Pre nekog vremena napisah kako sam nasred ulice napravila piruetu, tresnula, ustala, obrisala blato i nastavila se osmehom, kao da se ništa nije desilo... Sutradan, naletim na poznanika - nešto starijeg od mene - i u nekom laganom ćaskanju uz komplimente koje mi je podario, upita me:
''Je li... imaš li ti sa kim starost da dočekaš?''
''Nemam'' odgovorim kao iz topa.
''Računaj od sad da imaš.''
I počnem da se smejem i kažem mu ''hvala'' ali još sam ja mlada za ta razmišljanja - no, ponudu ne odbijam i ...tako se raziđosmo. Ulepšao mi je veče, iako sam sve vreme mislila kako je tema tako daaaalekooo od mojih razmišljanja.
Juče ga se setih.
Zveknula sam opet, ovaj put žešće.
Okliznula mi se noga na kamenčićima i udarim svom težinom malko iznad kolena o ivicu stepenika. Ponude mi u menjačnici da sednem i pitaju me jesam li dobro - kažem da nisam, ali se smejem, šta ću, valja u nabavku, valja se spremiti za put, valja raditi... Prva misao mi je bila 'jbg, neću moći minić za vikend da obučem'' pa onda pomislim ''ženo, luda li si, hoćeš li moći da hodaš uopšte..'' pa se setih ponude za starost. Izgleda da poznanik ipak nije preuranio - ko će vodu da mi doda ako mi noga otekne... ako... I naravno, zabranim sebi dalje razmišljanje. Nema ako... moram sutra na put. Tačka. Bez mini suknje, ali da radim moram.
Sve šepajući sa dve torbe u rukama krenem danas niz ulicu ka autobuskoj stanici, Na prelazu Maršala Tita (znam da se ne zove tako, al ja je i dalje tako zovem) u mom pravcu trči oznojen muškarac nekih četrdesetih godina, i 90 do 100 kilograma, a na petnaestak metara iza njega neko devojče dvadesetak godina staro, juri i viče:
''Zaustavite ga, zaustavite ga!!! Ukrao mi je novčanik!!!''
Ne razmišljajući, isprečim se ispred njega, sapletem ga, jer su mi ruke bile zauzete, i on padne. Taman da ustane i potrči, ja oslobodim jednu ruku i zgrabim ga za kaiš i pantalone. Scena kao iz crtanog filma: on zamahuje rukama i nogama da potrči uzbrdo. a trči u mestu jer ga ja držim - nemam pojma oklen mi snaga. U to stiže devojka, stiže još jedan mladić - ona drekne na njega ''Vraćaj mi novčanik'', on ga vadi iz džepa , daje joj i kaže ''Evo ti ga, šta si zapela...'' U to ga puštam i on odlazi, devojka proverava, sve je tu... a s druge strane ulice, prodavci sladoleda i novina, počastiše nas aplauzom...
Tako da, dragi prijatelju, ako čitaš, da znaš - neću ja skoro da odrastem i omatorim.
A oznojeni čoveče što kradeš - hm, don't mess with ladies - uvek kriju neka iznenađenja!
PS Ako me nema - radim, a vi uživajte :)
