I od popa uši!

Упутим се у недељу на чувену пештанску пијацу Ечери. На том великом вашару старудије, први и последњи пут сам био пре три или четири године и сећам се да су ме тада импресионирали и понуда и цене. Неки моји пријатељи све оно са иоле наталоженом патином називају - ма, који ће ми, а у странцима који ту патину плаћају сувим златом виде перверзњаке који  не знају како да потроше паре, вероватно туђе.

Е сад, што је тако мало зналаца који умеју да процене да ли је та патина стара двеста година или цела два дана, жалим случај. Ко се у то не разуме, вероватно му није ни важно.

Чим сам прошао кроз пијачну капију, видех да сам промашио дан. Од неке бабе која је на тезги продавала своју младост овековечену на фотографијама, чух да је једини прави пазарни дан субота, а да су остали онако. Успут је покушала да ми за три хиљаде форинти утрапи велику браон лулу брата своје прабаке, а ако узмем и фотографију голе жене с почетка прошлог века за коју је тврдила да је њена бака, све заједно би ме коштало три и по хиљадарке.

Погледам наоколо и видим да је пијаца заиста скоро празна. На сваких педесетак метара чучи по један продавац. Неки крај металних тезги, а други испред својих локала, који су подсећали на праве антикварнице из улице Микше Фалка. Сви продавци Мађари, али недалеко од њих и једна Кинескиња. Сама, али насмејана. Неки кажу, ствар тренинга.

Приђем да видим каква јој је то трговина уноснија од кинеских чарапа и гаћа званих до првог прања и изненадим се. На тезги све сама немачка роба. На једној фотографији СС-овац са шлемом, насмејан и умиљат, а на другој се његовом фиреру смешкају брчићи. Испод њих цела гарнитура алатки: бајонети, каме, чекићи, бургије... А кукастих крстова, колико вам душа хоће. Што нацртаних, што правих, по жељи. Нашло се ту и пар петокрака, заједно са социјалистичким ордењем, за које ми је Кинескиња стручно објаснила да спадају у исти кош са осталим дрангулијама.

Кренем даље и у једном импровизованом локалу угледам неколико православних икона. Продавац ми рече да у граду има антикварницу, али да му посао на пијаци много боље иде. Жао му, каже, што једног мог сународника од недавно нема више међу живима, јер у Пешти није било бољег процењивача вредности православних икона.

- Дивно смо сарађивали... - рече трговац и заусти да каже још нешто, али га заокупише двојица Немаца.

Покупим се и кренем даље.

О тој сарадњи боље да не знам.

Ако сте срећне руке и оштрог ока, на тој пијаци можете да нађете и оно чега се још нису докопале етнографске збирке, музеји и богомоље. Има и обрнутих случајева: из музеја и цркава право на пијацу, мада ћете њих тешко видети у излозима и на тезгама. Такве стварчице обично имају пренумеранте.

Али, постоје и неке модерније пијаце, ушушкане у шарено електронско перје. И то не локалне. На њима је све оно што можете видети и на пештанској Ечери пијаци, па још ко зна колико пута толико, из свих крајева планете. Уопште не морате да цупкате на Борарош тргу чекајући педесет четворку за Ечери бувљак. Довољно је да седнете за рачунар, прикључите се на интернет, кликнете мишем пар пута где треба и већ можете да пазарите. Не видите продавце, а ипак ти је све као на длану: изглед онога што се нуди до најситнијег детаља, величина, квалитет, порекло, старост, симболика и све остало што уз то иде.

Кажу да су такве пијаце много посећеније него оне традиционалне. Не видиш ни купце, али ако се распитате код западњака који посећују Пешту, видећете да је свако од њих барем једном пазарио или завирио у неку од тих виртуелних пијаца.

Дошла ми у госте једна наша Немица која обожава фигуре Буде. Што старији то бољи, каже. Како је ушла одмах је села на интернет, поотварала те силне пијаце и за тили час ми напунила екран Будама.

Један са пет руку, други са дванаест; један са зеленкастом патином, други са браонкастом; један накострешен, други мирољубив; једном стомак отромбо­љен, други мршавко... И сваки стар, не питајте колико!

Кликнула да прочита детаље о ономе са зеленом патином и одушевила се: Замисли, стар три хиљаде година! И што је било не мање важно, висок само тридесет центиметара, што је значило да моју познаницу неће одрати за поштарину. Осамдесет евра преко банковне картице, и Буда, хиљаду година старији од Христа, стиже за недељу дана.

Није дозволила себи да се много двоуми јер на тим виртуелним пијацама је велика јагма. Хоћеш, нећеш -  продато!

Буду је добила ове недеље и каже да је врло задовољна. Чист уникат! Ставила га на телевизор па се гледају по цео дан.

- А који је онда онај Буда који још тражи купца на интернету, али сада за само четрдесет евра? - питам је СМС-ом.

Одмах је села за компјутер и затражила објашњење од власника сајта.

Сутрадан је стигао умирујући одговор:

- Тај јефтинији је од истог мајстора, само млађи!