Beograd danju 10, ili "Dikens na Čuburi"

Ta perionica, mada u blizini, nekako mi je s' neruke, pa sam samo tada oprao tamo kola. I bojim se da ponovo odem - zbog toga šta mogu da saznam, eventualno, nešto što ne bih hteo i što će me, evo, nekoliko meseci pomalo brinuti.

Da li je dečko lagao, da se izvuče za sitan greh? Da li treba da prijavim sve policiji, mada ako je što mi je rekao tačno, oni uveliko znaju, a ako nije, ispašću budala? Da li ima nekog drugog načina da pomognem tom dečaku?

Jedno je sigurno - njegova priča bila je više nego uverljiva, mada istovremeno neverovatna, i dok sam je slušao - verovao sam potpuno u nju, iako sam, iznenađen, pokušavao da ga uhvatim u laži. Uostalom, teško da bi dečak od petnaestak godina (ne samo što smatram da sam dovoljno mator i iskusan, nego jer imam dvoje dece koja su tu negde) mogao tek tako da me prevari.

Rekao je da će kola biti oprana za sat ipo. Posle i kog minuta više, ja dođem, on auto tek počeo da kvasi. Ljutito, u stvarnoj žurbi, ali nemajući kud, jer sam morao to da završim,a  da odem negde morao bih opet da čekam na red, pitam što mi je rekao za sat ipo, kad ih nije ni takao.

"Došli gazdini prijatelji, pa sam morao prvo njima da operem."

"Daj mi gazdin broj, da mu javim da zbog njegovih prijatelja nisu uslužene stvarne mušterije, i da više nikad neću ovde da dođem, a tu stanujem." 

"Ne mogu."

"Ma šta ne možeš, baš me briga. Operi ga samo spolja, vrati te patosnice i evo ti pola para, da idem. Ma daj mi njegov telefon."

"Ne mogu", priča mali i nastavlja da pere. "A zato što je tako, stalno gubimo mušterije, pa se posle na mene ljute."

"Kako ne možeš?"

"U zatvoru je. On je vođa Čuburskog klana."

Posle nekoliko sekundi zbunjenosti, pitam "Čuburskog klana?"

"Da im nisam oprao, prebili bi me. A on bi me ubio kad izađe za dve godine."

"Što radiš tu?"

"Moram."

"Šta si, brat, rođak?"

"Ne, ali perionica se vodi na mene." 

"Kako na tebe?"

"Naterao me."

"Što ne odeš u policiju?"

"Šta ću tamo. Oni sve znaju, pa ništa."

"Ajde, peri."

"A ti prijatelji, juče su prebili drugog radnika, eno ga u urgentnom, ali zaslužio je."

"Kako, bre, zaslužio?"

"Nešto im je rekao, a znao je da treba da ih ostavi na miru".

Još sam rekao da niko nije zaslužio da ga drugi prebije i da ne treba da tako razmišlja, seo sam za neki stočić i prelistao Kurir. Pustio sam ga da završi i platio sam punu cenu. Više nismo razgovarali.