Udaja

Postoji jedan broj, koji konstantno raste i vulgarno obelezava moje postojanje, podseca me sta je trebalo da uradim, a nisam, kako treba da se osecam i ponasam, sa kim da se druzim, gde da izlazim, sta da zelim...Godine. Kakav uzas!
Moja mama je mog starijeg brata, prvo celjade, rodila u dvadeset sedmoj. I dok sam presvlacila lutke i vodila Barbiku na kafu sa komsinicinom Barbikom, odlucila sam da cu i ja roditi dete u dvadeset sedmoj. To je za dva meseca. A moj stomak raste jedino zato sto sam, ubijena u pojam, zabila kasiku u Eurokrem dok sam buljila u Tv i rasprostirala zadnjicu po kaucu.
Bar jednom nedeljno cujem da se neka udala, trudna je pa da pozuri dok moze da stane u haljinu, ili se porodila pa deli mudrost na izvol'te o tome kako vece srece nema i kako su pateticne devojke koje jure momke, a blizi im se trideseta. Pa za koga da se udam ako ne pojurim nekog?
Necu vise. Skidam poruku koju sam kao beskucnik okacila oko vrata, a koja moli sazaljive prolaznike da se smiluju i uzmu mene ovako emotivno hendikepiranu za svoju sudjenu. Osecam se kao ona kokoska iz Looney Tunes-a sto juri Sofronija petla varjacom u pohodu na muza. Mrzi me. A i sta ce mi taj koga moram da lovim kao neadertalka, pa da mu zabranjujem da izlazi sa drugarima, da ga cekam da odraste dok mu skupljam carape i gace koje mi razbacuje po podu, idem kod potencijalne svekrve da naucim cime se Zasticena vrsta hrani (je l' ide on kod moje mame da nauci stogod?)...
Ja radim dva posla odjednom, izdrzavam samu sebe kako umem i mogu, obozavam svoj posao i radila bih ga i besplatno, imam toliko interesa i strasti da mi je dan prekratak, a ambicije prevelike, nikad se ne dosadjujem i nikad ne mirujem. I posmatram mnoge devojke oko sebe (svaka cast izuzetcima) koje se udaju, pa ili ne rade ili rade zato sto moraju, a jedva cekaju da se dokopaju kuce i upale TV posle rucka sa dragim...I vidim da su srecne, ali ne prepoznajem sebe. Takav zivot je za mene metoda mucenja, gora od onih prefinjenih japanskih sa kapljicom vode koja ti pada na celo dok ne odlepis - provesti trideset godina po principu: posao koji te nervira, povratak kuci, TV, petnaest dana u Grckoj u avgustu da "napunimo baterije", dva sata na gradskom korzou nedeljno (posle vecere ili nedeljom popodne) i tako u krug.
A ja jurcam da nesto vidim, naucim, zaradim po koju paru i platim svoj minimalni stan po maksimalnoj ceni sa pogledom na krovove Pariza, koji leci i najgori bedak.Moram vise jer znam da mogu, nema veze sto sam umorna, odmoricu se kasnije. Nikad sebi nisam dovoljno dobra, pa zato valjda nisam ni drugima. "Ti stalno moras nesto da radis, iskljuci malo taj mozak i smiri taj karakter, ko ce te takvu hteti?", prekorevaju me roditeljski bas oni koji se boje da pozele vise od zivota i kojima je "cuti, dobro je" izgovor za sve.
Cesto mi kazu da me se muskarci plase. Da se razumemo, muskarci mojih godina nisu muskarci vec bebe sa velikim egom kojima treba neko da zameni mamu u brizi o sincicu i da posle on prica kako ima super zenu (ne zato sto je ona super, nego sto ju je on takvu pronasao). A posto moja mama odavno ne brine da dete pojede nesto "na kasiku" kad dodje sa posla, ne brinem ni ja cime da na'ranim Muzjaka. Jer, nije to tako jednostavno. Vole oni emancipovane zene, koje rade i imaju diplome, u svrhu da ih okace na zid (diplome, ne zene), ali da se zna ko nosi Pantalone (zar se taj izraz jos uvek koristi za oznacavanje muskosti?), a ko se cvari u kuhinji. To mu dodje nesto kao visokokvalifikovana kucepaziteljka.
Da stvar bude jos smesnija, ja volim da kuvam i brinem o kuci i ukucanima, cistim peglam i uzivam u rezultatu istog, ali ne po obavezi. I u obaveznoj pratnji mog skrnavog karaktera, jer ko zna dokle bih stigla da mi nije njega. Pa ko se plasi, nek' otrci mamici ili nekoj mladjoj, atraktivnijoj i socijalno prihvatljivoj zameni. Ja trazim partnera, prijatelja, ljubavnika, sve u jednom. Za uzvrat nudim...isto to. Ako znate nekog, javite. "Vreme mi je za udaju."