Šta ja to, zaboga, radim?

Pošto sam shvatila da nema dovoljno drveća na planeti Zemlji da bi se napravile silne sveske u koje ću napisati po dva reda i onda ih baciti negde u neku fioku verovatno da bi zaboravila na njih počeću da kuckam... Makar deluje jednostavnije.

Jun je, i sad bi trebalo da svodimo račune, one "pred leto" račune, koji uključuju kilažu, broj položenih ispita i tome slično. Nadala sam se da ću ovaj jun svoditi račune dok se zadovoljno širim na Beloj Šengenskoj. Ništa od toga. Procedura za vizu je bila jednako dosadna kao i svake godine, kao i reklame u sred nekog dobrog filma, nema im kraja i ne vidiš šta, zaboga, sada one traže tu, i sigurno nećeš kupiti ništa što ti dotični reklamiraju jer ti idu na živce samim tim što ti seckaju film. Medjutim, bitno je da je sada viza sigurno ušuškana u stari plavi pasoš. Živce za vadjenje novog sam potrošila na druge stvari. Kao napr na činjenicu da mi je sinulo da nemam pojma šta ja zaista radim u mom životu. Studiram, da. Fax s kojim ću u najboljem slučaju raditi u prosveti, gde ću svoje frustracije da širim na omladinu koja to očigledno više ne prihvata pognute glave pa ću deo bedne plate morati da puknem na pancir. Drugima deluje kao da sam savršeno organizovana. To je zato što se trudim da budem zaposlena toliko da nemam vremena da razmišljam o tome šta ja to radim. Ceo arsenal tih misli svako jutro biva gurnut pod tepih, i s vremena na vreme ga pogledam onako, kao što malo dete gleda horor film. Sa ćebetom preko glave, povremeno izbaci jedno oko čisto da vidi u kom smeru je evoluirala fabula pa ako je neka ok scena onda izbaci i drugo oko, a ako je gore nego ranije ponovo se zabije kao noj nazad pod ćebe. A makar da mogu da zabijam glavu u pesak neke dobre plaže negde daleko na jedno dve tri nedelje. Bela Šengenska bi svakako doprinela razvoju te situacije a na nju ću po svemu sudeći čekati duže nego na kupovinu pancira, a tada više i neće biti važno.