Харитон новомученик ili preventivna osveta Svetlane Slapšak?

Dear Vladimir,

I have had my share of silly sociological theories in my academic life, but the Slapsack theory about "preventative revenge" or shall we say, "prophylactic vengeance" beats almost every other theory I have encountered by a wide margin. If you find any other similar ones, keep me posted. I also like the one coming from Slovenia: Yugoslavia was the excrement of the Treaty of Versailles? That's brilliant! Those Slovaks are certainly sharp.

Lots of love,
AE

Čitajući NSPM našao sam jedan detalj koji mi nije bio poznat:
"Да се сада у светлу реченог осврнемо на речи Весне Пешић. Нећу да говорим о њеним шовинистичким испадима, чији је објекат био Емир Кустурица, већ о нечему што је заступала током деведесетих година. Госпођа Пешић је тада тврдила да је „код Хрвата у питању одбрамбени национализам за разлику од српског који је агресиван“. "http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kontekstualni-antisrbizam.html

"Odbrambeni nacionalizam" Pešićeve Slapšakova nadopunjuje sa "preventivnom osvetom". Da li ove žene prilagođavaju sociološke i politikološke analize prema nekim svojim unapred učvršćenim stavovima i osećanjima? Ili sam možda ja neobjektivan i pokušavam da vidim dobro u svom narodu? Meni je očigledno da oni (Srbi) koji su htelu održanje federativne ili čak unitarne Jugoslavije ne mogu biti agresivni nacionalisti.

Englezi su u sličnom položaju u odnosu na ostale Britance. Ali kod Engleza ne nalazim nikaku političku grupu koja promoviše samomržnju (self-hatred). A imali bi razloga da mrze sebe. Recimo, ako bi želeli da se sećaju svih svojih okrutnih osvajačkih poduhvata. Dalje, imaju veliki broj slučaja svirepih ubistava i seksualnog zlostavljanja. Međutim niko ne uopštava te slučajeve i ne indetifikuje sve Engleze sa tim ubicama.

Možda se engleska samomržnja, ako postoji, manifestuje na druge načine. Možda je sado-mazohizam, koji je veoma tipičan za ove krajeve, taj vid ispoljavanja engleske samomržnje. Pre pola godine, jedna "dominatrix" prostituka je prodala svoju priču medijima. Naime, ona je organizovala sado-mazohističke sesije za Maks Mozlija poznatog vlasnika Formule1, sina britanskog fašističkog vođe iz drugog svetskog rata. Ova dominatriks prostitutka je organizovala seks seanse sa Maksom i pet žena. Nosile su različite uniforme, a jedna od Maksinih fantazija je zahtevala imitiranje logorskih odnosa. Vrlo osetljiva tema.

Od tada, sve se veoma loše odvija za Maksa. Najviše ga je pogodilo što je njegova žena saznala za njegove fantazije. Ali nedavno se desilo nešto još gore, Maksin sin je overdozirao i umro. To su sada nepotrebni detalji, ali pitam se da li to bičevanje radi dostizanja seksualnog ispunjenja ima neke veze sa samo-mržnjom. Da li to ima neke veze sa samokažnjavanjem?

Јуче је дошао О. Ромило са двоје младих људи из Цириха. Возећи их са аеродрома прво кроз "лисната предграђа" Лондона па онда кроз очигледније мултиетничке крајеве Мичама и Тутинга повео се разговор о досељеницима. Ти млади Срби из Цириха су приметили како се досељеници насељавају у исте крајеве и тако праве заједнице, али смо закључили да Срби уопште немају тај инстинкт. Сваки Србин иде на своју страну. Углавнм се не ослањамо на етничке, националне, или црквене везе.

Прва већа заједница Срба у Лондону, она после другог рата, уопште није била хомогена. Насељавали су се по различитим крајевима и градовима. Женили су се Далматинкама, Енглескињама, католкињама и другим. Њихова деца се великим делом "чисти" Енглези, иако су очеви некакви "нацоши" и четници.

Следећа генерација која скоро масовно дошла у Лондон је била група индивидуалаца из титоистичке Југославије, они нису имали ни најмању жељу да сусретну "стару" емиграцију - фашисте, четнике, великосрпску буржоазију, љотићевце и друге сличне перверзњаке (са комунистичког становишта).

Ја, пошто све радим наопако, сам намерно хтео да упознам све те "нељуде". И то ме доводи до једне корисне паралеле - и у тој претходној генерацији многи Срби имају развијену самомржњу према свом народу. На пример Десимир Тошић и Немања Марчетић. Али о њима други пут.

Можда је реч самомржња прејака, али она добро означава тај веома развијен осећај за самокритику сопственог народа или нације. Скоро сваки Срби је склон да прича све најцрње о својим Србима. Ваљда је такво понашање научено. Стекли смо такву навику коју је започео ко зна ко - кнез Михаило Обреновић?

Juče sam bio u Oksfordu da pokupim "sina moje žene", kako on definiše naš odnos, kome se završila druga godina studija. U Oxfamovoj knjižari sam kupio knjigu koja mi je promakla 1993. godine -- "Culture and Imperialism", Edward W. Said. Šteta, jer sam tada studirao povezane teme - rat i nacionalizam.

Ako napravimo misleni eksperiment i svrstamo Srbiju i Jugoslaviju u grupu kolonizovanih zemalja onda se mogu primeniti mnoge Saidove opservacije. A ima dovoljno razloga da smatramo da su Srbija i Jugoslavija bile (a još uvek i jesu) kulturne kolonije Zapadne Evrope, s tim što tu kulturnu kolonizaciju nisu sprovodili zapadnjaci, već sami građani Srbije i Jugoslavije.

Said tvrdi: "Ovaj kulturni proces se mora shvatiti kao vitalan, dopunjujući i oživotvoravajući kontrapunkt ekonomskoj i političkoj mašini centra imperializma. Ova evrocentrična kultura je neumoljivo kodifikovala i ogledala sve što se tiče ne-evropskog ili perifernog sveta, i to toliko temeljito i detaljno da je jedva ostalo nekoliko nedodirnutih stvari, nekoliko neprostudiranih kultura, nekoliko naroda i geografiskih mesta."

Malo kasnije dodaje: "Eurocentrizam je prodro do srži radničkog pokreta, ženskog pokreta, avangardnih umetničkih pokreta, ne ostavljajući nikoga značajnog po strani." (poglavlje "Otpor i opozicija".

Temeljitost jeste atribut anglo-saksonskog čoveka, to sam već uvideo iz svojih opservacija, što mi potvrđuje verodostojnost Saidovih zaključaka.

Šta se dešava u Srbiji u periodu 1987-1991, u periodu od kada je shvaćena neminovnost raspada Jugoslavije do momenta kada je proces brutalno prekinut ratom? Evropeizirana levica koja je na vlasti od 1945. užurbano traga za identitetom. Možemo primeniti sledeći Saidov iskaz:

"Jedan od prvih zadataka kulture otpora je bio da povrati, preimenuje i ponovo naseli zemlju. A sa time je došlo do celog niza daljnih zaključaka, obnova i identifikacija, a sve to je bili sasvim bukvalno bazirano na ovoj poetski projektovanoj osnovi. Potraga za autentičnošću, za prijatnijim nacionalnim poreklom od onog kojeg je dala kolonijalna istorija, za novim panteonom heroja i (povremeno) za heroinama, mitovima, i religijama--ovo sve je omogućeno osećajem za zemlju koja je povraćena od strane svog naroda."

Ovaj zadnji pasus se skoro sasvim može primeniti na Kosovo - kao deo srpske zemlje koji je trebao da se povrati, preimenuje i ponovo naseli. Naravno primenljiv je na sve srpske zemlje.



Evo šta piše u današnjoj proklamaciji grupe intelektualaca:

"Srbija se danas nalazi u situaciji kada su ugroženi ionako krhki potencijali za promene i reforme, uz poštovanje i razvijanje demokratskih vrednosti modernog evropskog društva."
i
"Spremni smo da nešto konkretno učinimo i to pokazujemo tako što pozivamo građanke i građane da se dodatno angažuju kako bi podrška modernizaciji Srbije i evropskoj opciji bila svakodnevna i snažnija."
(http://www.pescanik.net/content/view/3316/58/)

"Srbija se danas nalazi u situaciji kada su ugroženi ionako krhki potencijali za promene i reforme, uz poštovanje i razvijanje demokratskih vrednosti modernog evropskog društva."
i
"Spremni smo da nešto konkretno učinimo i to pokazujemo tako što pozivamo građanke i građane da se dodatno angažuju kako bi podrška modernizaciji Srbije i evropskoj opciji bila svakodnevna i snažnija."

Приметите речи "крки потенцијал за промене и подршка модернизацији".
Шта нам говоре?

Они закључују са Србија после 150 година искључиво европских политичких програма има, у најмању руку, крхак потенцијал за реформе и промене.


Шта је Европа што Азија није? Да ли можемо замислите азијске политичаре који се залажу за развијање модерног азијског друштва и да пружају подршку азијскојопцији?


Да ли је рецимо Силвијо Берлускони Европљанин? После овога што сам прочитао данас у Тајмсу, мислим да га можемо назвати Либијцем или Дубајцем (без намере да потцењујем те нације). Наиме, он прави вечере и "забаве" на које позива по двадесет жена. Прво им показује филмове о себи, па им онда даје поклоне, па онда изабере једну за целоноћну забаву у кревету. Пре тога отпевају сви заједно "Срећни смо што је Силвио овде" уздигнутих руку и њихајући се. Све добијају коверте и плаћене путне трошкове.

Мислим, да ово свакако нису "европске" вредности, али да ли њега неко оптужује за "азијатско" понашање.


Ој Европоооо, заклињемо се да са твога путе не скренееемо.