Welcome back Mr. Raimi!

Sem Raimi, režiser koji nam je pre skoro trideset godina podario jedan od najboljih horor filmova ikada Zla smrt (1981) vraca se horor žanru sa filmom Drag me to Hell. Raimijeva karijera se kretala uzlaznom putanjom prilično vrtoglavo sve dok nije dogurao do Spajdermen serijala. Sada kada vise ni umetnicki integritet ni novac nisu problem, Raimi se posvetio snimanju ovog prilično staromodnog horora o devojci koja trpi posledice kletve koju je na nju bacila poludela Ciganka (Romkinja, ali pošto je u pitanju opasni negativac...). Baš kao i Tarantino pre dve godine sa sjajnim ostvarenjem Grindhouse, Raimi je napravio film koji je ponajviše omaž hororima iz osamdesetih i u tome je neverovatno uverljiv, osećao sam se baš kao kada sam onomad na izlizanom VHS-u gledao Zlu Smrt! Iako je film samo PG-13 (mogu ga i klinci gledati) čak i ja sam poskočio iz fotelje nekoliko puta. Nekoliko scena u filmu su tako dobro odrađene da se u isto vreme možete i žestoko uplašiti i odlično nasmejati. Nažalost za širu publiku, a i mene, ovaj film uopšte nije onako krvav i nasilan kako smo navikli gledajući horore u poslednje vreme (a i Zla Smrt je onomad bio prilično over the top krvav film, neka vrsta krvavog slapstick-a). Ali, sa druge strane, kada bolje razmislim, taj fazon sa horor filmovima koji idu na krv i torturu žrtava (umesto da se bave zastrašivanjem publike) zaista postaje dosadan, pa je svaki film oslobodjen vezanih i mučenih adolescenata  više nego dobrodošao. Tehnički gledano, iako je dosta CGI-ja, Raimi je snimio pravo malo remek-delo! Mnoge scene u filmu su zaista očaravajuće, bar pola filma sam presedeo na ivici fotelje! Borba dve žene na parkingu je tako genijalno odradjena da je ujedno i zastrašujuće realistična i neopisivo zabavna. Jeziva ali i veoma dinamična scena spiritističke seanse (prizivanja duhova) je nešto što ću sigurno sanjati još nekoliko dana...Sve u svemu, Raimi se (siguran sam nakratko) vratio žanru koji mu je obezbedio svetsku slavu i u kome se još uvek jako dobro snalazi (za razliku od mnogih svojih kolega). Ovo jeste mali film koji nece puno značiti, ni finansijski ni umetnički gledano, ali se bar možemo ponadati da će ga bar neki klinci (koji od Raimija očekuju Spajdermena IV) pogledati i videti kako se još uvek može napraviti efektan i uverljiv horor film. Ovaj film je i divno podsećanje na sva ona ostvarenja iz osamdesetih koja su tako dobro spajala stravi i užas sa (ne)zdravom komedijom. Drag me to hell je najbolji horor film ove godine. A bez previse razmisljanja meni i medju prvih pet ove decenije!