ništa protiv brige manjina za njihovo kulturno nasleđe, često mi smeta ono naše „zdravo za gotovo“.

 

 

Jednostavno, ta priča dovodi do toga da u jednom trenutku, shvatimo kako naše nasleđe nije dovoljno sačuvano, a nasleđe drugih nacionalnosti jeste, i onda padamo u paniku kako, eto - mnogo je manje prostora posvećeno srpskoj kulturi a u srpskoj smo zemlji. A u suštini, najčešće nije stvar u tome da nemamo prostora za naše, nego u onom „ zdravo za gotovo“. Da nije tog stava, sasvim prirodno - ne bi bilo ni prostora za bojazan, jer bi konstantna briga o onome što nam je važno, obezbedila da to živi i razvija se.

 

 

 

 

 

 

„Nacionalna identifikacija je veoma čest oblik socijalnog identiteta. Drugo pitanje je da li on mora postati generator etničkih konflikata i izvorište nacizma. Jer zaista, kako to da nikome ne smeta da Švajcarci na svim svojim praznicima mašu svojim zastavama, svaki suvenir koji se donosi iz tih krajeva ima te simbole, čak i čokolada, već to svi doživljavaju kao simpatičan etnički kolorit. Kako vrednosna orijentacija, bazirana na prirodnoj ljudskoj potrebi za pripadnošću sebi i sličnima i poštovanju kontinuiteta sa precima, prerasta u mržnju prema drugima? Kako socijalna identifikacija sa nacijom prerasta u ksenofobiju i fašizam koji proizvode genocide? Najjednostavniji odgovor je: tako što nacionalizam postaje politički program.“

 

 

I svakako, još jedan od važnih momenata je taj, da na nerazvijenim prostorima, gde narod živi teško, uvek lakše dolazi do devijacije u startu normalnih osećanja u osećanja koja ugrožavaju druge. Zato nikome u blizini Švajcaraca ne smeta njihov izraziti nacionalizam, jer su u pitanju razvijene zemlje, gde većina ljudi uopšte ne razmišlja na tim nivoima. Drugim rečima, niko ne može da im zapakuje priču, da im je loše zbog švajcarskog nacionalizma, i da će im biti bolje ako, recimo, isti pokušaju da osujete. „Nacionalizam kao instrument politike podrazumeva izdizanje sopstvene nacije na račun drugih i proizvodi pretnju. Proglašenjem svog naroda za „nebeski“ i za neprijatelja onih koji ne podržavaju te ideje, nacionalizam počne da ugrožava osećanja i egzistenciju drugih nacija.“

 

 

 

 

Znači, ja bih iz ove priče podvukao par stvari.

 

 

Prvo, šta je nacionalizam u svojoj suštini, i kako je nastao...

 

 

Mogli bi ovako, van definicije da kažemo - nacionalizam je rodoljublje, osećaj nastao iz romantizma, a možemo slobodno reći i iz ljubavi. Međutim, kao i mnogo toga drugog, biva stavljan u ružne i često opasne kontekste, od strane ljudi ili grupa koje nisu u stanju da kontrolišu neke instinkte ili nagone, i još ponešto... Na kraju, sve je stvar doživljaja neke ideje ili osećanja... Hitler i ekipa su od Ničeove priče istripovali gomilu opasnih gluposti, i žestoko je banalizovali... na sličan devijantni način za neke ljude nacionalizam predstavlja obračunavanje sa drugim nacijama... Ali, šta da vam kažem... toga će nažalost uvek biti.

 

 

 

 

Drugo, atmosfera u Srbiji, nastala kao posledica vremena koja su, nadam se, polako sve dalje iza nas, koja kaže da je ružno biti nacionalista.

 

 

Mene što se tiče, ako sam zdrav u glavi, nema ničega ružnog u tome, i čak je poželjno da to bude što više nas... u kontekstu u kojem smo o tome ranije govorili... Ako nekome smeta termin, može slobodno da ga preformuliše... Stvar je u tome da taj osećaj mora da postoji u nama! Suština nije u izrazu, nego u onome što radimo za svoj narod i zemlju uopšte, kao proizvod jednog takvog osećanja... Ako to tako shvatimo, mislim da ćemo na kraju, nacionalizam iskazivati na jednoj širokoj skali... recimo od otvaranja novih amaterskih pozorišta sa nacionalnim repertoarom, pa sve do bacanja smeća u kantu i štednje električne energije.