Међутим, сва трагика данашње Србије почива у томе што темељан раскид са тим накарадним режимом никада није спроводен, због високе политичке цене, оличене у неким хиљадама гласова бирача, а национални идентитет је остао заробљен у раљама лажи и неистина. Тако да смо данас сведоци да, рецимо, генерала Драгољуба Михаиловића, који се готово пред стрељачким водом позивао на идеале америчке демократије, присвајају исти људи за које је Садам Хусеин мученик, а Осама Бин Ладен херој модерног доба. Један злочинац који је на грозан начин укаљао српску војничку част, Ратко Младић, поистовећује се са Живојином Мишићем и војводама из ратова за ослобођење. У говорном језику се одомаћила употреба епитета „српски" и „европски" као дијаметралних, што само по себи довољно говори.
Као историчар, али и као неко ко је одрастао у Србији 90-их година, поставио бих на почетку свог излагања проблем идентитета. Неразјашњено питање колективних идентитета узроковало је у прошлости много несрећа на Балкану, а у случају мог, српског народа, трагично неразазнавање сопствене улоге у простору и времену и дан данас нас држи за таоце некаквих дилема које то никако не би смеле бити.
Данас, на концу прве деценије 21. века, можемо отворено, трезвено и без сувишних страсти рећи да је након доласка кумунизма 1945. г. српски национални идентитет деценијама систематски потискиван и разграђиван у циљу изградње једне нове нације пролетера, радника, атеиста. Репресивне методе које су при томе коришћене вратиле су се доцније као бумеранг, и након пада Берлинског зида национални покрети у Југославији добијају наслућени замах.
Али, за разлику од народа са истока Европе, који су са одласком совјетских тенкова са лакоћом збацили са себе бреме комунизма и наставили свој друштвени и историјски развој са истог места на којем је пола века раније био прекинут, у Србији се догодило нешто битно другачије. Вођена интересима моћи и власти, владајућа комунистичка елита на челу са Слободаном Милошевићем успела је да у великој мери апсорбује национални покрет, и тиме изнедри један тоталитарни режим базиран на шизофреној национал-бољшевичкој идеологији. Режим на који нећу потрошити више ни једну једину реч.
Међутим, сва трагика данашње Србије почива у томе што темељан раскид са тим накарадним режимом никада није спроводен, због високе политичке цене, оличене у неким хиљадама гласова бирача, а национални идентитет је остао заробљен у раљама лажи и неистина. Тако да смо данас сведоци да, рецимо, генерала Драгољуба Михаиловића, који се готово пред стрељачким водом позивао на идеале америчке демократије, присвајају исти људи за које је Садам Хусеин мученик, а Осама Бин Ладен херој модерног доба. Један злочинац који је на грозан начин укаљао српску војничку част, Ратко Младић, поистовећује се са Живојином Мишићем и војводама из ратова за ослобођење. У говорном језику се одомаћила употреба епитета „српски" и „европски" као дијаметралних, што само по себи довољно говори.
Попут искривљене слике коју имамо о себи самима, на сасвим погрешан начин оцењујемо и свет око нас. НАТО алијанса се посматра на исти, ако не и ригиднији начин него ли у време Хладног рата, а Европска унија је за просечног човека у Србији клуб превртљиваца, додуше богатих превртљиваца, који уживају у томе да нам напакосте, али у чије друштво бисмо ипак требали ући због чисте материјалне користи.
Иако цртам слику данашње Србије прилично тамним бојама, ја нисам песимиста. Верујем да српски народ има довољно снаге и виталности да оствари своје право на бољу будућност и то уверење ми и даје снагу за политички рад којим се бавим. Оно што је неопходно, по моме мишљењу, јесте потпун, брз и темељан раскид са наслеђем комунизма и изградња новог патриотизма на чврстом темељу српског националног идентитета из времена пре 1945. г.
Потребно је и суштинско схватање евро-атлантске заједнице, која није само економска или безбедносна заједница, већ пре свега заједница друштава које баштине исте вредности - људска права, демократију, неприкосновеност приватне својине, једнакост шанси. Дубоко верујем да српски народ, који је изнедрио једног Лубарду и једног Мокрањца, Руђера Бошковића, Пупина и Теслу, чији језик су радо говорили Јакоб Грим, Гете и Толстој и чијој историји су се дивили велики Леополд Ранке и председник Вудро Вилсон, да тај и такав српски народ заиста припада евро-атлантској заједници вредности.
Напослетку, дозволите ми да кажем још једну ствар. Путовање кроз просторе историје може нам послужити као инспирација и пружити обиље лепих примера, али историјски разлози нипошто не смеју бити мотив политичког деловања, јер политика грађена на таквим основама често води у странпутицу.
Сви ми који се активно бавимо политиком у данашњој Србији морамо гледати неколико деценија унапред и као референтни систем својих размишљања узети Србију будућности. Посматране са те висине, многе данашње дилеме изгледају малене и лако решиве, а питање треба ли Србија да приступи НАТО алијанси готово и да не постоји, већ нам само остаје да то учинимо што пре.
Из перспективе Србије будућности јасно се види да је евро-атлантска заједница природно окружење за економки, друштвени, политички и културни развој српског народа у 21. веку.