Kokice

Odoše kući... 

 

Nagledaše se, nauživaše, odmoriše, nahodaše, čuše svašta, videše divna mesta. Oči ovolike, vilice kao fijoke. Meni srce puno.

*** 

Još dok nam je kćerka bila malecka, ćaskali smo žena i ja o njenim odlascima u svet. Ja sam tada, vrlo hladnokrvno, rekao da mislim da bi već u svojih 16 mogla da ode kod moje prijateljice u Južnu Afriku na nekoliko nedelja, te da bi sa 18 mogla da sa svoje dve - tri drugarice vozom proputuje Evropu. Tetka Ljilja se samo izbečila i jedva procedila: "Ti nisi normalan". 

Kasnije, sa odrastanjem, shvatio sam da sam sretan što mi je kćerka otvorena i spremna da istražuje, upoznaje, druži se; da je dovoljno samostalna. Ipak, nekako sam uvek bio tu negde, na izvidjačkim taborima, velikim svetskim smotrama. Pokušavao sam da budem u prikrajku, da je ne opterećujem, da je pustim da se sama snalazi, ali da uvek budem tu kad zatreba. Jedino je bila daleko na ekskurzijama i pripremama sa klubom, ali tada je takođe tu bio neko ko je brinuo o njoj.

 

*** 

Februara ove godine, bile su mi moje ženske u poseti. Uživali smo u šetnjama po Ženevi i sve retkim trenucima kada smo zajedno. U jednom trenutku, Mica upita: - Kad ću ja opet doći?

- Čim završiš školu.

- Kako ću sama?

- Pa, dodji sa drugaricama.

Micine pametne oči zacakliše u trenutku. Od tada traje operacija: Nas tri u Ženevi. 

Pripreme su bele temeljne i sveobuhvatne. Mi roditelji smo se borili sa formalnostima i parama, a one sa školom. Konačno, sve tri su sjajno okončale godinu i više nego zaslužile da ih nagradimo ovim putovanjem.

 

*** 

Opet, nije moglo a da ja ne napravim raspored. Barem okvir. Odsustvovale su sa poslednjeg dana škole samo da bi stigle na vreme za Festival muzike. E, to mi je bilo posebno drago. Tri dana je svud po Ženevi bilo tridesetak scena na kojima se mogla čuti svakojaka muzika. Za divno čudo (nisam ni sumnjao), devojke je najviše privlačila ozbiljna muzika. Imale su priliku da uživaju u sjajnim koncertima u ambijentu starog grada. Ono što prati festival je atmosfera, u kojoj se čak i poslovično zatvoreni Ženevljani opuste, sede po parkovima, ćaskaju sa komšijama i slučajnim prolaznicima, đuskaju uz muziku sa istoka, pijuckaju hladno vince i jedu specijalitete sa svih strana. Čini mi se da je to bio jedan od najjačih utisaka. Pored muzike, tog vikenda je veći broj muzeja bio otvoren za posetu, pa su od kasnog jutra do popodneva cure najpre obilazile muzeje, a onda nastavljale muzikom. Jedna od zanimljivosti bila je vožnja velikim točkom, koji ih je iznosio do pedesetak metara iznad zgrada, pa su mogle da kao na dlanu vide grad koji je polako tonuo u noć. 

Negde pred kraj subote, odmarajući se pred večernju šetnju, cure su shvatile da su toliko šetale, gledali, opažale, upijale - da nisu stigle da pričaju. A to je, znate valjda, jedna od nasušnih žeMskih potreba. Izgiboše onda toročući, do kasno u noć. 

Prirodno, vrhunac celog vikenda je bilo to što su upoznale MikijaMedica i Spiridona. Srećom, otišle su u šetnju pa nisu prisustvovale incidentnim scenama koje je jedan od njih priredio.

 

*** 

Ponedeljak i utorak proveli smo u skitanju po Švajcarskoj. Vreme nas je poslužilo u početku, pa su cure videle Vevej, Montre i Zamak Šion. Slikanja do mile volje, ispred ovoga, pa ispred onoga, pa hajde sad ovde, pa hajde mene... Posle smo malo lutali po okolnim planinama (preko preče, naokolo bliže), ali i to ima svoje draži - kako bi inače videle kraj puta na zabačenom planinskom prevoju. 

Kiša nas je pratila kroz celu centralnu Švajcarsku, pa smo samo obišli Grujer i zastali na prevoju ka Cvajzimenu i u Špicu. Cilj putovanja, skautski centar Kanderšteg, dočekao nas je sa 7 stepeni Celzijusa predveče i oblacima od kojih nisam mogao da podignem glavu. Malo smo popravili utisak fonduom u čuvenom Rudihusu, gde nas je ujutro sačekala Snežina mama - naša žena koja reduje ovaj sjajan mali hotel/kuću iz 1736. godine u koju često uvraća Princ Čarls. I njoj i devojkama je značilo da se sa nekim ispričaju na Sprskom. Na kraju ih je moja koleginica Džilijan provela kroz centar i skoro dobila obećanje da će doći da volontiraju neke od narednih godina. 

Obidjosmo i Bern i njegiv stari grad. No, njima najinteresantnije što smo oba ručka pojeli na klupi, na usputnim stajalištima. Meni i Raši uobičajeno, one kažu da nisu odavno tako slatko jele.

 

*** 

Treća faza = ja na važnim sastancima, one same po gradu. Najpre uobičajeni Marfijevi događaji. Prvi SMS: "Tata, ne mogu da otkljulčam vrata". Dobro, to smo lako rešili, uz par dodatnih uputstava. Drugi još grđi: "Tata, zapušena kada i WC šolja. Šta da radimo? "Nemojte da piškite", šta drugo. Muka jedna kasno u noć i sutra dok nismo našli sredstvo. Srećom, nije bilo tragično. 

Ja po sastancima, one po gradu. Velike, matorke, kako se ne bi snašle. Obišle preostale muzeje, videle planirana mesta, nakupovale džidža-bidže. Opet, pametna i fina deca: sve vratile pare kući, nepotrošene!

 

*** 

I eto, prođe nedelja kao treptaj oka. Mada, kad pogledasmo, kao da su bile mesec dana. Navikle se, čas posla. A opet, bilo je dovoljno za prvi put. 

Dogodine, ako me bude ovde, ostavljam im stan da budu sasvim same. Dovoljno su velike i pametne. Cure velike.

 

*** 

Decu gledam kao zmajeve. Provedete godine pokušavajući da ih odvojite od zemlje. Trčite sa njima dok imate daha ... oni padnu ... udare u krov ... krpite ih, tešite i osigurate da jednoga dana polete. 

Konačno oni polete. Treba im više kanapa i vi ga domotavate, ali svakim okretom klupka tuga prati radost. Zmaj je sve dalje i dalje i znate da neće biti zadugo kada će to prelepo stvorenje odlučiti da zajedri kao što i treba da jedri - slobodno i samo. Tek tada ćete shvatiti da ste obavili svoj posao. 

Napoznati autor