STOP nasilju!

Дечији фонд Уједињених нација -УНИЦЕФ, Београдска канцеларија Институт за психологију Филозофског факултета у Београду

ШКОЛА БЕЗ НАСИЉА - ка сигурном и подстицајном окружењу за децу

РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

СВЕ ШКОЛЕ

Извештај сачинили: др Дијана Плут и др Драган Попадић

Београд, 12.јул, 2006.

УЗОРАК:

Табела 1: Број испитаних ученика по школама

број испитаних ученика проценат
Укупно 26947 100.0


Табела 2: Број испитаних ученика по разредима

N %
разред 3.разред 4058 15.1%
4.разред 4352 16.2%
5.разред 4670 17.3%
6.разред 4620 17.1%
7.разред 4508 16.7%
8.разред 4739 17.6%
Укупно 26947 100.0%


Напомене:
Број испитаних ученика у разредима је мањи од броја ученика који су попуњавали упитник. Разлог томе је што известан број ученика није био у школи у време испитивања и, друго, што је известан број упитника (мање од 1%) био искључен из даље обраде због тога што је недостајала половина или више кључних одговора.
Приликом приказивања одговора испитаника (и ученика и одраслих), проценти ће бити рачунати у односу на број оних који су на конкретно питање дали одговор. Другим речима, из укупног броја испитаних у свакој табели биће искључени из анализе они који евентуално на дато питање нису одговорили.

Табела 3: Број одраслих из школе који су испитани

Занимање Укупно
Наставници Стручни сарадници Директори и секретари Техничко особље Школски полицајци
N 2443 115 112 706 21 3397
% 71.9 % 3.4 % 3.3 % 20.8 % 0.6 % 100%


Испитано је 26,947 ученика и 3,397 одраслих из 50 основних школа (укупно 30,344 испитаника). Само 14 школа имало је школског полицајца. Неколико школа је ангажовало посебно обезбеђење школе (6 таквих особа је испитано).
УЧЕНИЦИ КАО ЖРТВЕ НАСИЉА

Под насиљем се у овом истраживању неће мислити само на физичко насиље као што је некад уобичајено у свакодневној употреби. Важно је на почетку нагласити да ћемо насиљем сматрати било које понашање којим се други намерно жели повредити, уплашити или осрамотити. Такво насиље може бити и физичко и вербално. На самом почетку испитивања свим испитаницима и ученицима и одраслима насиље је дефинисано управо на овај начин и од њих је тражено да своје одговоре дају полазећи од оваквог одређења насиља.

1. Колико су ученици били изложени насилном понашању вршњака током протекла три месеца (бар једном)?
Ово је веома низак критеријум ("нижа пречка" према којем већ и једно болно искуство из протекла три месеца (наравно, у вези са насиљем) сматрамо довољним разлогом да ученика уврстимо у угрожену групу.
Сви ученици заједно:
• 35 % ученика (заједно млађи и старији) није ниједном искусило неки облик насиља у последња 3 месеца (ови проценти се по школама крећу од 20% до 52%).
• 65 % ученика је доживело бар једном насилни напад у последња 3 месеца (ови проценти се по школама крећу од 48% до 80%).
Млађи ученици:
• 32 % млађих ученика није ниједном искусило неки облик насиља у последња 3 месеца;
• 68 % млађих ученика је доживело бар једном насилни напад у последња 3 месеца (ови проценти се крећу од 43% до 100% у школи „Б. Буха“ где је свих 13 млађих ученика било изложено насиљу“; изузимајући ову школу, највећи проценат је 86%).
Старији ученици:
• 36 % старијих ученика није ниједном искусило неки облик насиља у последња 3 месеца;
• 64 % ученика је доживело бар једном насилни напад у последња 3 месеца (проценат по школама варира од 56% до 81%).

Ове резултате можемо приказати и графички:


Старији и млађи ученици су подједнако изложени насилном понашању. У обе групе веома је много (две трећине) оних који су у последња три месеца били изложени насилном понашању вршњака (једном или више пута). Можемо констатовати да је комуникација између ученика у великој мери засићена насилним епизодама.

2. Колико су ученици били изложени поновљеном насилном понашању вршњака током протекла три месеца (више пута и свакодневно)?
Ово је виши (захтевнији) критеријум за мерење степена угрожености. Другим речима, у односу на претходни критеријум потребни су додатни услови да би се неко понашање окарактерисало као насилно, па ће и број насилних поступака по овом критеријуму бити мањи. Понављање истих напада, односно, поновљено повређивање исте врсте, јесте основни критеријум да нешто сматрамо насилним понашањем по овом другом критеријуму.
Овако дефинисан критеријум сматраћемо основним показатељем степена угрожености насилним понашањем вршњака, Прво, зато што је ближи процени коју деца праве када генерално процењују своју угроженост насиљем вршњака (с временске дистанце). Друго, зато што се на тај начин из анализе елиминишу инциденти, случајни сукоби. Резултати показују:
• 76% ученика није искусило ниједан облик намерног и систематског малтретирања од вршњака у последња 3 месеца (ови проценти се по школама крећу од 53% до 86%);
• 24% ученика јесте искусило поновљено насиље (један или више облика), односно неки облик намерног и систематског малтретирања од вршњака (ови проценти се по школама крећу од 14% до 47%).

Ове резултате можемо приказати и графички:

Нема значајних разлика у изложености млађих и старијих ученика насилном понашању вршњака. У обе групе је готово четвртина ученика доживела бар неки облик поновљеног насиља током последња три месеца.

Ако бисмо ове резултате пресликали на неко просечно одељење од 30 ученика, рекли бисмо да 23 ученика из тог одељења нису била изложена понављаном насиљу, док је њих 7 било изложено поновљеном вршњачком насиљу (исти облик насиља више пута, а неки од њих су искусили и више облика насиља више пута).

3. Колико су ученици били изложени насилном понашању вршњака током целог школовања?
Податке које су ученици дали изнећемо према нижем (десило се бар једном) и према вишем (дешавало се више пута или свакодневно) критеријуму:
• 56% ученика није искусило ниједан облик намерног и систематског малтретирања од вршњака (овај проценат се по школама креће од 32% до 72%);
• 44% ученика јесте искусило једном или чешће неки облик насилног понашања вршњака (овај проценат се по школама креће од 28% до 68%);
• 14% ученика је искусило више пута или готово свакодневно насилно понашање вршњака (овај проценат се по школама креће од 9% до 47%)
Графички приказ података:


Подаци показују да, када тражимо од ученика да се присете да ли им се током протекла три месеца десило нешто што по нашем одређењу спада у насиље, 64% ученика наводи неки такав догађај, а с друге стране, када тражимо да они сами процене колико често су били жртве насиља, онда знатно мање ученика - тек 21% њих - уброји себе у жртве насиља. Чак и кад размишљају о целокупном досадашњем школовању, нешто мање од половине (44%) наводи да су трпели насиље.


4. Којим облицима вршњачког насиља су ученици били изложени током протекла три месеца?
Старијим ученицима је дата следећа листа различитих облика насиља:
- Други ученици су ме називали погрдним именима, исмевали ме или вређали.
- Ударали су ме, тукли, шутирали, гурали, гађали, затварали или закључавали у просторију и сл.
- Причали су лажи о мени и покушавали су да одврате остале ученике од мене
- Отимали су ми новац и друге ствари, уништавали су моје ствари.
- Претили су ми и застрашивали су ме.
- Присиљавали су ме да чиним оно што нисам хтео.
- Додиривали су ме на начин који ми је био непријатан, сексуално су ме узнемиравали.
- Доживео сам неку другу непријатност од ученика

Резултати за млађе ученике
• вређање: 13 % ученика учестало је доживљавало (вређање, погрдна имена, исмевање)
•ударање: 6% ученика учестало је доживљавало (ударање, шутирање, гурање, гађање нечим, затварање и закључавање);
• лагање: 8% ученика учестало је доживљавало да вршњаци причају лажи о њима да би одвратили друге вршњаке од њих
• отимање: 2% ученика учестало је доживљавало да им отимају новац и друге ствари и да уништавају њихову личну имовину;
• претње: 4% ученика учестало је доживљавало да им други ученици прете и застрашују их;
• присиљавање: 2% ученика учестало је доживљавало да их вршњаци присиљавају да чине оно што не желе.
Ове резултате можемо приказати и графички:

Млађи ученици су више изложени спорадичним инцидентима који се дешавају један до два пута, него учесталим нападима. Највише су изложени вређању (46%). Учесталост сплеткарења (33%), ударања (31%) и претњи (21%) такође је прилично висока. Најмање је присиљавања и отимања.

Резултати за старије ученике
• вређање: 17 % ученика учестало је доживљавало (вређање, погрдна имена, исмевање)
•ударање: 4 % ученика учестало је доживљавало (ударање, шутирање, гурање, гађање нечим, затварање и закључавање);
•сплеткарење (лагање): 9% ученика учестало је доживљавало да вршњаци причају лажи о њима да би одвратили друге вршњаке од њих
• отимање: 2% ученика учестало је доживљавало да им отимају новац и друге ствари и да уништавају њихову личну имовину;
• претње: 3% ученика учестало је доживљавало да им други ученици прете и застрашују их;
• присиљавање: 1% ученика учестало је доживљавало да их вршњаци присиљавају да чине оно што не желе.
• додиривање: 4% ученика учестало је доживљавало да их вршњаци додирују на начин који им је непријатан, да их сексулано узнемиравају.
• Нешто друго: 2% ученика је навело да су доживели неку другу непријатност. Међутим, анализа њихових одговора показује да се све те непријатности могу уврстити у листу коју смо понудили.
Графички приказ:


Учесталост повремених насилних инцидената нешто је мања код старијих него код млађих. Супротно томе, учесталост понављаних облика насиља нешто је већа код старијих ученика.

Треба обратити пажњу на 10% (N=1789) старијих испитаника у којима се помиње неки облик сексулног узнемиравања.

5. Колико различитих облика насилног понашања подносе
поједини ученици?
Анализа коју сада излажемо омогућава нам да међу ученицима који по "нижој пречки" спадају у оне који су доживели насиље препознамо оне који су озбиљне жртве насиља јер су били изложени различитим облицима насиља.
Сви ученици заједно:
• 35% ученика није искусило ниједан облик намерног и систематског малтретирања од вршњака у последња 3 месеца (овај податак приказан је и у Табели 4мс);
• 25% ученика је искусило један облик намерног малтретирања од вршњака у последња 3 месеца;
• 29% ученика је искусило два или три облика насилног понашања;
• 11% ученика је искусило четири и више облика насилног понашања.
Ове резултате можемо приказати и графички:

Према "нижој пречки" 38% ученика је изложено малтретирању на два и више начина. Међу узрастима нема великих разлика у погледу изложености насилном понашању.

Један, не тако мали, број ученика (2767 таквих ученика или 11%) изложен је малтретирању на 4 и више различитих начина. Ову групу деце би требало некако идентификовати у току програма.

Ако бисмо ове резултате пресликали на неко просечно одељење од 30 ученика, рекли бисмо да у том одељењу 10 ученика није изложено насиљу, њих 7 је изложено једном облику насиља, 9 су жртве два или три облика насиља, а 3 су излагана разноврсним (4 и више) облицима насиља.

6. Шта одрасли из школе мисле о учесталости и облицима
вршњачког насиља?
Које облике насилног понашања одрасли из школе виде као проблем?

Слика о насиљу у школама, коју смо на претходним редовима приказали, конструисана је на основу извештаја ученика. У следећој анализи интересује нас које облике насилног понашања одрасли из школе виде као проблем? Тачка ослонца која је дата одраслима је да процене у којој мери задати облици насилног понашања ученика ремете нормалан рад на часу, изазивају забринутост, захтевају посебан третман, укратко, представљају проблем.

Резултати говоре следеће:
Као највећи проблем одрасли виде ударање (33%), а одмах затим вређање (30%) и вербалну агресију ученика према наставницима (то наводи 26% одраслих). Физичка агресивност ученика према наставнику, брине 12% одраслих (361 испитаник то сматра озбиљним проблемом за школу у којој ради).
Сплеткарење (лагање) само мањи број одраслих види као проблем (14%). Можемо констатовати да одрасли потцењују ову врсту проблема.

И за одрасле и за ученике, вербално насиље је најважнији проблем у школи. То је још једна потврда да се школе "гуше" у грубости вербалне комуникације.
Ове резултате приказаћемо и графички:


Колико често је насиље проблем школе?
6% наставника из школе мисли да у њиховој школи насилно понашање није проблем. За велику већину (67%), насилно понашање је повремени проблем, а за 27% чест или веома чест проблем. Школски полицајци су мање од наставника забринути због проблема у вези са насиљем.

УЧЕНИЦИ КАО НАСИЛНИЦИ

1. Колико ученика је признало да су се насилно понашали према вршњацима?

Самооцена ученика - три месеца, нижа пречка
Критеријум за процену учесталости насилног понашања је у овој анализи број ученика који су изјавили да су се бар једном насилно понашали према неком од својих вршњака у последња три месеца. Ово је прилично низак критеријум према којему већ и један насилан акт према другоме сматрамо довољним разлогом да ученика уврстимо у групу оних који се насилно понашају.
За све ученике заједно :
• 59% ученика се нису ниједном насилно понашали према другим ученицима
• 41% ученика су бар једном извршили насилни атак на вршњака
Ове резултате можемо приказати и графички:

Из података видимо да се трећина ученика бар једном у протекла три месеца насилно понашала према вршњаку. Овај налаз заснован је на самопроценама ученика, значи реално би било очекивати да има и више ученика који су се насилно понашали. Старији ученици су били чешће насилни од млађих.

2. На које све начине су се ученици насилно понашали - према сопственом признању?
Резултати за млађе ученике:


Подаци нам говоре да се велика већина млађих ученика није насилно понашала према другима. Насилнa понашањa којa су се повремено јављалa су углавном вербалног типа (вређање, лагање и претње). Мали број ученика (12%) каже да су повремено ударили неког свог вршњака у школи.
Резултати за старије ученике:

У групи старијих ученика, трећина (35%) наводи да су повремено вређали своје вршњаке. Нешто мањи број ученика (17%) "признао" је да уме и да удари вршњака. И старији и млађи ученици наводе да се углавном повремено насилно понашају. Ретко ко је спреман да о себи говори као о сталном насилнику. 7% старијих ученика (односно 1264) "пријављује" неки вид сексуалног узнемиравања других ученика. То је довољно велики број случајева да заслужујуе пажњу у програмским активностима (на пример, радионице о важности свог и туђег "не", радионице о емпатији и слично).
Када упоредимо резултате млађих и старијих ученика, уочавамо да су резултати веома слични и поред тога што су у групи старијих ученика вређање и ударање нешто више присутни.

3. Kакав је однос између подношења и вршења насиља?
Да бисмо утврдили каква је повезаност између изложености насиљу и вршења насиља, настојали смо да одредимо колики проценат ученика се налазио у свакој од ових улога.
Резултати су обрађени по вишој пречки, последња три месеца

За све ученике:
• да је 28% ученика укључено у круг насиља било као жртва било као насилник;
• 21% ученика било изложено насилном понашању вршњака, а сами нису насилни;
• 4% ученика насилно према другим ученицима, а сами нису никад жртве;
• 3% ученика и у улози жртве и у улози насилника.
· да 72% ученика није ни на који начин део насилне интеракције (ни као жртве ни као насилници);

Графички приказ резултата

Видимо да је већина ученика (у протекла три месеца) искључена из интеракције насилник-жртва (72%). Од оних који су део те интеракције, 3.5% је у обе улоге (час жртва, час насилник). Такође, број оних који су изложени насиљу вишеструко је већи од броја оних који га врше.
Старији ученици су мало више од млађих укључени у круг насиља, нешто више старијих је у улози оних који врше насиље, али мање их је у улози оних који трпе насиља (5% стар. према 1% млађ.). По свим осталим параметрима нема битне разлике између млађих и старијих ученика.

4. Да ли ученици опажају школу као безбедно место?
Ова анализа односи се на опште осећање сигурности и прихваћености у школи.

· Ко су ученици који се насилно понашају - извештаји жртава?
Према извештајима старијих ученика, вршњаци који се насилно понашају према њима најчешће су из њихове школе (64% одговора), али чак сваки трећи ученик који је жртва насиља (36%) жали се да га малтретира (и) неко из других школа.
Овај податак наводи нас на закључак да један део проблема у школи потиче од насилне деце ван школе.
Од оних ученика који су у улози жртве, четвртина или 25% изјављује да их малтретирају само другови из његовог одељења, али чак 76% њих се жали да их малтретирају (и) ученици из других одељења.
Ови подаци нам говоре да би пажњу требало усмерити на побољшање климе у целој школи.

· Колико ученика воли да иде у школу?
Велика већина ученика углавном и веома воли да иду у школу (73%). Нимало и углавном не воли школу 27% ученика.

· Колико су ученици сложни у одељењу и колико другова имају?
Процену да се углавном добро и одлично слажу у одељењу дало је 68% ученика. Процену да се у одељењу слажу осредње дало је 25% ученика, а слабо 8%.
Ниједног и једног доброг друга има 4% ученика. Два и више добрих другова (а то је сасвим довољно за срећу) има 96% ученика
Према овим подацима ученици школу, и поред свега, опажају као пријатељско место. Ипак, подаци говоре да једна четвртина ученика не мисли тако. Могло би да се претпостави да је то можда иста она четвртина коју смо идентификовали у анализи 2 као жртве насиља. Допунска анализа показује, међутим, да међу 25% ученика, класификованих као жртве насиља, има подједнак проценат оних који воле и који не воле да иду у школу као и у групи ученика који нису жртве насиља. Разлика, међутим, постоји између ученика који су насилници и оних који то нису.


5. Да ли у школи постоје озбиљни ризици за безбедност ?
Следећих неколико анализа односи се на организовано и стварно опасно насилно понашање, на оне облике насилног понашања који су више у надклежности СУПа него школе.

· Постоје ли у школи и око ње насилне групе (гангови)?
Старији ученици, којима смо поставили ово питање, нису приметили да у школи у коју иду постоје гангови (72%). О једној таквој групи извештава 20% ученика, а о више група 9%. Чим оволико ученика не примећује насилне групе, можемо закључити да оне не ометају на значајан начин рад школа.

· Туче између школа
Готово половина ученика (49%) каже да се дешавало да се потуку ученици из њихове и других школа. Четвртина (25%) ученика тврди да су се туче дешавале више пута и често.
Очигледно је да је одмеравање снага и ривалство доминантнији однос између комшијских школа од сарадње и пријатељства. Не видимо ниједан озбиљан разлог зашто би то требало да буде тако.

· Ножеви
Већина ученика (71%) није никада приметила да неко доноси нож у школу. Ипак, 29% ученика је изјавило да се једном или више пута десило да неко донесе у школу нож или друго оружје. Конкретније, 22% ученика тврди да се то десило једном или два пута, 6% ученика тврди да се десило више пута, а 2% тврди да се тако нешто често дешава.
На питање да ли су и сами понекада доносили нож у школу ученици су одговорили овако: ниједном 96% ученика, једном или два пута 3%, више пута 1%.
Резултати показују да се трећина млађих и четвртина старијих ученика плаши некога из школе. Такође, 25% ученика каже да се међушколске туче дешавају више пута или често. Иако подаци говоре да велика већина ученика има другове у школи и да се осећају пријатно кад оду у школу, ипак једна четвртина ученика је у школи веома несретна.

6. Да ли постоје полне разлике у угрожености ученика насиљем?
Подаци показују да су оба пола подједнако изложена насиљу.
Када се девојчице и дечаци пореде по склоности да се сами насилно понашају, подаци показују да по том питању има разлика. На млађем узрастима насилно се понашало: 29% девојчица и 43% дечака. И на старијим узрастима дечаци су склонији да се насилно понашају него девојчице: од дечака 50% је потврдило да су се насилно понашали, од девојчица 36% .

7. Да ли постоје узрасне разлике у угрожености ученика насиљем?
Овде ћемо сумирати анализе добијене исказима деце и изнети податке које смо прикупили од одраслих испитаника.
Према подацима млађи и старији разреди су релативно уједначени по подношењу повремених насилних напада (нижа пречка).
И по другом критеријуму (виша пречка) постоји релативна уједначеност у изложености насилном понашању међу разредима.
Међу разредима постоје разлике у погледу склоности ка насилном понашању, посматрано по нижој пречки. Нижи разреди показују мање склоности ка насилном понашању него виши разреди.
Када се анализа врши према "вишој пречки" приметна је већа учесталост насилног понашања у седмом и осмом разреду у односу на остале разреде.

8. Да ли постоји веза између школског успеха и угрожености ученика насиљем?
О успешности ученика у школи судимо на основу њиховог успеха на полугодишту и на крају претходног разреда (питања о успеху поставили смо старијим ученицима: 4а, 4б).
Добијене корелације јесу статистички значајне јер су добијене на веома великом узорку, на преко 16000 ученика. Саме вредности, међутим, показују да се ради о практично незначајној повезаности, па би се могло закључити да, генерално посматрано, не постоји веза између школског успеха ученика и његових проблема с насиљем.

9. На којим местима у школи се дешавају насилни инциденти?
Према подацима које смо прикупили од ученика, нема места у школи на којем се не дешавају насилни напади. Занимљиво је да нема безбедности чак ни у учионици када је наставник присутан.
Када се анализирају подаци за поједине школе могуће је уочити да постоје разлике између њих у погледу места на којима се дешава највише инцидената.

10. Да ли је сада више насиља него раније - мишљење одраслих?

Две трећине одраслих (68.4%) мисли да је овај проблем већи него раније, 7% мисли да је мањи, а 25% да је исти као и раније.

НАСТАВНИЦИ КАО НАСИЛНИЦИ И КАО ЖРТВЕ

1. Колико су наставници насилни према ученицима - мишљење старијих ученика?
Подаци из пилот истраживања указују на то да насилно понашање ученика није једини проблем у школи. И наставници су део "културе насиља" у школи, посебно као равноправни учесници у вербалном насиљу.

· Колико су наставници део проблема у вези са насилним понашањем?
23% ученика једном или више пута током школовања доживело да их неко од наставника увреди, исмеје или удари
18% ученика доживело је такво искуство само једном или двапут док је
5% ученика (N=872) изјавило да су више пута и чак свакодневно у току школовања били изложени насилном понашању наставника.
Када смо исто питање поставили прецизније тако што смо питали за сваки насилни акт посебно, а временски период сузили на последња три месеца, добили смо податак да је
32% ученика током последња три месеца имало проблеме са насилним понашањем наставника.
Ове податке можемо приказати и графички.

Насилно понашање других одраслих из школе такође постоји (о томе извештава 8% ученика). Иако су наставници група која највише угрожава ученике, ваљало би испитати који су то "други одрасли" који се насилно понашају према ученицима. Основни програмски циљ - нема толеранције за насилно понашање - важи за све одрасле из школе.
Гледано по појединачним поступцима:
24% ученика је известило да су наставници у протекла три месеца били вербално насилни према њима,
17% ученика изјављује да их је наставник бар једном у последња три месеца ударио, повукао за косу или уши док је
8% ученика навело да им је неко од наставника претио.

Оволико насилног понашања наставника је непријатно изненађење. Према подацима које смо изнели, физичке мере дисциплиновања очигледно нису нестале из наших школа. Чак 2983 ученика је доживело да их наставник удари или повуче за косу и уши, од тог броја 641 ученик то доживљава често или чак свакодневно.
Подаци показују да су наставници мање насилни према млађим, а више према старијим ученицима.
Mогуће је уочити да су наставници агресивнији према ученицима који се и сами насилно понашају. Овај тренд је уочљив и подаци га потврђују, али он не објашњава до краја насилно понашање наставника. Међу ученицима који никад нису били насилни, 23% је ипак искусило насиље наставника. С друге стране, међу ученицима који су починили 3 и више облика насиља има 28% оних који никад нису искусили насилно понашање наставника.

Када се анализира насилништво ученика по "вишој пречки" веза између насилног понашања наставника и насилништва ученика изгледа још доследнија. Ипак, нашу пажњу привлачи податак да и овде има ученика који су искусили насиље наставника а да сами нису били насилни (и то још више него када се анализа врши према "нижој пречки".
Постоји повезаност између изложености ученика вршњачком насиљу и наставничком насиљу. Дакле, било да се фокусирамо на изложеност насиљу или на вршење насиља, постоји група ученика који трпе насиље, сами су насилни према вршњацима и изложени су насиљу одраслих. Могу се понудити различити одговори шта би у овој међуповезаности био узрок а шта последица.

2. Колико су ученици насилни према наставницима?

· Колико је насилно понашање ученика према наставницима проблем школе - мишљење одраслих
Према овим подацима већина запослених у школи мисли да насилно понашање ученика према наставницима није нарочито велики проблем за школу. Ипак, није занемарљиво да 26% одраслих сматра да су ученици до забрињавајућих размера вербално агресивни према наставницима док
12% испитаника тврди да физички напади на наставника представљају такође озбиљан проблем.
На директно питање да ли се осећају угрожено од неког ученика, 86% одраслих је одговорило "ниједном". Ипак, ваља приметити да је 15% наставника (N=368) одговорило да се понекад или чешће осећају угрожено и да је 10% стручних сарадника и 10% особа из помоћних служби такође изјавило да се понекад осећају угрожено.

· Колико је учестало насилно понашање ученика према наставнику - мишљење ученика
Скоро половина ученика (42%) изјављује да су неки њихови вршњаци вербално агресивни према наставнику.
На питања о личној оспособљености да одговоре на насилно понашање ученика већина наставника је исказала велико самопоуздање. На скалама од 1 до 10 просечна оцена којом наставници оцењују своју компетентност је већа од 8, изузев у процени успешности предузетих мера (оцена 7.79).
Наставници најбоље процењују своју способност да региструју, препознају насилно понашање ученика (средња оцена 8.64). Најлошије (али и то је оцена 7.79) наставници оцењују успешност мера које предузимају да би спречили насиље. Процене личне оспособљености су се кретале од 1 до 10.


РЕАГОВАЊЕ НА НАСИЉЕ
(СТРАТЕГИЈЕ САМОПОМОЋИ И ПОМОЋ ДРУГИХ)

1. Како се ученици понашају када је неко насилан према њима?

· Реакције ученика на насилно понашање вршњака према њима
- старији ученици
Прво ћемо прокоментарисати оне стратегије реаговања које сматрамо агресивним. Дакле, број ученика који су спремни да се сами обрачунају са нападачем уопште није занемарљив (42% и 29%) . То је вероватно последица неспремности свих око њих да се умешају и заштите их.

Друго питање које бисмо хтели да се коментаришемо јесте колико ученика реагује конструктивно на напад вршњака. Највише ученика гледа да заобиђе насилника у широком луку (67%), ако то можемо сматрати конструктивном стратегијом. Ако је то могуће, шалама и замајавањем се "вади" 39% ученика (што је врло паметан начин извлачења). Ипак, када се нађу у невољи, 30% ученика тражи помоћ од одраслих, а 25% од вршњака.
Издржавање напада и понижења без помоћи других (25%), чување достојанства тако што ћеш сакрити муку (23%) сувише су тешки и болни начини да се одговори на насиље.
Ниje мање тужан одговор ученика да поклонима и услугама одобровоље насилника (13%). Најфреквентнији начини реаговања на вршњачко насиље су: избегавање (67%), враћање истом мером (42%), и одвраћање шалама и разговором (39%).

6% ученика изјавило да им се десило да се једном или два пута придруже насилној групи, а 1% (179 ученика) је више пута то урадило.

2. Какве стратегије за помоћ нападнутом вршњаку имају ученици?

· Реаговање на физичко малтретирање другог ученика - одговори старијих ученика
Колико ученика уопште покушава да заштити вршњака у невољи (на било који од поменутих начина)? Ако заштитничким понашањем сматрамо одговоре: физичка заштита, помоћ речима, позивање другова и одраслих у помоћ, поједине заштитничке опције бира око 40% ученика. Број избора варира зависно од врсте реакције.
Подаци показују да ученици најчешће бирају речи, као метод одвраћања од насилног понашања (55%). Друга опција по учесталости (47%) је звање других ученика да помогну, па затим звање одраслог (43%) да помогне.
Веома је важна група ученика која ништа не чини мада зна да би требало (44%). Превелики је број ученика који тако реагују.
Једна четвртина ученика (25%) одговорила је да их се не тиче невоља којој су изложени њихови вршњаци.
Додатне анализе показују да је 49%, тј. половина ученика остаје пасивна у ситуацији када је сведок насиља.
Један број ученика се активно укључује у ситуацију насиља, али нажалост, на погрешној страни (то су они који се придружују нападачима под изговором да је све то само забава, одговор д). Таквих ученика је мало (11.5%).
Позивање других вршњака да помогну сматрамо врло конструктивним начином реаговања на насиље (наравно, под условом да позив не подразумева укључивање у тучу- 47% ученика.
Неконструктивни, чак прилично ризични одговори ученика на насиље су следећа понашања: придружим се нападачима јер то је све само забава (11%), навијам са стране (17%) и не тиче ме се (25%).

· Колико често су вршњаци спонтано покушавали да зауставе насиље - извештај деце која су била изложена насиљу
Према подацима, 28% ученика је изјавило да им вршњаци често спонтано помажу када су у невољи а 44% ученика је оценило да им вршњаци понекад помажу. Укупно, 73% ученика који су жртве насиља ипак добија помоћ од вршњака (повремено или често).

3. Како одрасли виде реакције деце на насилно понашањепрема вршњаку?
И наставници и административно особље сматрају да је доминантан начин реаговања ученика на сцену насиља обраћање за помоћ одраслима. Више од четвртине наставника (29%) сматра да ученици пасивно посматрају када је неко од њихових другара из школе угрожен насилним понашањем, 16% мисли да ученици покушавају да помогну а 4% да се приклањају насилнику.
Запослени на помоћним пословима у школи (техничко и помоћно особље) не слажу се међусобно у оцени тога шта је доминантан начин реаговања ученика на сцене насиља. Мишљење особа из ове групе у ствари је доста слично мишљењу наставника. Сличну констатацију можемо исказати и када су у питању одговори стручних сарадника.
Из одговора ученика (табела 48с) видимо да се 31% ученика обраћа наставницима за помоћ када имају проблеме с насилним понашањем вршњака.
Мада, као што смо навели, половина ученика не чини ништа када су сведоци насиља, само четвртина наставника мисли да је таква реакција типична за ученике.
Већина одраслих сматра да је обраћање одраслима за помоћ типична реакција ученика, док су ученици склони да као доминантне реакције виде различите видове ученичке самопомоћи. На овом налазу може се у току програма градити спремност одраслих да помогну ученицима да конструктивно одговоре у ситуацији насиља као и спремност разредних старешина да спроводе и осмишљавају активности које јачају кохезију на нивоу одељења.
Генерално, између процене ученика и одраслих о начинима помагања не постоје драстичне разлике. Обраћање одраслима за помоћ и ученици и одрасли сматрају једним од најчешћих облика реаговања ученика у ситуацији када су сведоци насилне сцене.
Истраживање разлика у мишљењима између различитих учесника у школском животу важно је и за ток самог пројекта. Оне могу постати централно питање у неким његовим фазама, предмет бављења целог тима. У сваком случају, разлике отварају питање: где је истина? Шта се, стварно дешава? Зашто се разликујемо у мишљењима и веровањима? Постављање оваквих питања је веома продуктивно као облик мобилизације и усредсређивања на проблем. А усредсређивање и мобилизација су неопходан како предуслов тако и резултат пројектних активности.
4. Коме се ученици обраћају за помоћ?

· Одговори ученика коме се обраћају за помоћ
Ученици из узорка се подједнако обраћају за помоћ родитељима и пријатељима и готово исто толико наставницима (36%, 34% и 31%). Обраћање за помоћ наставницима није онолико учестало колико мисле наставници и други одрасли.
Оно што треба запамтити из ових анализа јесте да највећи број ученика активно тражи од некога помоћ (из табеле је видљиво да се ученици обраћају различитим особама). Само једна четвртина ученика (24%) не тражи помоћ ни од кога.

· Одговори одраслих о томе колико им се ученици обраћају за помоћ
Половина испитаних наставника (57%) оцењује да им се ученици обраћају за помоћ више пута и често. Само 12% наставника је изјавило да им се ниједном није обратио неки ученик. Када анализирамо само одговоре ученика који су жртве, половина је одговорила да су се обраћали наставницима за помоћ. У тој категорији ученика наставници јесу опажени као важни помагачи (подједнако као и родитељи). Иако се разликују мишљења наших испитаника о томе ко је главни ослонац ученицима у невољи, остаје отворено питање да ли су наставници довољно укључени као помагачи.

5. Колико је помоћ наставника од користи угроженим ученицима?

· Генерална оцена ученика о ефикасности наставничке помоћи
Из података видљиво је да оцене ученика о ефикасности наставничких интервенција нису нимало високе. 58% ученика који су били изложени насиљу је изјавило да се и не обраћа наставницима за помоћ, само 20% ученика из те групе је оценило да су наставници стварно успели да им помогну.
Посебно је забрињавајућа категорија одговора "ништа нису предузели да ми помогну". Овакав одговор дало је 7% ученика.
Пажњу привлачи и група одговора "настојали су да ми помогну, али без много успеха". Из табеле је видљиво да је 15% ученика дало овакву оцену ангажовања наставника.

· Разговори наставника с ученицима који се насилно понашају - извештај ученика, текућа година
Ученицима смо поставили и једно сасвим конкретно питање: "Да ли је од почетка ове школске године, твој разредни старешина или неки други наставник (наставница) разговарао с тобом о твом насилном понашању?"
Број ученика који су често (више пута и свакодневно) разговарали с наставником је 15%. Једном или два пута с наставником је разговарало 13% ученика. То није ангажовање наставника којим бисмо могли да будемо задовољни.

6. Колико су одрасли оспособљени за решавање проблема с насиљем?
· Процена одраслих колико су они лично оспособљени за решавање проблема у вези с насиљем ученика
Одрасли испитаници (наставници, сарадници, радници на обезбеђењу, директор и секретари) су на 10-степеној скали процењивали колико они лично имају следеће способности:

а) могу да препознају насилно понашање код својих ученика,

б) знају како се треба понашати у ситуацијама када се ученик насилно понаша према њима лично,
в) знају како се треба понашати у ситуацијама када ученик уништава имовину,
г) знају како се треба понашати у ситуацијама када се ученик насилно понаша према другом ученику,
д) у ситуацијама када се ученик на