Maćeha na dvoje.....

E, kad se samo setim.... Šta ima da ti pričam, pa to sam tebe tolko pričala, da mož da pišeš i bez men... Al, ajde, kad kažeš.....

To ti je zakon božji, majka ti je najveća radost ako imaš srce da je posadiš, a maćeha, najgori poso na svetu, nema čoveka da više lomi mozak i srce nego dobra maćeha.. A kaka gođ da je, dobra nije......

Moja je Divna maćeha na dvoje, i nji ja računam u unučiće, nema tu, to je ona odgajila i odranila, njojzini su ko i moji.

Radoš je bio lep momak, od Novog Sada, koje beše, jes, 36to godište, svršio za mehaničara, pa došo tu, u Zemun i otvorio radnju sa drugarom, drug zemunac i on, pa u dvorište sklepali radionu i udri...Radili momci pošteno i po pameti, a tad ti, 58me, i nije bilo tolko auta, no motocikli, motori, pa posle auti, kamioni i tako.... Oženio se prvi put kolko ja znam neđe 60te, i odma mu Janja pokojna rodila Miloša, a posle dvije godine i Milenu..

I nije sirota izdržala. Bio porod težak, i Janja ne ču malu ni da plače, ode u raj, višnjem da je leči... Osto Radoš, sam sa dvoje malih, Miloš tek prošepeljo a Milena ni dan stara.. Djecu uzela baba Ruža, gorko jedno stvorenje, valjda nije mogla prežaliti šcer, djecu pazila kolko je morala i samo kukala ko će nju da čuva kad omatori, jer je Janja bila jedina, otac davno joj beše umro. Radoš radio, davo pare i uzimo djecu kad je mogo, al vidio i on da tu nema leba, nego se počme raspitivati za kakvu ženu koja bi u njegovu kuću djecu čuvala, pa tako nađe od Vere komšike, krojačice, sestru, usjedilicu, ona pristala tamo da živi i djecu da pazi, a ja mnim da je se mislila nekako i udati za njeg, al ne bi suđeno tako..

Neđe 65te, mene sobali neka groznica, a u dva dana mi to uvati i Danu, pa ja pošaljem Divnu da je otprati kod lekara, mene sam uvjek smjela lečiti travkama i čajevima, al za djete, nek vidi i ljekar, ja nisam za to učila škole.. Pa je Divna odvede, i tamo, dok su čekali, upozna Radoša, on doveo Milenu, i ona bila bolna.. Dana se igrala sa djecom, Miloš bio tad četvrta a Milena druga godina, a Radoš i Divna se raspričali... Kad se vrnuli kući, meni Dana šapne, majka, našla Divna đuvegiju, mnim,majka, da su ko drvo i grana, jedno drugom rođeni... Pa kad mi ispričala ko je i kaki je on, meni se okrenilo nebo, mislim se, ćeri, ako ćeš biti maćeha, moraš biti stoput bolja od majke, majci se sve i zlo prašta, maćehi se ne prašta ni dobro! Al puštim ja to, evo je Divna, pitaj, ni rječ nijesam kazala, ni ajde ni nemoj, znam ja, kako je suđeno, biće, malo je to što čoek prepravi i popravi kad oni gore namesti.... Gledali se oni celu godinu, a ja sam ko po iglama hodila, jer, znaš kako, to su stvari od srca, ljubav je to, ako kažem što nije moje, pa ih rastavim, ima da me mrzi ko tuđu, opet, ako falim, pa posle ne valja, biće, pa ti ga majka falila... Opet, a ja taka, ne da mi vrag mira, ako ne kažem, oću da puknem... Pa kad sam vidila da se djeca njojzi raduju, da je čekaju ko pilići u dvorište kad će da im dođe, a ja ne moga više, pa uvatim Divnu i posadim je pred mene i počnem. Ti, mala, tu si djecu navukla da te vole, dušu i srce nemaš, šta ti misliš? Sutra da se rasturite, on je muško, dok svane sledeća zora, zaboraviće, ali maleni ako opet izgube majku, te male dušice niko okrpiti neće, no, ako je tebi on za zabavu da si ga ostavila odma, i da mu više nisi prag prešla, a ako nije, da si se na proleće udala i djecu uzela da gajiš, ne treba njima za oca devojka nego majka... Smijala se Divna do suza, kazala, majka, a ja tri dana lomim kad da ti kažem, mi mislili u subotu za mjesec dana malo slavlje i venčanje da pravimo, dosta vako bilo, ja i njega i djecu mnogo volim...

Tako i bilo, vjenčali se u subotu, 66te, mart mjesec.... I lepa bila svadba, i sve je Radoš pristao kako sam ja mislila da treba, kazao meni, majka Seko, meni je druga, al Divna se prvi put udaje, a koliko je do mene i poslednji, volim je mnogo i ne dam je nikom, pa kako bi vi za ćerku svadbu, ja pristajem... Mileni smo sašile istu aljinu ko i Divni, i bila je sretna i svima se falila kako je i ona mlada, a Miloš dobio od mene odjelo, sve, znaš, sako i prsluk i mašna, i dan danas ga čuva... A mene dira Divna da je u kuću kod mene više slika od malih nego njojzinih sa svadbe..

Lepo je moja Divna tu djecu gajila, a i oni su voleli i sad vole da dođu kod mene, ja puštim u dvorište i samo kažem, nemojte djeco u ruže, bode trnje, da se ne posečete, a ostalo se igrajte lopte i sve šta oćete, sve će baba opet da posadi... E, šta su mi nalomili gladiola i perunika, broja nema, al kad čujem da se smeju i vriskaju, briga me, nema to cveće da vredi ko taj smej...

I bila sam najgora tašta te prve tri, četri godine, jesam, najgora sam bila, i neka sam, meni je duša na mestu. Svako malo sam išla tamo kod nji, gvirila u šerpe šta kuvaju, i djeci pregledala odelo, da nije pocepano i flekavo, pa kad je Miloš krenio u školu, svaki dan sam pitala šta ti je Divna spremila za užinu, i nije se jednom naljutila na mene i kazala, idi bre majka kući, al ja sam mnogo imala stra za tu djecu i taj brak.. Sve je morala i sve sam je terala da radi bolje i od mene i od Dane, znam ja, maćehi se ne prašta....

A, s proleća 67me, rodila je Uroša, i to mu ime dao Miloš. Teške su to bile godine, stariji je od veka ljut na mlađe, a još nije ni ista majka, al pregrmela nekako Divna, pa kad još i rodila Itanu, bilo je lakše... Miloš i Milena već bili veliki, pa čuvali male i nisu dali nikom drugom da ih čuva, oba su djeteta mlađa proodala na njiovim rukama...

A ja, kad vidim kola, pa kad Radoš otvori vrata i iziđu nji četvero i svi uglas viču baba, meni oće srce da iskoči, grlim ih sve, ima baba ruke dugačke, sve da zagrli...

I oni me oduvek zovu baba, drugu i nemaju.....

Eh, a 72ge, dođu meni Radoš i Divna i vele, majka, mi odosmo u Austriju.... Joj, djeco, kako sad to, al veli Radoš, majka, ja četvoro imam, a ovde nema leba za mene, tamo vredim više, idemo da radimo i Divna i ja, ima i za nju poso, to moj kum tamo već 10 godina, sad oće i nas da vodi...

Živa nisam bila, al šta da kažem? Rodila sam ja nju pre trijes i kusur godina, svoj je čovek, sad je prvo majka i žena pa onda moja šcer, može meni srce i da pukne, al to je njiojzin život.....

Sve prodadoše i odoše....

Ovi mlađi se lepo snašli, išli u školu, i fakultete završili, ama, moj Miloš nikako...Otaljao tamo neku osnovnu, i došo na raspust i neće nazad, nikako, ili u Srbiju ili će, veli pod voz...Vidim ja da je on to ozbiljno, pa sjednem Radoša i kažem, ostavi ti njega jednu godinu meni, još sam ja jaka i zdrava, pa da vidimo, to bila 77ma, meni se sva djeca već oselila, sami ja i Mitar... Smestim ga lepo u sobu što bila Divnina i Danina, pa kad njih ispratismo, sjednem njega i kažem, ajde sine da mi dogovorimo, ja ću tebe da pazim, al da paziš i ti mene, sve da mi pričaš i da uvjek znam dje si i s kim, a ja ću sve da te puštam ko i sva djeca de idu...

Dobar je bio, četri je godina bio kod nas, svršio školu za električara i mnogo se u tu nauku zaljubio, celoj je ulici popravljo fenove i šporete i rešoe još dok je u školu išo....

Posle ga odveli tamo,pa upiso u Grac i fakultet, al nije završio, nego otvorio radnju i sad kaže, radi puno, ima i devet radnika svojih, popravljaju sve za lađenje, tako, frižidere, ladnjače i to, i dobar je majstor i pametan i za poso, ej, devet radnika ima....

A Divna, kad je rodila Uroša, on mali uvatio da je svi, i djeca i Radoš zovu imenom, pa tako i on sviko, al ga i ona nije ispravljala, pa ti tako moju ćerku niko majkom ne zove, svi je viču Divna... I Itana tako posle naučila od nji.... Našali se ona nekad, kaže, eto, nije mi bila sudbina da sam majka, osta ja ko djevojka, Divna...

A koliko to iko može, dobra je bila maćeha, ona je tukla po krivici i ljubila po zasluzi, koje god da je djete, bila je pravedna, to joj i Miloš i Milena često kažu, da nijesu nikad vidili da je bolja njenoj djeci no njima...

Svima se isto kupovalo, kuvalo i djelilo, i svaki je iste pare i poklon dobio za svaki rođendan i svadbu, i njiovu djecu ne deli, a Uroš je svoju Elenu verio i doveo i kazo, evo, ovo ti je moja majka a ovo baba, a ja se rasplakala.... Volim kad mi dođu, i ne dam da iko kaže da mi nisu i to unučići, pa to je moja Divna odgajila, kako nisu...

A maćeha, ej, najgori poso, al i najveću sreću ti donese...

9. jun 2009

Beograd, Surčin