Autor: Rodoljub Šabić
Pre nekoliko dana na adresu Poverenika za informacije od javnog značaja stiglo je pismo u prilogu koga se nalazila kopija jednog rešenja Gradskog sudije za prekršaje iz Beograda. Radilo se o rešenju koje je doneto još pre par meseci, a kojim se M.Š. direktor jednog velikog državnog preduzeća oglašava odgovornim zbog kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i izriče mu se novčana kazna koja će u slučaju neplaćanja biti zamenjena kaznom zatvora u trajanju od 30 dana.
Puno ime g-dina direktora ne moramo pominjati. I zbog toga što nije bitno, i zbog zaštite podataka o ličnosti, uostalom, iako je reč o osobi veoma poznatoj javnosti, pre svega, kao aktera većeg broja medijskih priča o „delikatnim" javnim nabavkama, čovek više i nije direktor.
Uostalom, ni kopija rešenja nije stigla službenim putem. Ni postupak protiv pomenutog direktora nije pokrenut po službenoj dužnosti, već na predlog građanina M.V., kao oštećenog. On mi je i dostavio pomenut kopiju rešenja.
To me, hoćeš nećeš podsetilo na to da i prvo rešenje kojim je, sad već poodavno, pre nekih tri godine, neko uopšte oglašen odgovornim i kažnjen zbog kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama, nije doneto u postupku koji je pokrenut na zahtev nadležnog službenog organa. I tada je sudija za prekršaje u Somboru, kaznio direktora jednog lokalnog javnog preduzeća u postupku koji je pokrenut i vođen na zahtev građana, konkretno na zahtev jedne nevladine organizacije.
Pokretanje i vođenje prekršajnog postupka iz pozicije oštećenog, u uslovima našeg anahronog sistema prekršajne odgovornosti je mukotrpan, da ne kažem sizifov posao. Šta je to što motiviše građane da se ipak u to upuste? Prkos, inat, bes, građanska svest... ? Teško je odgovoriti, na kraju krajeva i razlikuje se sigurno od prilike do prilike. Ali, šta god da je u pitanju zavređuje poštovanje, kao i svaka aktivnost koja ima za cilj da obezbedi izvršavanje zakona.
Utoliko pre što građani, sasvim sigurno nisu ti koji imaju obavezu da obezbeđuju prinudno izvršavanje zakona i kažnjavanje zbog njegovog kršenja. Mnogo pre njih to je dužna da radi država, pre svega, izvršna vlast koja se uostalom upravo zbog toga i zove „izvršna". Kod nas, za razliku od nekih drugih zemalja, Poverenik za informacije nije ovlašćen da sam vodi postupak i izriče kazne, nego čak ni da pokrene postupak. Zakonom je utvrđeno da je pokretanje prekršajnog postupka stvar Ministarstva za kulturu. Pri tom je „zanemareno" da to ministarstvo za „nadzor nad primenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama" nema nikakve, čak ni najelementarnije organizacione, kadrovske i druge pretpostavke. Tako je bilo u vreme kad je donet zakon, tako je i danas, više od četiri godine kasnije. Za „vršenje nadzora" nad armijom od preko 11.000 subjekata na koje se, zato što vrše nekakvu vlast ili troše javni novac, odnosi Zakon o slobodnom pristupu informacijama, ministarstvo je odvojilo jednog (1) čoveka. Savršeno logična posledica je da iako prekršaja ima na hiljade, možda i desetine hiljada, službeno pokrenutih postupaka ima nešto preko 200, a broj kažnjenih je svega par desetina.
Građani koji su se zbog takve državne „indolencije" sami upuštaju u pokretanje prekršajnih postupaka, rade stvar korisnu za sve jer, pored ostalog, podsećaju i vlast i druge građane, na nešto što je, u uređenom svetu, aksiom. Donoseći nove zakone državna vlast u pravni poredak unosi nova prava i obaveze za različite subjekte. Ali, najveću obavezu stiče upravo ona, obavezu da obezbedi primenu zakona. U vezi sa izvršavanjem zakona, građanima ne treba neprihvatljiva dilema da li je reč o lošoj koncepciji ili „dobroj" opstrukciji. Treba im normalna izvesnost da će svako ko krši zakon, zato snositi sankcije.
