Djibo dan drugi i 11 dana Uagadugua posle toga

Trebalo bi da pisem kako se izgovara, jer mi se dopada tako slobodna upotreba samoglasnika  Inace, znaci „mesto gde se dolazi da se pokloni" ili tako nesto, posto potice iz vremena kada je jedno od plemena osvojilo regiju, pokorilo lokalne i onda napravilo grad gde su pokoreni trebalo da dolaze da se poklone vladarima.
Nego - Djibo, dan drugi, odosmo dalje u pustinju (ja i dalje tvrdim da smo vec usli u Saharu, ma sta geografija pricala), do Baraboulea, nekih 15ak km od granice sa Malijem. U Barabuleu vidimo najvece drvece fikusa koje sam do sada video, samo mi nije nikako jasno odakle raste - vode nema, niceg drugog zelenog, a na ulicama sela fikusi se rasturise od ogromnih zelenih listova, grana, korenja....u jednom trenutku se pitam da li ljudi mogu da jedu fikuse, jer ocigledno ovom drvecu ne smeta klima. Gomila koza koja jede djubre.....ili barem ceprka po djubretu i jede papire...Ostale koze u kraju se penju na drvece da brste, ali ne i ove ovde. Iz Baraboulea u drugo selo, Dotoka, koje nema poglavicu nego kralja. Barem nam je tako predstavljen stariji covek, koji lezi ispod nadstresnice od trske. Idemo, zajedno sa kraljem do druge nadstresnice, gde upravo zavrsavaju jednu grupu stocara, muskaraca i objasnjavaju da kasne zato sto je neko umro u selu pre podneva, pa su svi isli nesto da rade. Niko ne spominje sahranjivanje, tako da mislim da je u pitanju neko zajednicko bdenje ili tako nesto. U svakom slucaju, upravo pocinje zenska grupa, u zenskom delu sela. Zenski deo sela je najunutrasnji deo, sa velikom kapijom od blata (koja stoji tu vec 17 godina, izgleda da se to smatra dosta starim za kapije od blata. Tad jos ne znam, ali necu stici do Nigera kasnije, da vidim Agadez, a Timbuktu mi je predaleko samo da zapucam turisticki tamo, tako da nista ne znam o gradnji blatom). U unutrasnjem dvoristu jedne kuce je zenska fokus grupa, sa sve maleckom decom na ledjima i malo vecom decom (koja takodje nose malu decu na ledjima) najstariji izgledaju kao da imaju 5-6 godina - ne znamo gde su starija deca. Zenska grupa interaguje mnogo vise od muske grupe i daju odgovore iz vise perspektiva - zene koje imaju odraslu decu, zene sa malom decom, starije zene - imaju sasvim razlicite odgovore na mnoga pitanja - muske grupe uglavnom daju jedan ili dva odgovora, ni priblizno toliko raznolika. U jednom trenutku ulazi kralj i seda u jedan cosak. I ja vec zamisljam kako ce sad da pocne da se ukljucuje u razgovor, ali covek sedi u cosku i cuti. I pored cutanja, pocinje da mi kontaminira grupu, jer odjednom svi odgovori pocinju da lice jedan na drugi, mladje zene ne pricaju uopste i na kraju kao najbitniju instituciju za sve, konstantno spominju njega. Eto mi metodologije, kad mi kralj upropascuje grupu, ali ajde da vidim da neko predvidi, sedeci u zavejanom Micigenu mogucnosti da ce u pustinjskom selu kralj da mi upada u zensku fokus grupu.....
Dve zene lupkaju drvenim „tuckovima" u velikim „avanima" zito, ali ne kao sto sam ja uvek zamisljao zato sto melju zito u brasno nego zato sto odvajaju zrnevlje sa klasa - mislim da je zitarica u pitanju proso (millet), i ima nekakv tvrdi klas u kome su kao uglavljene male okrugle semenke, koje se onda lupkanjem odvaja - slicno krunjenju kukuruza. Moje dve koleginice (od kojih je jedna samodeklamovano „ruralna" - druga prica), odlaze da probaju - „ne-ruralna" koleginica ispada mnogo spretnija sa avanom.
Seoski kovac (jedan od retkih koji izjavljuje da ima „visok" prihod), ima kovacnicu pod nadstresnicom koja se sastoji.........pa vecinom od velikog praznog prostora posutog pepelom, nekoliko klupa na kojima spavaju dva malo starija decaka i dva pretpostavljam ognjista, mada izgledaju previse mala da bi se bilo kakva vatra u njima zapalila. Nasuprom svemu tome, odnekud jedan covek tu kuje (na nakovnju od oveceg kamena) sablju......od jedno metar....i dalje mi nije jasno gde greje toliki komad metala jer su oba ognjista velicine resoa za kafu, ali ne ostajemo dovoljno dugo da bih mogao da provalim. Kovacevi sinovi nose farmerke, onako dizajnerski „distressed" - jedina deca u selu koju sam video tako obucene.
Nazad za Uagadugu - jos ne znajuci da je to jos 11 dana Uagadugua - upadamo u pescanu oluju....crvenu....sve je crveno.......posle nekog vremena vidimo cisternu koja je ili sletela sa puta ili se vozacu strasno zurilo da stane sa strane, pa je stao ukoso, i po vertikali i po horizontali. Nema na zalost dramskog efekta - nista ne gori.....totalno upropascena prilika za novinski naslov ili barem uzbudljiv blog.
Na ulasku u Uagadugu pocinjem da vidim razliku izmedju centra Burkine (vruceg i suvog, sa crvenom zemljom), i severa (mnogo toplijeg, mnogo suvljeg i sa, recimo „zemljom" koja je u stvari vecinom prasina/pesak i vecinom je bez boje.......zuta...bela).U poredjenju sa Djiboom, Uagadugu izgleda kao basta.
U medjuvremenu odlucujemo da sacekamo sta ce biti sa demonstracijama u Nigeru, zakazanim za taj vikend, iako znamo da necemo ici - nema smisla ici na dva dana (i provesti 24 sata u autobusu tamo i ovamo za ta dva dana), a vise od tog vremena nemamo ako cemo da se drzimo plana za Senegal 20og. Posto letova iz Niameja za Dakar iovako nema (odnosno ima....preko Tripolija, Kazablanke ili Pariza.....), kupujemo kartu iz Uagadugua...iako moja viza vazi za samo jedan ulazak...sto maltene vec oznacava da smo odlucili da necemo ici. Prvi dan prilagodjavanja mog probavnog sistema Africi.....celu noc ne spavam.....i ceo sledeci dan zivim ni na cemu...cak ni vodu ne pijem do uvece. Jos uvek se prilagodjavam i sledeci dan, i pijem Gatorade (u prahu...sva sreca, pa imam hipohondricne koleginice koje su ga vukle iz Njujorka).....i jos jedna poluprospavana noc. Antibiotici ne rade, jer ih povratim 10ak minuta posle gutanja.......Treci dan, kao da se nista nije desilo, i moj stomak sklapa primirije sa lokalnim bakterijama.
U Uagaduguu smo sledecih 7 dana, i najzad malo vise obilazimo grada. Zaglavljujemo (i pored obecanja da necu biti tamo vucen), na pijaci.....da kupimo materijal za valjda haljinu ili tako nesto. To ukljucuje 7-8 ljudi koji nas prate i/ili vode od standa do standa, nekoga ko lici na prodavca na standu i jos jedno dvoje-troje drugih prodavaca koji su tu cisto razonode radi. I cenkanje....beskrajno cenkanje koje me izluduje, te ja idem i slikam „modernism gone wild" - ko god da je radio projekat centralne pijace je dohvatio olovku i krenuo da crta betonske grede i ploce pod najinteresantnijim uglovima, onako brutalizam ranih 60ih......samo sto je ova pijaca otvorena prosle godine. I pored svega, izgleda funkcionalno....sve dok ne pokusam da izadjem.........i onda provaljujem da se, posto je vreme zatvaranja, zatvara takvim redosledom da odakle god da sam krenuo, izlaz ce uvek biti na najdaljoj mogucoj tacki, tako da moram da prodjem pored svih jos uvek otvorenih standova, i pokupim sve one koji prodaju/prave se da prodaju/samo stoje unaokolo, da nas isprate onako prijateljski. Imena ne pamtim ni na srpskom, a kamole na moreu, ali sam se lepo ispricao barem sa jedno 50ak ljudi, od familijarnih stvari, univerziteta, Bosne i Hercegovine (objasniti ulicnom prodavcu iz Burkine Faso, na francuskom da Bosna i Hercegovina jeste federacija ali ne Bosne i Hercegovine vec neceg drugog, i zasto....recimo da od sad govorim da sam iz Norveske). Za razliku od Mediterana, pa cak i Tanzanije, ne prisecaju se Tita....ne znam, mozda SFRJ nije bila u dobrim odnosima sa Burkinom.
Anyway, pocele kise u Uagaduguu, sasvim pristojne, sa ozbiljnom, onako dramskom grmljavinom, vecinom nocu, tako da je ujutro prijatno...samo to ujutro prijatno traje do podneva, od podneva ponovo vrucina. Cujem da je u Beogradu u stvari toplije nego ovde......
Ne idemo u Niamej, i izgleda da je produzavanje vize jednostavan proces kad si u zemlji, ali ne i izdavanje nove, sa jos jednim ulaskom. Izgleda da nikome nije bas jasno gde bi trebalo da trazim novu vizu, dal' u lokalnoj policiji, ili tek kad izadjem, pa kad se budem vracao. Dobro je sto ne idemo.....i inicijalne vize sam cekao i oko istih se stresirao, ne mogu opet da ih jurim.
Poslednji dani su cudno tempirani, sve nekako radimo ili u 9 ili u 6-7 uvece. Nedelja ujutro, ceka nas kombi za aerodrom. Jedna koleginica i ja sisli iz sobe, spakovali se u kombi, ali druge koleginice nema. Ja idem da je dozovem....ostatak kombija vec gundja. Koleginica treba da plati racun za hotel, pa ja prevodim......ostatak kombija gundja i dalje. Nejasno bas zbog cega, posto je aerodrom celih 10 minuta od hotela. Koleginici ne radi kartica. Druga kartica radi.....ali koleginica onako fino savija racun na tri dela, i polako stavlja u koverat, pa onda koverat u torbu, pa olovku u torbu i tako....ostatak kombija dolazi da nas bije....dobro, ne bas, ali tako. Uglavnom, stizemo na aerodrom za manje od 10 minuta, na aerodrom koji se renovira.....zato sto se renovira, red za saltere za check-in je ogroman.....svi cekaju u istom redu...i isti broj ljudi preskace red. Na kraju reda policajci kontrolisu pasose....neznano zasto - ne gledaju vizu, ne gledaju kartu, nego pasos onako, genralno. Sto rece jedna od koleginica - tako se smanjuje nezaposlnost. Ne lupaju pecate. Onda ide check-in, pa onda drugi red, da se popune kartoncici (zasto svi u Africi insistiraju na kartoncicma?!?!?!!? Niko ih ziv ne cita/gleda, ali svi traze da se popune. Ako je zbog statistike, postoje jednostavniji nacini. Sa popunjenim kartoncicma, cekamo u redu za pasosku kontrolu. U trenutku kad mi dolazimo na red da udjemo u deo sa salterima za kontrolu, zaustavlja nas zena koja deli kartoncice (nema nezaposlenosti), da bi ceo fudbalski tim Obale Slonovace, sa sve trenerima, fotografima, i ko zna kome jos, isao preko reda. Luj Vuiton torbe preko ramena su jako popularne medju fudbalerima. Dan pre toga su pobedili Burkinu, cini mi se 2:1 ili 3:1.
I dalje nam nije najjasnije hocemo li sletati u Bamako ili ne - na karti pise „non-stop", ali check-in je za Bamako i Dakar, let se zove Bamako-Dakar, i na putu od Dakara ka Uagaduguu se slece u Bamako. Posle sat vremena leta (i dorucka i solje dobre kafe), izgleda da istina, preletecemo Bamako, ali u isti sletati necemo - izgleda da svi ljudi koji idu za Bamako, moraju da idu do Dakara, da tamo ostaju u avionu, pa tek u povratku slecu u Bamako....sto me podseti na Jatov nekadasnji let Dizeldorf-Beograd, na karti takodje pise non-stop, na aerodromu pise Beograd, ali avion slece u Tivtu....i pola putnika dobija nervni slom jerbo im na to nije nicim ukazano  Ne znam da li dalje voze ovako, pretpostavljam da je to radilo za vreme SRJ/SCG samo.
Osecam se pretty much kao deo legije stranaca (valjda i zbog kolonijalnog nasledja zapadne afrike), jer spartam ovim delom sveta, i manje vise, svakog trenutka mogu potpuno da se izgubim sa lica zemlje i da budem skoro sasvim siguran da me niko nece naci. Otprilike idealno za bezanje od zakona, samo imam utisak da neko ko bezi od zakona u recimo zapadnom svetu, nece bezati bas u Burkinu Faso. Iz Srbije...mozda i da.