Nekad...

Hajde brate da se zarakijamo.

Nek topovi tuku. Nek kursumi lete. Neka straze vicu.

Nek ratuje kome se nocas ratuje

Meni se nocas sa tobom besedi…

Jel se secas ,onomad, kad smo bili klinci? Kad smo zajedno, bez razlike, za Bajram isli od kuce do kuce i trazili pare i kolace? Pa onda opet za Uskrs na jaja isli? Ko je tad znao sta je Bajram, a sta Uskrs? Teta Mari smo ruku ljubili, a kod Sefike smo jaja trazili…blagosloveno je bilo to nase detinjstvo brate…

A secas li se kako smo kod mene urmasice jeli, a kod tebe kajmak? Kako su nas majke nase ucile drugarstvu, ucile zivotu? Ucile da sve delimo, da ne istemo sto nase nije…jadne majke nase, sreca sto ovu grozotu dozivele nisu…

Secas li se studija nasih? Kad smo u Sarajevu prvi put tramvaj videli, prvi televizor, prvi stadion? Kad si se ti zaljubio u jednu od mojih, a ja u jednu od tvojih? Tada su sve bile nase…

To su bili dani, to je bila mladost…to je bio zivot. A pogledaj nas sada. Dva prijatelja, brata dva…uniforme dve.

Hajde brate da popijemo nocas za sve poginule, za sve sulude zrtve ovog ludila. Za sve one koji su slepo verovali da ih nece pobiti oni koji slepo veruju. Za sve tvoje, moje…za sve nase. Nek im je laka zemlja…i vecna slava…

Cujes li brate Drinu? Cujes kako huci? Sta mislis, ima li li u njoj vise krvi u vodi ili vode u krvi? I da li je krv izmesana ili se i krv od krvi odvaja?

Kakav se to Sejtan nad nasom zemljom nadvio? Jesmo ga mi u svom neznanju prizvali…ili smo znali a nismo sprecili? Zelim da verujem da je to sudba takva…da smo mi pioni u nekoj djavoljoj partiji saha…

Sipaj druze, ostalo je malo. Ja ne mogu, uhvatilo me vec. Pa da odemo na pocinak…a sutra…sutra svako na svoju stranu.
Jer tako mora.
Pa onda…jednog dana…ako Bog da…popicemo opet mi.
Ali bez oruzja…bez uniforme.
Kao nekad.
Ako…ako ikada vise bude kao…sto je bilo…
nekad…