Olja

Reci su jedna carolija. One jesu nesto posebno, mnogo znacne su. Postoje te prvobitne reci, za koje ne znamo kako se izgovaraju, to su neka posebna zvucenja.

Ono sto radis mora stalno biti podvrgnuto kritici, dopada mi se, ne dopada mi se, zasto nesto, a nesto ne?

Kada imate sliku, okačite je i ona je zauvek tu. Nema puno tih slika. Bitno je da tu sliku, ili slikara neko promoviše, da joj da enormni značaj. Onda vi, naravno, pristajete na taj značaj, prihvatate da je ta slika obeležila vreme, da je zbog nečega ona važna. Tu je negde ta veza izmedju istoričara umetnosti, slikara i društva.

Znate, čini mi se da su i slikarstvo i poezija moje glavne sporedne delatnosti, a da je moja osnovna delatnost bavljenje mislima. Posebno mišlju kako nešto sačuvati za budućnost, kao trag da smo uopšte postojali na Zemlji. Opčinjena sam činjenicom da bi se samo na osnovu jedne sačuvane Napoleonove dlake, moglo prodreti u njegovu ličnost.

Čovek se deli, a koliko, zavisi od toga da li je predoziran ljubavlju ili je nema dovoljno. Idealan odnos bi bio pola pola, a njega nigde nema. Nema. Takva ravnoteža ne postoji. Zato je čovek ili uskraćen u ljubavi ili je ima previše. Sve ono što izlazi iz moje ruke, jedino ima mogućnost da bude savršeno. Jer, ja sam ta koja diktira stepen savršenosti. Slika ništa ne zahteva, ona od mene samo dobija i to prenosi nekom trećem. Ja vodim računa o tom trećem - posmatraču.

Znate, niko nije dovoljno pametan samo za danas. Svi ljudi su znatno pametniji u međuprostoru.

Teško je uopšte biti slikar ili bilo šta drugo - posebno ženi. Teško je, pre svega, izdržati borbu sa (samim) sobom, a zatim i ostalim stvarima u životu: institucijama, priznavanjima ili nepriznavanjima vaše ličnosti. Ipak, prva i osnovna borba je sa sopstvenom ličnošću. Međutim, verujem, da sve ono što želiš, možeš i da ostvariš. Samo treba pronaći način. Ne prihvatam ni jedan postulat osim pitanja smrti. Mada, čini mi se, kada bih se na to koncentrisala, ne bih morala ni da umrem... Jednostavno bih počela o tome intenzivno da razmišljam (kao što sam do sada razmišljala o mnogim stvarima) i verovatno pronašla način da ne umrem. Dakle, posle intenzivne želje dolazi realizacija.

Svako od nas mora da ima svoj lični sistem, svoju „tablicu" o načinu života, ishrane, komunikacije... Recimo, trebalo bi da svaki čovek napravi neku vrstu spiska želja koje bi morao da ostvari.

Takav je ceo život, kao meta. Da li ste pogodili u sredinu ili ste na petom, šestom, desetom krugu? Ili ste čak i potpuno izvan tog polja, izvan table.

Svako vreme ima potrebu za nekom vrstom pobune. Nema idealnog vremena, kada smo rešili sve probleme. Ja sam jedna od tih koji su to pravili.

Ne bavim se predvidjanjem dogadjaja u smislu da mi neko nesto sapuce. Ali, volim da upotrebljavam logiku, mada ona cesto izostane, kao u nasim slucajevima, sve je u nekom klupku emocija. Emocije su samo po sebi, dosta nesretno stanje stvari.

Ja gledam i slušam sve ove diskusije, slušam svet. Oni su zakržljali u svakom pogledu. Ponavljaju stereotipe, svi od reda. Nešto ih jede iznutra. Ja nisam nikog čula da ima kristalnu misao, da fino misli. Da mu je na kraju sve jasno.

Za ono što je (možda) najbitnije za ljude da bi se razumeli ili barem pokušali da se shvate, ja obično kažem: „Budi u jednom trenutku ona druga strana, pa se onda zapitaj: da li si ti u pravu? Stavi se u njegov položaj... Budi ti on! Neka pokuša jedan (idealan) Srbin da bude jedan sekund bilo Mađar iz Vojvodine, Rusin, Albanac sa Kosova ili ma ko drugi... Samo jedan trenutak da budeš u njegovoj koži. E, ako to uspeš -onda su svi trenuci posle tvoji.

Smatram da je došao poslednji čas da se uspostavi novi poredak stvari kao osnovno načelo za ceo ljudski rod - kako sa novim zahvatima tako i zabranama bilo koje vrste ratovanja i bilo kog vida (lokalnih) osionosti.

Meni je bitno da ja imam ideju budućnosti. Nekome moram da je uputim. Da ne ostane u meni.

Das ljudima vreme, ne moraju da se penju gore ili dole, vec samo da potraju.

Svako mora nesto da dokaze, ali u tom dokazivanju mora da istraje.

Ima ljudi koji su istrajali, ali ne mnogo. Negde se neki sami pojedu ili ih drugi nacnu.

Bolje je menjati mesta i ici sa novim ljudima, nego se vracati na mesta koja imaju svoja secanja. Prosto zato, sto je pitanje emocija neresena stvar, nikad ne znas kad ce neka emocija da te zaskoci, vise nego sto si spreman za nju.

Žena ima jake prirodne nagone, višak energije, dalekosežnu misao, čak i vidovitost, pa je u stalnoj vremenskoj, društvenoj i ličnoj oscilaciji. U svim pričama postoji jasan sukob sa muškarcem, bilo da je reč o ocu, bratu, ljubavniku ili sinu. I postoji ljubav. Samo retke žene mogu biti zadovoljne da su negde uspele. Na drugim stranama su gubile. Nemaš energije za sve i svesno se opredeljuješ.

Pitanje ljubavi je ostavljeno za mlađe generacije. Moje vreme je za neku drugu vrstu ljubavi, koja nije vezana za dominaciju čoveka nad ženom i obratno. Ljubav traži celog čoveka kad je u odnosu prema drugoj osobi, pa i prema slikama. Traži celo biće, ceo jedan dan, neki vremenski period. Najbolje je kad je rasipate na više strana, na detalje, kad nije usmerena samo na jednu stvar. To je disperzivna ljubav, kao parfem. Pritisneš i imaš ljubav.

Najgore je nositi mrznju ili osvetu, jer to se tebi vraca. Najlakse je skloniti nekog iz glave.

Mislim da nema smisla nemati odnos prema drugima, makar u prolazu. Ne mora to da bude donatorstvo, ali bar u prolazu, da se olakša svoja savest nečim dobrim.

 Čudimo se zašto se javljaju klizišta, na primer. Pa toliko se vadi iz utrobe zemlje, da ona ostaje prazna. Jednog dana će se urušiti, jer se iz nje neprekidno vadi.

Vreme je postalo nekako strašno neestetsko, što će reći i nemoralno - jer, te dve stavari su povezane. Gramzivost, nedostatak saosećanja - sve se to očitava u izgledu.

U ovom vremenu ljudi prljaju slike pogledom. Taj pogled nije dovoljno čist, u njemu nema dovoljno ljubavi.

Svi se pozivaju na tranziciju. Ja ne znam šta ta reč znači, kada govorimo o umetnosti. Svima je tranzicija izgovor, a niko ne zna koliko će ona da traje. Ja ne želim da budem u tranzicionoj, hoću da budem u konačnoj epohi.

Mene biraju, ja nemam vremena da se bavim, sa kim bih sad ja! Dodje neko, zbog necega, udje i ostane za ceo zivot. Ko god je ovde usao, on bi vecno i ostao.