Jutro & Godo

Danas sam ustala 16:49.  Pošto sam pala u trans i dobila napad plača jer sam prespavala dva ugovora i odlazak na razgovor sa jednim potencijalnim piscem, shvatila sam da je najgora stvar što sam zapravo oduzela sebi nekoliko sati smeha, uspeha, posla. Podigla sam roletnu i shvatila da napolju i dalje sija sunce.

Mogla sam da nastavim da plačem i krivim sebe, alarm, jednu više, ili da skuvam kafu,  ’’ prelistam’’ novine na netu, i napravim od jednog popodneva jutro. Izabrala sam ovo drugo. Skupila hrabrost da pogledam mobilni telefon, pozive, psovke, i izvinila svima koje sam odsanjala...

Ispijajući prvu jutarnju kafu u 17:05 shvatala sam da zapravo, sve što se oko nas dešava, smo mi sami i naša percepcija istog. Uspela sam da od popodneva napravim jutro. Moćan osećaj- krajnje. Iako je sve bilo obrnuto, ljudi su se vraćali sa posla, sunce zalazilo, potpuno drugačiji tok... Ja sam otvarala oči.

Nisam mogla , a da se ne zapitam, da li tako od bola možemo da stvaramo radost, da li od mržnje ljubav, da li od sreće nesreću... Da li smo toliko moćni? I koliko je truda potrebno?

Moje jutro, bar ga je lako definisati- kafa u najvećoj šolji, novine i provera pošte. Otvorila sam oči, skuvala kafu, čitala članke, mailove- i da, niko ne može da mi kaže da to nije moje jutro, jer radila sam sve što radim jutrima. Stvari su upravo to-kodeksi, definicije i navike koje smo mi sami njima dali.

Ponesena osećajem moći, zvanjem mađioničara iliti pak sposobnog čovek koji vešto barata definicija i stavlja ih u različite sate, lokacije, rešila sam da ispitujem granice svoje moći.

Ljubav- bilo je svega. U poslednje vreme toliko bola, izobličenih duša i ljudi. Vid koji se prelio u slepilo, dame koje su postale kurve, osećaji postali su utrnutost, život preživljavanje, a svaki uspeh, samo pad.

Usla sam, teška vrata su se zalupila. Pogledala sam ga.

Nisam znala ni kud ni zašto, ali na umu mi je bilo samo moje svanuće.

Stvari su onakve kakvim ih mi vidimo, sve je u očima posmatrača i lepota i ružnoća- ma sve, ponavljala sam sebi... Za jutro, bilo je doovljno skuvati kafu i otovriti oči? Za ljubav?

Šta je potrebno uraditi da bi smo doživeli ljubav kada smo potpuno ubeđeni da je nestala i vidimo samo rupe??? Sagledati. Sve ono što je činilo tu istu ljubav.

Ima ljubavi tu. Zaista je ima. Toliko. Samo je potrebno da je vidim, čujem, osetim.

Samo.

Zaista samo to.

Kada sam ovo podelila sa prijateljicom, pitala me je čekam li Godoa.

Da, jebeno znam da ne dolazi, i da se klinci u srednjim školama živi jedu i pitaju ,, Čemu sve, kad ga nema!?’’

Ali, mi uvek možemo da sačekamo Godoa iako ne dolazi. Ili da jednostavno napišemo nastavak. Čekajući Godoa 2. U kome on stiže, leti kao supermen.  

Zar ne?!