Should i stay or should i go!?

Kada mi je brat rekao da planira možda da ode iz zemlje po cenu ponovnog upisivanja master studija, ja sam rekao idi. Pri tome, kao I svaki put kada je razgovor o tome ’’otići ili ostati’’, nisam uopšte razmišljao o dobrim stranama ostajanja, već samo o lošim. Čini mi se da svi tako razmišljaju...

Godine koje su za nama obeležene su ratovima, nestabilnom i lošom ekonomskom situacijom, lošom politikom, ne realnim planovima, i raznim drugim lošim stvarima, ali ono što je najgore lošim ljudima. Živeti od danas do sutra bila je deviza mnogih; otići odavde što dalje, na neko normalnije i sigurnije mesto bilo je u glavama nekih. Jedni su to opravdavali, a drugi su takve ljude nazivali izdajicama i antipatriotama, ali ono što je sigurno jeste da je ova zemlja tada izgubila dosta kvalitetnih i vrednih ljudi, što pokazuju njihovi rezultati negde tamo.

Zato me i ne čudi kada pročitam vest da svaki peti student želi da napusti zemlju.
Ne tako davno, u Danas-u je objavljena sledeća vest...

Svaki peti student Beogradskog univerziteta želi da napusti Srbiju nakon završetka fakulteta, a njih 50 odsto razmišlja o toj mogućnosti. Devet odsto studenata želi da ode iz zemlje zbog boljih uslova školovanja, šest procenata zbog niskog životnog standarda, 4,5 jer neće moći da nađe posao, dok dva odsto ispitanika kao razlog navodi političku situaciju, pokazuju najnoviji rezultati istraživanja Marketing radionice Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Koliko god se mi studenti žalili na tu Bolonju da je jedino što nam je donela jeste povećano otimanje para, donela nam je I mogućnost da lakše odemo na postdiplomske studije van, ili na praksu, ili nešto slično.

Najnoviji protest studenata arhitekture u Beogradu, završen pre malo više od nedelju dana, bio je potpuno ne produktivan, čak destruktivan rekao bih. Postavljajući svoje ne realne zahteve, ne samo da su gubili vreme očekujući da će neko da im izađe u susret, već i zato što su se pokazali u jako lošem svetlu, ni blizu onako kako bi trebali kao mladi intelektualci, ili budući kako god hoćete. Očekivati da studiranje u Srbiji bude besplatno za sve, da master studije budu besplatne za celu njihovu generaciju je više nego nerealno. Jer...

Pominje se, kao rešenje problema za izlazak iz krize, ulaganje u obrazovanje. Slažem se, ali... Dodao bih na to racionalno ulaganje u obrazovanje. Potrebno je upisne kvote na fakultetima uskladiti sa potrebama na tržištu rada. Dokle će više da se upisuje nekoliko stotina lekara godišnje na fakultete u Srbiji, a da pri tom na birou bude njih par hiljada?! Takođe, svim ljudima koji završe fakultete, treba obezbediti ostanak u Srbiji. Zašto bi neko ostajao ovde, a ne može da nađe posao, kad već može da ode u inostranstvo i tamo životari?! I to je onaj problem da Srbija, koja i ovako nema dovoljno novca, finansira obrazovanje stručnjaka za inostranstvo. Stupidno, ali realno. Kako se to može rešiti, je sad druga, i duga priča koju ostavljam za neki drugi put.

U svakom slučaju, otići ili ostati, pitanje je sad...  A ja ću i dalje svaku noć da sanjam isti san: da živim u nekoj normalnoj zemlji, gde cene moj rad I trud i gde od rada mogu da živim i vodim normalan zivot!