Dmitrovići....

E, to, to si trebala davno da pitaš..... Za tuj familiju da ti pričam, a ne tam za neki.... E... nekako ti višnji tako ugodi, pa sastavi najgore i najbolje u istu kuću, ista majka dva sina rodi, ama, da ih je sa dva drveta uzbrala naličili bi bolje.... To ti ja ceo vek pričam, tako ti se zlo i naopako rodilo, nema tu šta....

Dmitrovića kuća, sreća i nesreća, mora da se panti i priča, da znaš kakih ima i da begaš koliko te noge nose od takijeh nesoljenih....

Bila to lepa i bogata kuća, malo niže od nas, prema drum dole. Mati Saja i otac Ljubivoje imali dva sina, Stanko bio stariji od men šes godina a mlađi ko ja, dvaesto godište, Bora.

E, kako sad da ti objasnim kaka to bila kuća. Otac, seljak ko i moj, radi, kopaj, sadi, okopavaj, kupi, beri, nosi, prodavaj i tako cjeli vek, od zore do mraka, vječito neki poso... A mati sa sinovima kući, pazila ih ko oči u glavi, i razmazila ko što nije bilo u selo da se tako mazi djete. Ništa ti oni nijesu znali! Mnim da im je bilo i deseta godina a ništa nije to radilo, nit ga šta vuklo, samo jurilo i skakalo i samo kreštalo maaaajkaaaaa, kad gođ mu šta trebuje... Ma, to ti ni vodu nije samo zavatalo iz kofe, nego, maaajkaaa, žedan, daj vode, a mati trči iz bašče i viče, evo, saću, saće majka... I komšike joj pomalo kazivale da joj to ne valja, ama nije dala njojzinim sinovima ni reč da se rekne, a mazila to ko slaboumne..

Nijesu to bila taka vremena. Ja sam bila miraždžika iz bogate kuće, al sam od malena znala šta je moj poso prema snazi i pameti, pa sam i sa sedam godina raznosila nadničarima vodu kad na njivi kopaju, pa da viš kako mi lepo kad mi kažu, e fala ti ćeri, živa bila, a moja mati sva sretna kad joj kažu kako ima vredno i poslušno djete....

Znalo se to. Ima koji je poso važan, od toga se leba jede i obuka se kupi, a kad to svršimo, e, onda se igraj i juri koliko ti volja....

Saja nije dala da se njojzini sinovi muče, nije dala ni kašiku da podignu.... A bila zlobna i pakosna za svako drugo čeljade, sem za nji. Uđe ti u kuću ko policija, sve gleda i pregleda i sve ti ne valja, njojzino se testo lepše diže, njoj bolji ručak, ne valja ti ovi vez ni platno, a ako imaš nešto što ona nema, to ti i ne treba, bacaš pare i arčiš kuću i nisi domaćica... Dok joj jedared nije moja Miljana metlom pokazala put kući....

Ona došla, a ja bila mala, pa se igram u dvorište, a Miljani nešto bilo slabo pa ležala već tri, četri dana... Došla da potraži rasad za nešto, pa sela... Moja mati ustala, veli joj, evo, saću, sedi u avliju, pa otišla da joj donese iz ambara... A ona prizove mene, pa me sve ispituje kako živimo, i šta sam jela za ručak i ja kažem da je mati bolesna i da leži, a ona meni, pa jeste, al ja moju decu volim, moja deca sa mnom u kući spavaju, ja moju decu ne bi dala da spavaju po tuđe kuće ko tvoja mati tebe što dala, a majku da čuvaš, šta ćeš ti jadna ako ti majka umre, ostaneš sama, nema ko da te pazi, pa te otac istera na ulicu i uzne drugu ženu... Ja se rasplakala, moja mati dovati metlu, onu tešku, brezovu, pa po noj, već sam ti pričala da je moja Miljana bila vako muško žena, a kad je čula ovu rospiju kako me kadi, nije joj bilo pomoći... Pa je najuri iz avlije, ko najgoru džukelu i podvikne joj, ako je vidi na puškomet da će raditi dvocevka....

Više nije dolazila, a mene je mati grlila dugo i kazivala i obećivala da neće umreti nego to Saja priča ko vodenica što klepeće, bez reda i veze...

E, tako su momci rasli, i sve gori bivali. Nije se moglo po selu živiti od njiovih gluposti, kad naiđe ko ulicom, gađaju žene blatom, djevojčice čupaju za kosu i tuku, a od dečaka bježali, ni jedan se nije tio igrati sa njima tako glupo... A nikad oni krivi, no sve krivo tuženi, ne da mati na nojzinu djecu.... Dok jedared, Ljuba nije čuo da su bili dole na potok i sve rublje oprano ženama pobacali u blato.... E, tad im je bio kraj. U prvu neđelju, dao je starijeg Stanka u Jagodinu nekom majstoru za šegrta, već mu bilo šesnajst godina, a mlađeg počne voditi sa sobom da radi.... Jaukala Saja, kako će nojzino djete samo tamo u tuđinu, kukala i narikala ko da ga je, božmeoprosti, saranila, dok joj Ljuba nije reko da će poslati i mlađeg ako ne ućuti!

Stanko se vratio pred moju udaju, 1937, odslužio vojsku i završio zanat pa se vratio.... Mati jedva dočekala, nije on po kuće radio ništa, sve je za njim jurila i samo ga nije ranila i pojila, a on, momak malo lepuškast, zagledo se u jednu miraždžiku iz sela... A, joj, te muke materine! Da je mogla da spali kuću i u njoj djevojku, bi, samo da se Stanko ne oženi, išla po selu i pričala kako oće Zorica da joj otme sina! Ej, čuš budale?! Vidili i Zokini da baba nije normalna, al momak dobar, pa pogode da im on dođe u kuću i da žive tamo kod nojzinih, jer da ne bi Zorici ova luda život zagorčala. To, e tu je svadbu trebalo gledati... Veselje, kolo u avliju, a majka plače i kuka, sine, sine moj, nariče ko da nose kovčeg a ne mladu! Otišo Stanko kod Zoricinih, a već posle par mjeseci, na nedelju dve pred moju udaju, moraše da je isteraju iz njiove kuće, Saju, jer je u zoru dolazila da kinji mladu i ide za njom po kuće, ne valja ti ovo, ne valja ono, sve ti pogrešno i ne valja, dolazila, glupača, da ona svom sinu donese ručak da ne jede splačine ženine, kazivala joj, kad naučiš da mu kuvaš, ja neću.... Preplakala Zorica to leto, a na jesen joj prekipelo, pa je Stanko reko majci da ne dolazi više.... Ona se savila do zemlje i išla po selu da priča kako je snaja okrenila sina od majke, otela ga i omađijala..... I kako sad njenog sina muče i teraju da ide na njivu da ore i radi... Ej, pazi ti to, pa svi su muški u selo radili, al, ej, samo je jedan njen sin....

Nijesu dugo imali djecu, Zorica i Stanko, pa su već rođaci počeli se gurkati i trepkati, već i podelili kome će koja njiva kad ovi poumiru bez poroda..... Nojzi vreme za rađanje već protiče a poroda nema... I vrag će ti ga znati kako, celo ti je selo vjerovalo da je do Stanka a ne do Zoke, da bi ona mogla imati djecu a on ne može. Nas smo dve bile drugarice, i pričala mi kako ne znaju do koga je, al djece nema....

Kad, 1951, a to dobro pantim, došlo u selo jedno djevojče, onako 15stak godina, vižlja slatka, traži Stanka.... Pa ispriča kako je siroče, mati je rodila 1936, u Jagodinu, vanbračno i nikom nije kazala ko je otac, a kad mati umrla 1940te, nju odgajila tetka udovica, a kad sad i tetka umrla, ona na tavanu u sanduku našla majkine stvari i među njima jedno pismo što pisao Stanko iz vojske, pa ona sad došla, da pita Stanka jel bi mogo znati ko joj je otac, jer je poznavo njojzinu majku godinu pre nego se ona rodila.... Sve ti nju lepo saslušala Zorica, pa na njivu da dovede Stanka. Šta je to bilo, šta mu je tad kazala, koja je rječ pala i kakva molba i zavet, to zna crna zemlja koja ih sad pokriva....

Kad je se Stanko sa Zoricom vratio sa njive i saslušo Tankosavu, prva mu je rječ bila, ti si onda moja. I tako se selu objavilo da je Tanja Stankova vanbračna a da nije znao, ali ja mnim da je to bilo Zoricino maslo, da je stisla Stanka da prizna nepočinjeno da bi imala djete u kuću..

Kako bilo, prošlo, mala je Tanja bila njima na čast ćerka i ponos djete, Zorica je govorila da je to njoj višnji poslo anđela u kuću..... Eno je, živa i zdrava, udala se za dobrog momka i ima i unučiće, živi u Nišu, čujem.

Donjela im je mir u život i radost u kuću, dala im da imaju što i svaki siroma, djete i unuke kad vreme dođe, nije to, kad prođu godine i pogledaš, nije ni važno čija je, uzeli je oni, lepo pazili, oškolovali, dočekali da im malo plače u kuću, ma čija da je bila, njima je radost donjela...

Sve su je udali ko svoju, ostavili joj imanje, a nije bilo sretnijeg dede i babe nego kad im je dolazila sa svojom djecom....

A Bora.....

Mnim, da je otac i njega poslo u Jagodinu, bolje bi prošo u životu. Osto je sa majkom kući, ni u rat nije išo, sve to majka sredila da se piše da je bolesan i da nije za vojsku, dala doktoru i dve krave da ga pušti kući.... Pazila ga mati i mazila, pa mu na kraj našla i ženu, da je dovede kod nji. Ljuba umro pred rat, 40este, pa je sad ostala stara da komanduje i vodi kako joj drago...

Digla ruke od Stanka, vidila da joj to djete svoj život vodi, pa se uvatila Bore, stisla ga pod suknju i komandu.... A po selu kukala na Zoricu nerotkinju kako joj omađijala sina, ožalila ga na sav glas po sokaci...

Bori dovela Veru, siroticu od preko Morave, sitnu, malenu, tihu djevojku, usta ima jezik nema.....

Muka se jadna Vera nagledala, muka namučila, u tu joj kuću ni šecer nije bio sladak.... Rodila odma dva sina, i sva se jadna smežurala i smanjila, propala skroz, a što je u njojzi života ostalo, popila matora kavrija, idući po cele dane za njom i kudeći joj poso.. E, a kome bre Djina da se žali? Majci i ocu? Da je imala kuću, ne bi je ni puštili da se uda za takog.... Ćutala ona, trpela, gutala, sjetim se matore kako umesi kolače i nosi sinu na njivu, a unucima ni krajku ne dava, nisu njeni....

Al, 1948, il beše 49te, ne pantim, dal za istinu il za pakos, neko prokaza Boru da je za inforbiro, pa ga odvedoše, to se u selu kazivalo onako zlobno, otišo na more.... Saja nije dugo, za godinu je iskopnila, a još panti selo kako je kukala, odveli mi sina, joj, nemam sad nikog, sama ostala.... Komšike joj vikale, ćuti, bre, Sajo, pa dva zlatna deteta ostala, a ona kaže jok, to je Verino, ja imam svog sina....

Krepala 1950te, i tek tad je Vera oči otvorila i počela da diše.... Polako, kuću sredila, pa imanje uredila, imala je bašču ko sliku, svaka joj se primila, kad odnese na pijac u Jagodinu, prva sve proda i bega kući... A djeca joj zlatna bila, mati na pijac a ja prolazim i vidim kako dovukli kofu vode i ribaju oni stolove u avliju, maleni, tek veći od stola a oće da pomogne.... Prošlo dve, tri godine, počme se govorkati kako je Verka našla nekog dilbera... I to ne nekog, nego seoskog neženju, Milana, svako malo ga viđali kako joj ide oko kuće... I da znaš, tad sam poprvi put vidila da seoske lajavuše klimaju glavama i brane tako što, svaka je kazala, neka, je sirota, nek i ona malo ima mira i sreće.... Kad bila, neđe peta godina kako je Bora na otok, rodila Vera Jovana. Niko tu glas nije puštio, meni mati javila za to, pa ja spakujem od mojih malih robu i sve joj ponesem, dečje, da ima, to se nekad tako davalo, sa starijeg na mlađe, po komšiluku.... Milan propo u zemlju, niđe ga nema, kako Vera rodila on se pravi lud, nema pojma.....

Svaka joj komšika uskakala, braća čuvala maloga kad mati ide na pijac, i moja mati pazila nekad na djecu....

A tam, mnim oko 57, jer je bio mom ocu na saranu 58me, vrati se Bora. E, to što se vratilo nije ono što otišlo..... Batine mu slomile ono zlo u njega, valjda i toj more ispralo majčinu zlobu, vratio se jednu noć, potiho, osvanuo a da nije omrko.....

Pričala posle Vera, ja mu vako kazala, sve što si ostavio, ja sačuvala, još pride i još jednog sina, ako ćeš po starom, ja odo u policiju a ti nazad na more, men je bilo dobro i bez teb!

Ućuto se, ma kad ti kažem, ni traga od onoga čoeka što je bio.... Nije ni on dugo. Pantim, kad smo doveli Vidu za Svetozara da je Vera nosila crno....

Ubila ga robija, nesreća, ubila ga luda mati što mu mozak stisla i samlela......

Kako što? E, gusko jedna nesoljena, kako što to pričam?

Ama, nema tu sreće, slušaj ti bre ovamo, nema tu ni čoeka ni domaćina kad je mati taka! Daće bog, da i ti imaš sina, a ako ne da, ćerka će da ti se udaje, gledaj dobro kaki je taj, ako mu je mati pre žene, ako je majkina neporeciva, begaj ko vihor, nema tu sreće, nema čoeka!

A ako sina imaš, prvo da ga naučiš da je mati da se poštuje a žena da se voli, majku da čuje a ženu bre da sluša i posluša!

Žensko si, panti, ne udaješ se ti samo za njeg, no i za majku mu i oca, dobro gledaj i slušaj, tako se zlo prenese, mož ti da živiš đe oćeš, al ako je on osto majci pod suknju, do veka ti nemaš muža, no ona ima sina!

E, još sto godina da pričam, malo je, još trista da slušaš pa da naučiš... Sve oči da otvoriš, i u kuću da ga dovedeš, i svaka baba da ga vidi i propita, i u kuću da mu odeš pa tek onda da se udavaš...

Beograd, Surčin

9. jun 2009.