Шамар за шамар

Јутјуб нам открива многе скривене сцене из друштвеног живота. Скривене камере најчешће нам открију насилничко понашање неког појединца или мале групе. А онда сви тражимо тај снимак да бисмо се начудили последицама нечије безобзирности и агресивности, као кад се сви окупимо на месту саобраћајне несреће да бисмо видели шта се ту догодило. Негативац из забележене приче изложен је линчу, треба га одстранити из друштва, тужити, казнити, преваспитати, показати му своје, затворити, принудити на рад...

Интернет - сервиси омогућили су нам да видимо шта се заиста дешава изван очију  јавности, али нам то није много помогло да схватимо друштвени проблем као комплексну појаву којој свако од нас доприноси. Данас се саблажњавамо сликама бездушног напада на професорку у школи у Сремској Митровици. Пре неколико година имали смо рпилику да у том истом граду видимо још једног негативца - момка који је на аутобуској станици, пред групом људи усмртио своју девојку. Њега су у разним коментарима људи већ осудили на смрт, као да сваком новом осудом и линчом спирају са себе сваку одговорност у овом друштву.

Мислим да нисмо довољно зрели, ако случај злостављања професорке хемије из Митровице посматрамо без размишљања о ширем друштвеном контексту. Нисмо нимало одговорни ако се саблазнимо над таквим сликама, а овај појединачни случај решимо протеривањем ученика из школе, подношењем кривичне пријаве и можда исплатом штете за нанету бол. Тај исти дечак нападаће свакога ко је од њега слабији, у некој другој школи, у неком другом граду. Та иста жена доживеће још много непријатности, надамо се не тако великих. Не ради се о једном ученику и о једној професорки. Најмање треба да бројимо шамаре и наново гледамо слике не бисмо ли видели како је текла сцена. Сутра ћемо можда да се зачудимо неком снимку на коме улитељ малтретира ученике, али сумњам да ћемо проблеме насиља у друштву погледати у више димензија. Много је лакше агресивног појединца напасти са свих страна, затворити му сваки пут у животу, предвидети за њега смртну казну. Заиста је лакше ослободити се одговорности и све приписати њему, тиме смо се ослободили фрустрације настале због несигурности у оваквом друштву.

На овом снимку се види како професорка упорно одбија да се повинује захтеву ученика који непримерено покушава да га оствари. Али не само то, она га од намере одвраћа шамаром. У сваком друштву постоје појединци којима су црте личности такве да нису довољно трпељиви и осећајни, а поготово то може да буде изражено код деце. Ригорозно и ауторитативно понашање према таквим особама, а нарочито према деци коју васпитавамо, ојачаће њихову саможивост, нетрпељивост, бахатост и агресивност. Морамо да им покажемо да смо спремни на уступке, да их ценимо, као што они нас морају да цене. Ако њихово лоше понашање исправљамо, а не сузбијамо кажњавањем, од њих можемо да створимо толерантне личности које ће имати поштовања према другима. Ако им ускраћујемо љубав и показујемо нетрпељивост, од њих правимо лоше људе. 

Никада није крива само једна страна. Учитељ који напада ученика није једини кривац. На њега се свалио сав терет лошег родитељског односа, лошег система и целог друштва. Исто тако ученик који напада учитеља само подражава понашање које је већ виђено. Он сам је производ једног лошег система вредности. И када се овако нешто догоди, ми се апстрахујемо из тог друштва, не верујемо у оно што видимо својим очима, иако се то дешава свуда око нас, у већој или мањој мери. Ослобађамо се сваке одговорности и задовољимо се тиме што ће изгредник, који је случајно откривен бити кажњен. Онда заборављамо на догађај, као да се он не понавља сваки дан, у сваком граду у Србији, међу нама, а не буде увек забележен камерицом.