“ODJECI REAGOVANJA» - drugi deo ili nastavak

Oni koji se sećaju pre 20 i više godina čuvene rubrike "Odjeci i reagovanja", sada imaju priliku da prate njen drugi deo,  ali sada su «Večernje novosti» nosilac «projekta». ovde

 A vidimo i B92 se uključuje.

 Naime, krajem 80-ih godina prošlog veka je Politikina rubrika «Odjeci i reagovanja» bila medijska podrška jednom projektu «nacionalnog osvešćivanja» srpskog narod, nažalost ne sa težištem na ljubavi prema sopstvenom koliko na mržnji prema drugima. Tada su nam širili vidike kako su svi narodi na prostorima SFRJ neprijatelji Srba i kako su partizani i komunisti zajedno sa Vatikanom i Kominternom radili isključivo protiv Srba. Otkopavale jame po Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i nosale mošti svetaca,mahalo se kostima i lobanja, objavljivale istinite, verovatne i neverovatne priče. Bio je to uvod i u tzv.patriotsko novinarstvo koje je postajalo sve više ratnohuškačko.

Rezultat je bio da su odjeci postali krici a reagovanja postupci bez rezonovanja.

Za razliku od ondašnjeg projekta i njegovih “Odjeka i reagovanja», koji nas je svađao sasvima ostalima, ovaj sadašnji , koji su pompezno pokrenuli Instituta za savremenu istoriju i "Novosti", namerno ili ne, raspiruje mržnju među Srbima.

I onda su to radili neki nedržavni i crkveni faktori uz prećutnu podršku državnih organa,

a i sada je slično. Država se drži po strani umesto da stane u centar i pomeri u stranu one koji  revizijom istorije i rehabilitacijama  prizivaju nove raskole, mržnju i sukobe.

Interesantno je kako država, preko državnog sekretara u ministarstvu pravde ipak reaguje ali prećutnom podrškom revizionističkim projektima.

“Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde  podržava inicijativu da se oformi državna Komisija za pronalaženje svih tajnih grobnica u zemlji u kojima se nalaze i streljani posle oslobođenja 1944. godine - izjavio je za "Novosti".

Pa valjda bi bilo normalno da se pronađu grobnice i onih koji su streljani u vremenu od 1941-44. godine i ko ih je streljao.

”Na svetlost dana treba da izađu i sve ono što su ružno radili i četnici i partizani. Bio je rat i činjeni su zločini. I zbog istorije, ali i zbog morala ovog društva, te zakopane istine se moraju staviti na videlo - ističe Homen.»

Lepo rečeno ali projekat o kome je reč upravo radi suprotno, nastoji da jednu rehabilituje a drugu stranu proglasi zločinačkom.
Državni sekretar smatra i da je baš sada pravo vreme da se i Srbija konačno suoči sa svim istinama iz Drugog svetskog rata i da su «Slične inicijative  pokrenute i u  Sloveniji i u Hrvatskoj, tako da ne stoje primedbe da ovo nije trenutak za te teme. Sazrelo je vreme da se ceo region suoči sa istinom, a da se sva predubeđenja odlože na stranu. To će izroditi jedan novi kvalitet za budućnost - zaključio je, za "Novosti", Homen.

Baš lepo da preporučuje da se Srbija ugleda na pokušaje rehabilitacije ustaštva u Hrvatskoj. Oštroumno od državnog sekretara, nema šta.Na stranu to što nema spremnosti da se suočimo sa istinom iz sukoba 90-ih godina uprkos bolnim sećanjima i svedocima na sve strane.

Mladi državni sekretar i revolucionar ne objasni nam zašto je «baš sada vreme da se traži istina»o navodnim masovnim komunističkim žrtvama posle  2.svetskog rata a ne i svih žrtava tokom tog rata, a posebno ne žrtava tokom i posle raspada SFRJ. Zašto nije traženo da se utvrdi sva istina pre izglasavanja u Skupštini o izjednačavanju četničkog i narodno-oslobodilačkog pokreta, zašto se nije sačekalo sa utvrđivanjem istine već se i bez toga  pristupilo histeričnom  menjanju naziva ulica i brisanju svega što podseća na narodno-oslobodilački pokret.

Biće izgleda da je u sveopštoj krizi strankama ponestalo priča za široke narodne mase, a onda se istorijske i nacionalne teme uvek izvlače kao rezerva.

Evo kako i Novosti obrazlažu svoju podršku «projektu»

Kaže se “nećemo da svodimo srpske račune», a odmah dalje u tekstu da je "Otkopavanje istine", kako je naslov našeg pokušaja, bolna tema. Zaseca u živo meso. Otvara rane. Budi tužna sećanja. Vraća se u zbivanja od pre šezdeset godina.»
Šta im onda znači «zasecanje u živo meso i otvaranje rana».

Dalje se kaže:
 “Ne, nećemo da prepravljamo istoriju. Da brojimo mrtve četnike i osuđujemo žive partizane. Da pravdamo ičije zločine i sada streljamo, tobože, nevine osvetnike. Ne. Nemamo nameru da svodimo račune srpsko-srpskog ubijanja.”

Šta znači brojanje mrtvih četnika i osuđivanje živih partizana, što oni kao neće da rade, već unapred izricanje stava da su partizani krivi za mrtve četnike a da ih mrtvi partizani ne interesuju.

Pa ko normalan može poverovati u te nebuloze ako istovremeno pišu da je posle  Drugog svetskog rata, samo u Zaječaru je, po kratkom postupku, ubijeno više od osam stotina ljudi koje su preki sudovi označili kao narodne neprijatelje.

Istoričar Čedomir Antić  kaže  «Procenjuje se da je samo u Beogradu, u miru, ubijeno od 6.000 do 30.000 ljudi. Poređenja radi, u Sarajevu je tokom rata devedesetih godina poginulo oko 10.000 ljudi na sve tri strane. Kada se saberu žrtve komunističkog režima u celoj Srbiji, dolazi se do frapantne cifre od 100.000 ubijenih ljudi.»

Šta reći osim da se radi o bezobraznom i drskom odnosu prema žrtvama i licitiranje  njihovim brojem. Ozbiljna država bi morala da zna broj žrtava sa imenima i prezimenima, ozbiljan istoričar koji ima naučnog  obraza ne bi olako baratao sa plus minus 20.000 mrtvih sunarodnika. Morbidna su nastojanja i prikrivene želje da imamo što više žrtava kako bi na njima posle pravili karijere i političke kalkulacije.
Dalje se navodi:
»Ne. Hoćemo da pokušamo - kao što pokušava državna komisija da utvrdi mesto pogibije đenerala Draže Mihalovića - da otkrijemo zatrpana, zaboravljena mesta, na kojima su streljane, ubijene, često bez presude, sa naknadnom odlukom, u noći, bez ičijeg znanja, hiljade građana Srbije.
Ne u ratu, nego posle oslobađanja gradova.”

A zašto nemaju pijeteta prema poginulim u ratu.  
Kaže: ”Ne, ne vraćamo ratnu, divlju mržnju, i zlokobni duh srpskih deoba i svađa. Naprotiv. Mislimo da bi, posle toliko decenija ćutanja, prećutkivanja onog što se desilo, demokratska vlast moderne, proevropske Srbije, učinila civilizacijski čin, nacionalni čin otrežnjenja, da ta dva nesrećna, tragična, politički uskovitlana pola - pomiri.
Srbija je već donela zakon kojim pripadnike Ravnogorskog pokreta izjednačava u boračkim pravima sa partizanima. Neće četnicima zasijati kokarde, ni partizanima otpasti petokrake, ako se strašna stratišta streljanja i bratskog ubijanja dostojno, pravoslavno, obeleže. Uz podsećanje da među streljanim i zakopanim nisu sve pripadnici četničkog pokreta, nego i mirni građani, koji nisu bili ni na kojoj strani, koji su čekali da tutnjava topova prođe, od profesora univerziteta do rabadžija...
Nećemo time lišiti partizanski pokret smele antifašističke borbe. Nećemo time opravdati bilo čija zlodela, a bilo ih je na sve strane. Da se to učini, bez pompe, bez isticanja pobednika i poraženih, potrebna nam je - zajednička dobra volja. Malo demokratske svesti. Malo svesrpske hrabrosti da se zacele rane koje predugo ostaju otvorene, predugo krvare, predugo bole.
Srbiji je na pretek pogibija, leleka, kuknjave, crnih marama, bratske ubilačke ruke, nespokoja, deoba, podela, progona, krstača...
Potreban joj je - sveopšti mir. I mir mrtvih. I mir živih.
Mir budućnosti.”

Šta reći, osim da obrazloženje vrvi od licemerja. Nije tačno da se ne vraća mržnja i svađe. Naprotiv. Konotacija teksta u Novostima i odabranih svedočenja je takva da su svi koji su i kvislinzi i svi oni koji su tokom oslobađanja gradova i neposredno posle osuđivani i ubijeni apsolutno nevini. Još se podrugljivo navodi kako je neko streljan jer je bio saradnik GESTAPO-a. Pa ko to toleriše saradnike okupatora i neprijatelja.

Svi procesuirani su , navodno, bili nevini jer su za vreme okupacije radili svoj posao činovnika, policajaca, fabrikanata, liferanata, glumaca, muzičara i svi su bili ugledni građani. Pa kako su čuvali svoj ugled sarađujući sa okupatorom.

Po toj logici, Srbi u BiH bi trebalo da smatraju onoga pukovnika Jovana Divjaka, koji je ostao u Alijinoj vojsci,herojem kao i nekog Srbina koji je tokom rata u BiH mirno vodio svoj biznis u Sarajevu, bili novinari  na Alijinoj TV ili igrali  predstave za «Zelene beretke».

Akademika Mihail Marković,  kaže da se “pogrešno pristupa toj temi koja je takođe i prenaduvana. Ne želim da učestvujem u polemici o tome. To nije ni predmet moje lične i profesionalne preokupacije”,a Dragoljub Mićunović,  “mene nekrofilija ne zanima. Naravno da treba utvrditi istinu o zločinima, ali sada ispada da je bilo više žrtava nego građana. Svako ima pravo na grobno mesto, ali ne može se pitanje tajnih grobnica "isterivati" nekakvim kampanjama. Ja u tome ne bih da učestvujem», umesto da se otvoreno suprostave revizionizmu pa još i Ćosića pozovu da se oglasi.

Zato mi se  čini  da Ivica Dačić ima istorijski korektniji i za budućnost srpskog naroda pametniji stav, kad kaže:
”Ne sporim pravo da se sazna istina o svemu što se dešavalo posle Drugog svetskog rata. Ali, protiv sam toga da se iza tog pitanja, u stvari, krije želja da se izvrši revizija onoga što je bilo od 1941. do 1945. godine.
Ne sporim pravo da se neki događaji osvetle, ali se bojim da će ta pitanja ponovo da izrode stare podele. Voleo bih da nam se ne ponove ubistva voždova, da ne padaju žrtve, ali s druge strane treba se boriti protiv istorijskog revizionizma. Zašto se, recimo, neko ne zapita zašto nema Srbije na vojnim paradama širom sveta 9. maja na Dan pobede nad fašizmom? Je li nas sramota da obeležavamo taj datum? U Beogradu više nemate ulicu nekog ko ga je oslobađao. Ako je to cilj ove akcije - ja sam protiv. Ali, protiv sam i toga da se ljudi ubijaju samo zbog različitih ideoloških pogleda.”

Inače, kako su neki počeli još će i žrtve logora na Banjici, Jajincima i dr. pripisati partizanima. Jadan je narod koji ne poštuje svoju istoriju i svoje žrtve već dozvoljava da se sa njima manipuliše, a još je jadnije kad ima  istoričare kojima je ideologija ispred istine. Na reviziji i revanšizmu neki profitiraju a narod uvek plaća ceh.

Dakle, može se izvršiti restitucija, povraćanje oduzete imovine, rehabilitacija nevino osuđenih, dekomunizamizacija ali bez novih podela i mržnje, bez revizije istorije po svaku cenu a po ideološkim merilima pa i nasuprot  zdravom razumu.