Hvala, Borko

ako se ne varam, ove godine se planira da se prva kanja odgajena u zatocenistvu, u azilu zoo vrta palic, pusti u prirodu

taj zoo vrt sve vise dobija na znacaju, i u nacionalnim i u medjunarodnim okvirima, za razliku od one sramote u beogradu

vanja.t

može li malo objašnjenje za ovakav stav?

vec sam to jednom prilikom pojasnio, u komentaru:
http://blog.b92.net/text/9610/Vi%C5%A1ak%20prstiju%20na%20ruci%2C%20ili%2C%20u%20potrazi%20za%20krsta%C5%A1em/#k561815

pri tome sam bio nadasve suzdrzan, jer za sto-sta drugo (orangutani, papagaji, bizoni, tigrovi...) nemam dokaza

dusanovaiivanovamama

nova u komentarima, a prisutna u citanjima blogova, vise njih nego komentara, ali da li mozes blize da kazes ko je Borko, odakle je? Lepo napisano.

borko je iz nove varosi, ni 10 km od sjenickog jezera i zaseoka obucine, odakle je rodom. za drugo, citiram slobodana puzovica ('ciconia', vol. 8, 1999):

"In Memoriam
Borko Obućina
(1960 - 1999)

Bio je čvrsti preplanuli gorštak sa zlatarskih brda i uvačkih udolina. Na prvi pogled nezainteresovan za svoju okolinu i hladan, Borko Obućina je ustvari bio vatreni zaljubljenik u prirodu svoga kraja, a posebno uvačkih zelenih virova i brzaka, šiljatih stena koje su iz njih izvirale; plavetnila neba koje se oslikavalo u modrim dubinama jezera; vitkih četinara koji su se trudili da dosegnu nebo.

Borko Obućina se bavio posmatranjem lešinara, moglo bi se reći od svog rođenja. Dok je mnogim zaljubljenicima u ptice, posebno onim rođenim u gradovima, životni san da bar jednom vide cara nebeskih visina, Borko nije imao tih problema. On se jednostavno rodio u zaseoku Obućine, gde se na svega koju stotinu metara od njegove kuće nalazi stena Orlovica, gde su se lešinari gnezdili od pamtiveka. Orlovi i lešinari su bili njegova svakodnevnica i Borko se u njih zaljubio od malena.

Početkom osamdesetih godina Borko Obućina se upoznaje sa istraživačima ptica grabljivica iz Beograda, i otada počinje njegovo ozbiljnije bavljenje lešinarima na Uvcu i njihovoj zaštiti, što će tokom devedesetih godina prerasti praktično u njegovo zvanično zanimanje, zahvaljujući razumevanju direktora fabrike "Plastika" iz Nove Varoši, gde je bio zvanično zaposlen. Borko je tako svo svoje raspoloživo vreme mogao posvetiti radu na zaštiti Specijalnog rezervata prirode "Klisura reke Uvac" i Fondaciji "Beloglavi sup" čiji je bio sekretar.

Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da je to bilo vreme blagostanja za ovog mladog čoveka, kome su se ispunile želje da radi ono što voli. Ako se tome doda činjenica da je bio oženjen i imao dvoje male dece, zaista se nije moglo naslutiti ono što je sledilo. Ali, upravo u to vreme, Borko se ozbiljnije susreće sa svom težinom borbe za zaštitu prirode, u sredini koja na te stvari gleda uglavnom sa podsmehom i podozrenjem, koja nikada nije imala dovoljno sluha za takve uzvišene ciljeve, suviše ophrvana svakodnevnim problemima življenja. Borko pokušava da nadoknadi nedostatak svog biološkog obrazovanja i iskustva u navedenim poslovima, putujući na skupove i seminare po Srbiji i družeći se sa ornitolozima i zaštitarima prirode. Borko tada verovatno shvata da je na neki način postao lokalni Don Kihot u borbi protiv vetrenjača.

Borko sredinom devedesetih godina postaje sve veći pesimista, čovek sa sve više srdžbe u sebi. Paradoksalno je, što upravo u tom periodu lešinari na Uvcu doživljavaju svoj procvat, jer ih je iz godine u godinu bivalo sve više. Borka su međutim mučili brojni problemi, koji su se stalno gomilali, a on nije imao moći da ih rešava, a sticajem okolnosti nije se previše oslanjao na adekvatnu pomoć sa strane.

U sred NATO bombardovanja u proleće 1999., Borko se odlučio na samo njemu razumljiv potez očajnika. Iako su mnogi možda u prvi mah pomislili da je bombardovanje bilo glavni povod za to, njegova poruka koju je ostavio iza sebe je to demantovala. U njoj se Borko jasno zahvaljuje pticama i prirodi, kao svojim pravim prijateljima, u koje je imao poverenja i za koje je znao da su dosledni i da ga neće izneveriti. Sa druge strane, izvire srdžba i razočaranje u ljudski rod, ili bar jedan njegov deo. Poslednje rečenice Borkovog obraćanja drugima glase: "Kukavice žive koliko moraju, hrabri žive dokle žele".

Da li je Borko Obućina morao poći na ovu stazu bez povratka, teško je sada reći, ali je gotovo sigurno da ga je boleo rastanak od svojih istinskih prijatelja - nebeskih letača. Njegova sena i duh su međutim i dalje prisutni na ovim prostorima, jedreći iznad vrleti i gudura Uvca i Zlatara, prenoseći se na krilima lešinara sa jednog na drugo brdo. Možda je to snaga koja će nekog novog lokalnog Borka Obućinu nadahnuti da se uhvati u tešku ali časnu borbu zaštite prelepe prirode Raške oblasti."

dusanovaiivanovamama

Kukavice zive koliko moraju, hrabri zive dokle zele,,,hvala, lepo od tebe da ga se setis, sta reci posle svega?

covek je ziv dok traje secanje na njega

nisam znao da mu se sin time bavi, to me raduje. borko je zbog rodjenja sina i u zatvoru zavrsio: proslavljao je rodjenje - bas na dan kad je umro tito...

iz istorijata fonda "beloglavi sup" (http://www.beloglavi-sup.com/fond.htm):

"Ipak, po mišljenju dr Marinkovića, jedan od presudnih događaja za budući opstanak i brigu naroda o beloglavom supu, zbio se aprila 1989. godine, kada je sa stene Čavljak u selu Bukovik, po izuzetno lošem vremenu, brojao supove. Tada mu je prišao meštanin Borko Obućina koga je zapravo zanimalo „šta tu radi po takvom nevremenu”. Odgovor je bio dovoljan razlog da mu se priključi i pripomogne. Svaki sledeći put bio je sa dr Marinkovićem, a sve što je od njega saznao o beloglavom supu, Borko je prepričavao meštanima. „Postao je glasnogovornik programa i uticao na širenje ideje o potrebi zaštite supova u Novoj Varoši”, seća se dr Marinković."

dusanovaiivanovamama

Koliko ih ima sada,da li se zna?

Uvac je najbrojnija kolonija na kontinentalnom Balkanu (ako ne gresim, Cres ima oko 70 parova, a Krit i vise, u nekoliko kolonija). Pitao sam Bratislava Grubaca, iz Zavoda za zastitu prirode Srbije, za ovogodisnje podatke. Kaze:

Uvac i Milesevka ukupno imaju preko 100 parova. Broj mladunaca u Srbiji ove godine ce verovatno biti oko 70. Ja sam zavrsio ovogodisnje brojanje u Tresnjici i sutra idem na brojanje supova na Uvcu i Milesevki. Sada brojim mladunce. To je do sada najpreciznije brojanje. Imamo sifre svih gnezda i tako ih pratimo poslednjih sest, a ukupno vec 16-17 godina. Ranije nismo imali para za detaljne monitoringe, vec samo za godisnje preglede od po nekoliko dana. Sada cemo imati rezultate uspesnosti gnezdjenja, po prvi put veoma precizne.