Druge ili trece noci na Korzici probudila sam se pred zoru. Ustala sam i provukla se ispod metalne zaluzine na terasu. Svetlost je pristizala iza jednog venca stenovitih brda, i vazduh je sumio tihim glasom vetra i mora. Polako su se budile ptice. Lezala sam u ligestulu i gledala u par dalekih eukaliptusa kako povijaju dugacke vratove na vetru. Uspela sam da uoblicim jednu misao tog jutra: drvece spada u najfiniju, grandioznu arhitekturu Prirode - sa njima je postigla savrsenstvo. Pola sata kasnije obukla sam se i izasla najtise sto sam mogla.
Na plazi su ljudi bili retki. Neki su setali, neki drugi su vredno pripremali baste i ligestule za taj dan. Svako mi je pozeleo ‘bon jour', i ja njima. Hoda se tik uz ivicu mora, po vlaznom pesku. Ljudi koji dolaze u susret ostavljaju tragove koje talasi brzo obrisu. Zatim svaki talas obrise ivicu prethodnog, kao da je olize, i ostavi tanku liniju mokrog. Nju prebrise sledeci, i ostavi svoj trag. I tako neprekidno, milion za milionom godina. Toplo je, povremeno zastanem i slikam nesto (niko drugi ne nosi aparat). Malo dalje ispred vidim jednu grupu udobno zavaljenu u pesku, tu su proveli noc. Mesano drustvo, mladici i devojke, imaju oko 20 godina, rekla bih, i u tom tenutku ustane jedan i dok mi je prilazio rece nesto na francuskom tako brzo da sam ja samo uhvatila ‘photo'. Zbunio me je, jer nisam ocekivala, nisam ni znala sta je rekao, ali sam pretpostavila da me je pitao da li hocu da me slika. Nije mi bilo jasno sto me to pita, osim da je vrlo fin i ljubazan, ali ja ne volim narocito da se slikam. Vucem taj tezak aparat zbog lepote koju zelim da uhvatim a ne da smestim sebe usred lepote - meni je vec dovoljno sto sam tu. ‘No, merci' odgovorila sam. Potom je on bas navalio, pa su mu se pridruzili i drugi iz drustva, svi vrlo simpaticno i friendly, i ja uporno ponavljam ‘no', uz zbunjeni smesak za te kulturne razlike. Tek kad su oni poceli da se premestaju po pesku u neku formaciju koja je licila na poziranje shvatila sam da on mene u stvari pita nesto sasvim drugo. Prisla sam i zavapila ‘parlez-vous anglais, anyone?' u generalnom pravcu - valjda ce se naci neko pa da se opravdam. Jedna devojka se javila. I ja sam, crvena u licu, objasnila svoje nerazumevanje, jer bolje je priznati neznanje nego ispasti neka mrzovoljna nenaspavana i nevaspitana turistkinja sa aparatom oko vrata koja odbija da uslika lepe mlade ljude, koji bi svaki ponaosob mogli da poziraju najboljim fotografima na svetu, a ovako u grupi su nesto najlepse sto je ljudska delatnost stvorila. Ne samo sto mi nisu zamerili, vec su samo nastavili da se smeskaju, opusteni, zadovoljni sobom i svojim mestom u svetu tog jutra, a i generalno, jer tako su oni lezerno sedeli na pesku te plaze, jedni uz druge, opaljeni suncem, opijeni okolinom i jedni drugima, trebalo je to pustiti u svet, kao poruku u boci, recimo. Kad su pozirali, onda smo to odradili jos jednom, i bilo je lepo da ja ponesem njihove fotografije sa sobom, i da ih oni nikad ne vide. Nije im bilo zao. Mozda ce nekima od njih to biti najlepse jutro u zivotu. Ko zna. Mozda jednog dana na Internetu, kojim slucajem, neko ce se prepoznati.
Zahvalili su se, i ja sam nastavila dalje. Naizmenicno sam gledala u ivice brda naspram neba i ples mora ispred stopala. Ovo more kao da su crtala deca. Izasla je neka morska buba ili drugi stvor, pa se onda bacila u vodu, i ova je odnela nazad. Sunce jos nije izaslo ali je sve svetlije. Na kamenom molu, jedinom u neprekidnom pesku, lezi neko i spava. Prisla sam, pazljiva da se ne okliznem i ne nagazim na spavaca, s namerom da odem do najdalje tacke i tu sacekam sunce. Na steni je lezao jedan mladi muskarac. Patike, uzane denim pantalone, bela kosulja raskopcana ispod vrata, lice neobrijano par dana, kosa blago zamrsena. Crte lica su opustene u dubokom snu, kosti skladne, usne nezno sklopljene, kapci kao dve glatke skoljke. Neverovatno je lep. Znam da drzim aparat u rukama, ali on skljoca kad napravi snimak, i ne zelim da ga probudim, a jos manje zelim da budem uhvacena u sceni gde se on probudi dok ga slikam. Iako bih mogla da zamislim kako ja pricam na engleskom da je on najlepsi muskarac na svetu ili jos bolje na srpskom i on me bunovno gleda, i smeska se jer zna sta govorim iako rec ne razume, i oklevam - mozda da ipak probam. Ali u stvari mi je zao da narusim mir tog jutra, i njegovog sna, i shvatam da je upravo to ono sto sam radila poslednjih pola sata, i sta mi je uopste sa tolikim slikanjem kad ovo postoji oduvek, i postojace, i obala i more, i ljudi, pa i on, i - on je tako neverovatno lep, ne mogu oci da odvojim. Setila sam se Markesove price o najlepsem muskarcu na svetu koga je izbacilo more, koju nisam citala jer nisam imala zelje nakon sto mi je neko ushiceno opisao. Stojim i dalje nad njim, gledam ga i znam da bi na ovom mestu moglo da zapocne bar deset neverovatnih prica, svaka lepsa od prethodne, ali ne vidim zasto. Drago mi je da ga nije izbacilo more. To ostaje za Venere i slicne gradjanke Panteona i muske maste; muskarci se u moru udave, osim Odiseja koga nista nije moglo ubiti, a ovaj pred mojim nogama je neopisivo lep i fragilno ziv.
Trenutak je trebalo zavrsiti, jer uskoro ce izaci sunce, i zurilo mi se odjednom. Zaobisla sam ga pazljivo, necujna u platnenim patikama, moji koraci dodatno priguseni morem. Skakanjem sa stene na stenu po ostrim ivicama i ravnim plocama otisla sam do poslednjeg isturenog kamena. Pogled na Citadelu i grad je prisan. Cekamo sunce. Jutarnje senke se polako gube, boje su sve toplije. I vazduh. Proleteo je jedan galeb, pojavilo se sunce. Pogledala sam nazad, prema uspavanom muskarcu. Nije ga vise bilo.
U povratku, svratila sam u pekaru i kupila kroasane, brioshe i canistrelli kekse sa kestenom za dorucak.
